Vladimir Marović: BERLINSKI MEMENTO (Spaljivanje knjiga i dogorevanje smisla)

Posted: 17. avgusta 2014. in VLADIMIR MAROVIĆ
Oznake:, , ,

10608897_10203511001113579_602210138_n

„Promašiti traženu ulicu u nekom gradu ne znači mnogo. Ali, lutati u nekom gradu, kao što se luta po šumi, iziskuje školovanje. U tom slučaju, imena ulica onome ko luta moraju govoriti poput lomljave suvih grana.“ Dotičnim rečima Valter Benjamin je započeo jedan od tekstova svoje knjige „Berlinsko detinjstvo“. Jedino ovakav odnos prema gradu kakav je Berlin upravo daje za mogućnost upoznavanje njegovih vrednosti što ih nosi u sebi. Ovaj grad svojim odlikama i kulturnoistorijskom podlogom i ponudom od posmatrača/posetioca zaista zahteva „školovanje“, jer u njemu i o njemu ne „govore“ samo imena ulica ili trgova, već i zbivanja koja su se na njima odigrala. Uzimajući u obzir mračno doba nacističke vladavine Nemačkom, i užase Drugog svetskog rata, nemoguće je zaobići događaj koji je besmislom i maloumnošću prethodio svetskom krvoproliću. Stoga čitaoce upućujem, ili podsećam, na 10. maj 1933. godine, kada se na tadašnjem berlinskom Opernplatz-u (danas Bebelplatz, naziv je dobio 1947. po Augustu Bebelu, osnivaču Socijaldemokratske partije Nemačke), odigralo vatreno „pročišćavanje“ nemačkog duha spaljivanjem hiljada knjiga „nenemačkih“ autora, pre svih jevrejskih, marksističkih, komunističkih i pacifističkih.
Čemu ovaj i ovakav uvod? Nisu li to već opominjuće prihvaćeni i za obaveštenost koja drži do dostojanstva sećanja svakako poznati podaci? Slučaj, čiji sam neposredni svedok i učesnik bio, uverio me je da nije tako. Šest dana juna ove godine proveo sam u gradu koji ne nosi nadimke poput Grada Svetlosti ili Velike Jabuke, niti pretenciozno tvri da „svi putevi vode u“ njega, već naprosto sebe isijava znamenjima sačinjenim od uspomena, kulture, umetnosti, filozofije, duhovnosti, svetskoistorijskih pomaka, odluka, pretnji, opasnosti, potresa, propasti, uzdizanja i samopreispitivanja. Jednostavno – Berlin! U nameri da obiđem mesto na kojem se 1933. godine odigrala spomenuta i sumanuta „purifikacija“ nemačkog duha u noći koja je nazvana Noć srama, obreo sam se na Bebelplatz-u, u prostoru koji pleni arhitektonskim utvrdama intelektualnih, verskih, obrazovnih i umetničkih stremljenja. Naime, Bebelplatz je omeđen zdanjima Nemačke državne opere, Hedvigove katedrale, Humboltovog univerziteta i njegovog Pravnog fakulteta, a odmah tu je, nasred čuvenog bulevara Unter den Linden, koji dotiče Bebelplatz, i spomenik Fridrihu Velikom. Impresivno okruženje. I baš na tom mestu međusobnog sticanja suptilne duševnosti i goleme duhovnosti jednim varvarskim činom nacistički neduh ostavio je kobni žig svoje besprizornosti u lomači sačinjenoj od knjiga. Danas se na tom mestu nalazi spomenik modernog dizajna, koji svojim simboličkim izdanjem ukazuje na svu bezumnost počinjenog zločina nad duhom. U pitanju je prozirna staklena ploča, postavljena na kaldrmisanom tlu Bebelplatz-a, kroz koju se u podnožju vidi prazan prostor gde je smešten niz nepopunjenih polica za knjige. Autor spomenika, izraelski vajar Miha Ulman, proračunao je da na tim policama može stati nešto preko 20.000 knjiga, koliko je te majske noći 1933. spaljeno.
U susretu sa tim memorijalom sabirali su se u meni jeza, užas, ogorčenost, prezir, ali i mirni naklon, jer „rukopisi ne gore“, rekao bi Bulgakov. Stoga sam napravivši nekoliko fotografija na dotičnom mestu jednu od njih i objavio na svom Facebook profilu, opisavši pri tom moj doživljaj sledećim rečima: „Nacistički neduh na ovom je mestu 10. maja 1933. godine u Berlinu spaljivao hiljade knjiga ’nenemačkih’ autora. Praznina koja zjapi u podnožju ispunjena je kulturom sećanja. Šupljina neduha ostaje šupljina. Zato je opasna.“

nova
I tu sada dolazimo do antijunaka ovog mog junskog berlinskog zbivanja i vraćamo se na spomenuto dostojanstvo sećanja, Benjaminovu priču o školovanju i lutanju zarad upoznavanja grada, ali pre svega na izgubljenost. Nije to izgubljenost u jednom gradu, već u čitavoj epohi ili izgubljenost čitave epohe. Šta se dogodilo? Dakle, u pokušaju da fotografišem ovaj spomenik, svojevrsne nadzemno-podzemne figuracije, omela me je za trenutak mešovita grupa turista prepoznatljivih skandinavskih i još prepoznatljivijih južnoslovenskih narečja. Dok sam tražio najpovoljniju poziciju za uslikavanje, najpre sam se povukao zbog stvorene gužve na datom mestu, a onda me je nazad vratila preglasno i ne baš promišljeno izgovorena izjava osobe zagledane u ukopani deo memorijala: „A što su nas doveli ovde? Ovde je ništa. Doveli su nas da vidimo ništa!“, odzvanjala je neukla i neduhovita ironija. Tupi osmeh išao je uz ovo izlaganje, koje sam preneražen morao saseći oštrom intonacijom, kao pokudom: „Ovde su spaljivane knjige!“ Da li zbog mog odsečnog nastupa, iznenađenja što neko govori istim jezikom ili istinskog pokajanja i uviđanja da je izjavom negde načinjena greška, ova pojava je ustuknula, uozbiljila svoje crte lica i poput preobličenog stvora u pola glasa doslovno postavila polupitanje: „Je l’ to ono kada je onaj…?“ Sada već uočivši izraz blaženog neznanja na tom licu energija moje malopređašnje iziritiranosti se pretvorila u osećanje gotovo misionarske dužnosti upoznavanja sa značajem ovog mesta. Uzvratio sam: „Da, kada je Hitler došao na vlast nacisti su ovde spaljivali nepoželjne knjige.“ Tada je zagledanost u „utrobu“ spomenika poprimila vidnu tronutost ove profane egzistencije, čiji su nedostaci pokazali da mogu krenuti u povlačenje usled sticanja saznanja. Međutim, da ova priča nema svoj kraj u pretpostavljenom tihom pokajanju postarao se saputnik ovog „preobraćenika“, tako što je svoju vizuru želeo da prezentuje svima prisutnima, što je i učinio rekavši: „Ma, to ti je ono k’o u Indiani Jonesu!“

10592417_10203511001073578_1700128517_n
Nekada se iz čiste uviđavnosti ne treba smejati glupom komentaru. Bio bi to surovi odnos dominacije prema neosvešćenom (obesvešćenom) autoru komentara. Tada sam probao da razumem uzroke ovoga stanja. Zapravo, najpre mi je postalo degutantno to što sam odgledao epizodu filmske polilogije o čuvenom arheologu-pustolovu u kojoj se sukobljava sa nacistima, tragajući za svetim gralom. A onda sam u svemu video samo „holivudsku fatamorganu“ i pobedu simulirane stvarnosti, te se prisetih Bodrijara i istrebljenja smisla u hiperrealnosti isfabrikovanoj u filmskoj industriji. I tako se nametnulo zastrašujuće pitanje: „Ne prisustvujemo li upornom kremiranju smisla i celokupne stvarnosti u svakodnevnom ’informisanju’ o događajima posredstvom malog ili velikog ekrana?“ Za takvo nešto 10. maj 1933. možda je bio samo inicijalna varnica, a svetski požar je ono u čemu gorimo kao u logorskim krematorijumima za koje sami plaćamo mesečne pretplate, dok su uređaji/prenosnici „informacija“ postali pogrebni sanduci naše svesti. Stoga, vraćajući se na citat s početka ovog teksta, smatram da su ispravno školovanje i volja za znanjem izuzetno bitni. Ne bi trebalo da dopuste da se olako postane oruđem manipulacije u rukama sredstava masovnog ubeđivanja. Tim povodom, u samoj završnici, pozvao bih se na Hermana Broha i njegova „Pisma Nemačkoj 1945 – 1949“ u kojima, opisujući svoje viđenje stanja u ovoj zemlji tokom nacifašističkog totalitarizma i određene očekivane reakcije nakon pada ove vladavine, srdito govori o onom „shvatanju ’što ne znam od toga me glava ne boli’, ukratko o tome da se ne želi znati, o dubokoj ravnodušnosti koja je deo ljudskog istočnog greha. Jer da bi se nešto čulo, za to je potrebna volja.“

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s