Mary Jane: KO JE POKVARIO JUTRA ?

Posted: 19. septembra 2014. in MARY JANE

a_beautiful_morning_by_eliseenchanted-d5ip17v

Ustajem u šest sati. Skidam pidžamu. Pijem kafu. Šminkam oči pokušavajući da se prisetim da li su juče bile na istom mestu. Nekad docrtam i treće oko, negde na sredini čela, te ga brišem vlažnom maramicom ostavljajući trag crvenila i krećem ponovo. Uporna sam. Kad mi se u ogledalu pojavi lik koji na prvi pogled izgleda drušveno prihvatljivo, sakrijem sve svoje slabosti i krenem. Stepenice su mokre, kao i juče, gledam da ne padnem. I dok silazim, osećam da stižem u Had. Gelender me uvek dočeka udarcima podrške. Izlazim na ulicu i osećam kako sva mitološka bića zure u mene.

Autobuska stanica. Čekam. I oni čekaju. Jedan momak strasno uvlači duvanski dim u pluća. Žena bez smisla za modu drži ogledalce i popravlja ruž na usnama. Tu je i jedan mršavi pas koji čeka ispred pekare ne bi li mu ko udelio malo milostinje.  Automobili trube, šklopoću, staju. Konjska kočija puna kartonskih kutija. Vagabund iz parka, sveže probuđen i dalje viče „Svi ste vi ludi“. Svi su tu. I tako svakog jutra.

Jutro je lepa reč. Ne znam šta se desilo u međuvremenu, pa je ta reč prestala da liči na sebe. Zapravo, znam. Ljudi, samo po definiciji najinteligentija bića na planeti, uspeli su da od lepih reči naprave ružne. Čudo naučno-tehnološkog razvoja i emocionalne uniženosti. I dok razmišljam o svim čudima sveta, nailazi autobus i za 55 dinara me uspešno otima od jutra, od te lepe reči, koju su i meni oteli. I tako, međusobno izotimani, dok se „ruši zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom“, rušim se i ja, sa ostalim putnicima, na trenutak pomišljajući kako bi bilo korisno biti u bestežinskom stanju.

Gde mi to idemo svakog jutra? Zar ne bi bilo bolje spakovati kofer, prijateljima poslati razglednice, majci poslati cveće, reći joj da ne brine i biti srećan sa tom hrabrošću? Ustati negde, na nekom drugom kraju sveta, gde ne postoje krajevi. Gde jutra nisu na kolenima. Gde pas ne moli za malo hrane, a ženi nije potreban ruž, niti smisao za modu da bi bila lepa. Gde čovek koji popravlja jutra ne govori „umorio sam se“.

Tin nam je lepo rekao. Kao zvezdopisac, on je znao. Uprkos svemu „valja putovati“, ali ne možeš sam. Zato pomislih, ćuti i vozi se tim zelenim autobusom, i nadaj se, da će pri prvom kočenju sva tvoja jutra na tri točka, uz malu pomoć trećeg oka, odleteti u nečiji  zagrljaj i „da će to biti početak jednog divnog prijateljstva“. Tada mi ni Had neće teško pasti.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s