Aleksej Kišjuhas: NAJBOLJE GODINE

Posted: 18. septembra 2014. in OSSA IRREGULARIA

images

I dok živi na spratu iznad kojeg su svekrva ili tašta i radi u očevoj firmi, kukumavče za udobnim danima dok se igralo u pesku. Preduslov zdravog, odgovornog i nadasve slobodnog života, kao i života ispunjenog smislom, jeste da ne poverujemo u tu stalno ponavljanu laž. Neće biti lako – suočavaćemo se sa plejadom karikaturalnih likova koji će nas uveravati u suprotno. Da su, dok su bili mladi, putovali do Meseca i mudima od čelika tucali kamen po radnim akcijama, a da zatim to sve naprasno prestaje. Dakle, sa ekipom profesionalaca koji će na svakoj tački našeg prelaska u narednu fazu života – od mature do penzije – laprdati da su najbolje godine našeg života iza nas. Ne radi se tu o nostalgiji prema konkretnom sociopolitičkom uređenju jer dotična ume da bude i racionalna. Već o egzistencijalnoj nostalgiji kao izrazu umne starosti i jeftinog i kukavičkog odustajanja od toga da osmislimo svoje živote, koja god da nam je godina proizvodnje.

Najuporniji su, naravno, oni koji fetišiziraju tinejdžerluk. I koji, uz tapšanje po ramenu i pogleda zagledanog u daljinu, poručuju da treba da „uživamo dok smo mladi“, jer postaje zajebanije nakon toga. Ali, da li je zaista moguće „uživati“ na dugme? Svet bi bio mnogo lepše mesto za život ako bismo posedovali ovakvu emocionalnu aparaturu. Međutim, ne, ne treba da se opustimo, uživamo ili „mislimo pozitivno“ kada smo pred nekakvom preprekom, koliko god godina života imali. A da li su srednjoškolske ili fakultetske godine zaista (bile) nešto najbolje što nam se može dogoditi? Prvo, ako živimo u iole razvijenoj zemlji kakve-takve zdravstvene zaštite i obavezne vakcinacije, to znači da ćemo doživeti bar osamdesetu. Tvrdnja o tome da zabava prestaje u nekoj devetnaestoj znači da čak tri četvrtine našeg života možemo poslati dođavola. Želimo li stvarno da pristanemo na to? Oduprimo se toj obmani i slobodno raspalimo šamarčinu svakome ko nam je uputi. Ili im lansirajmo petu u zube iz okreta, po volji. Uostalom, ako naš iskusni savetodavac ima nekih 40 godina – to znači da je njemu ili njoj preostalo još pola života proživeti. Ko je on(a) da nam arbitrira do kad se živi punim plućima i šta dolazi posle? Ko zna, možda će najbolji trenuci našeg života biti onih poslednjih desetak sekundi u njemu, kada se doživljava nekakav tantričko spiritualni orgazam. Možda se u telesnom užitku sve i završava, a ne samo počinje. Zašto da položimo oružje ili prekinemo snošaj pre nego što je bitka gotova?

Drugo, zapitajmo se iskreno, da li je u takozvano bezbrižnom detinjstvu i omladinstvu zaista sve bilo tako blistavo sjajno? Da li smo se osećali dobro u telima napumpanim hormonima i uronjeni u oštre srednjoškolske i fakultetske klike? Dok smo istovremeno morali biti poslušni pred svakim hirom i kapricom odraslih, bez odgovornosti za sopstveni život. Bilo je to i doba manijakalnog praćenja trendova, pogrešnih percepcija svog tela i izgleda, besomučnog traganja za momcima ili devojkama, zatupljujućih izlazaka i još tupavijeg flerta, bolnih prekida i raskida veza i ostalog. I sve to u kontekstu prilične društvene kontrole od strane najbližih. Kad smo tinejdžeri, ako nam se gleda pornografija, moramo da je sakrivamo. Ako se družimo sa nekim koga roditelji ne odobravaju, isto. Tada jedemo hranu koju su skuvali drugi i tad živimo u stanovima uređenim po tuđem ukusu. Kao deca se i oblačimo po roditeljskim standardima. A svaka svađa se završava sa jednim „imaš samo 15 godina i pojma nemaš o životu“. I dok nam se sav taj stres i pravila nameću spolja, sopstveno telo nas maltretira iznutra, bombardujući nas biološkim oružjem nazvanim testosteron, estrogen i šta sve ne. Dok smo u srednjoj školi ili na fakultetu, od nas se očekuje da se ponašamo kao odrasle osobe, ali bez i jedne dobiti koju sa sobom donosi istinska zrelost. Gotovo svaka odrasla osoba u našim društvenim i porodičnim krugovima (može da) nas kritikuje za ama baš sve što uradimo. Drugim rečima, od nas se očekuje da se ponašamo ozbiljno i odgovorno, ali po tuđim pravilima. Uostalom, tinejdžeri su demografska kategorija koja je najviše sklona samoubistvu. I to treba da predstavlja najbolji period u životu? Da li stvarno treba da poverujemo u to da su nam se najbolje stvari u životu dogodile pre nego što dobijemo vozačku dozvolu ili počnemo da živimo u svojoj kući, pod svojim pravilima? Suština je jednostavna: onaj ko zaista veruje u to ili se istinski tako oseća – ne radi nešto dobro u svom odraslom životu. Ili se prosto drhti pred slobodom i nezavisnošću, kao i odgovornošću.

Naime, tinejdžerluk je odraslima privlačan zato što pseudosrećni omladinac kojem oni poručuju da se opusti i uživa – nema neke „prave“ odgovornosti. Jer plodovi naših prepona što se motaju po dečjoj sobi ne moraju da idu na posao, da brinu o računima i o hrani, niti o tome kako platiti novi gospođin abortus. Međutim, upoređivati odgovornost dečurlije i odgovornost odraslih je pogrešno koliko i tupavo. Uostalom, da li zaista treba plašiti decu babarogom odraslog i zrelog života, onda kad prestanu da veruju u Deda Mraza? Postaje za nijansu ozbiljnije kad odrastemo – pa šta. Nije li u tome poenta sazrevanja? S tim u vezi, nemojmo se ugledati na živote naših roditelja i pretpostavljati da samostalni život ili zrele godine znače ponavljanje njihovih obrazaca življenja. Ko je rekao da moramo odbaciti video-igrice ili akcione filmove i početi da igramo šah i gledamo melodrame ako nam se to ne radi? U posttinejdžerskom životu se upravo radi o tome da smo mi ti koji odlučujemo. Moraćemo zarađivati neki novac, zavrtati neke sijalice, istrebljivati neke bubašvabe i sami sebi brisati guzicu – ali ćemo moći da sedimo pred računarom do jutra, da jedemo slatkiše do mile volje, da sedimo na hladnom, da ne idemo kod dosadnih rođaka, da ostajemo u gradu koliko god poželimo i da nikada, ali nikada više u usta ne stavimo karfiol ili brokoli, koliko god bio zdrav. Kada se osamostalimo i dođemo kući sa posla, možemo skinuti pantalone i baciti ih na pod. Zato što su to naše pantalone i naš pod. I ostatak dana možemo provesti bez pantalona, ležeći na tom podu ako želimo. Zato što su to naša pravila.

Ljudi su skloni tome da svoju mladost i uopšte nekakva „stara dobra vremena“ posmatraju kroz ružičaste naočare. Što je okej jer bismo verovatno poludeli i/ili postali teroristi bez sjajne odlike našeg mozga da zaboravi na skoro svaku fekalnu stvar koja nam se ikada dogodila. Ali, govoriti omladini da će tri četvrtine njihovog preostalog života predstavljati samo umobolno rmbačenje i sveopštu težinu, patnju, glib i bol je nešto neozbiljno koliko i neodgovorno. Svi oni nostalgičari ili hipi infantilci koji se i dalje ponašaju kao deca nisu u pravu: najbolje godine tek (treba da) dolaze. Nikada ne smemo prestati da rastemo i da se razvijamo. A najbolje vreme našeg života posebno nije ugurano u prvih 18 ili 25 godina koje provedemo živeći po tuđim pravilima igre. Istovremeno, sloboda koju steknemo kada se osamostalimo samo je prvi korak u izgradnji istinski najboljeg vremena koje nam je preostalo na Zemlji. A ako ne pronađemo dublja i ozbiljnija zadovoljstva u svom zrelom dobu, znači da nešto debelo ne radimo kako treba. Naime, ukoliko spremno pristanemo na prevaru da je naše najbolje vreme prošlo, nećemo se potruditi da svoju sadašnjicu i svoju budućnost učinimo kvalitetnijim. I tek smo tada zaista postali – matori. Najbolje su godine uvek ispred nas.

                                                                              Tekst je, uz saglasnost autora, prenet iz dnevnog lista Danas

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s