Slobodan Sadžakov: LEONARD KOEN – ČOVEK POTREBAN SVETU

Posted: 21. septembra 2014. in NAJČITANIJE, SLOBODAN SADŽAKOV

Leonard-Cohen

Waiting for a miracle

Kada su krenuli prvi taktovi dobro poznate pesme na bini se pojavio vižljast, stariji čovek. U elegantnom odelu, dostojanstven, sa šeširom na glavi. Uputio se do gitariste, klekao ispred njega i prepoznatljivim baritonom zapevao ,,Dance me to your beauty with a burning violin…”.  Istog trenutka se i ne baš sasvim adekvatni prostor Arene pretvorio u pozornicu magije, koliko god nekom ovo možda zvučalo preterano ili otrcano. Beograd, početak septembra 2009. godine. Pred nama, na dvadesetak metara razdaljine, čovek koji je u prethodnih pet decenija nadahnuo mnoge širom sveta i svojom umetnošću im otkrivao razne strane života. Leonard Koen.

Nikad nisam mislio da ću ga videti i čuti uživo. Početkom devedesetih, kada sam od prijateljice sa studija dobio kasetu Leonard Cohen – Greatest hits i zbirku pesama Šta ja radim ovde, sve se činilo daleko od nas, posebno koncerti takvih imena. Kasnije, kada su koncerti postali dostupniji, teško je bilo očekivati da će Koen u svojim ,,ozbiljnim” godinama krenuti na turneju i doći u naše krajeve. Kao i često u životu, potreban je  karambol događaja da bi se neki putevi ukrstili. Svi prisutni na pomenutom koncertu, kao i stotine hiljada drugih koji su širom sveta posetili Koenove nastupe te i naredne godine, formalno trebaju biti ,,zahvalni“ prevari njegovog poverenika-menadžera. Iako davno odustao od koncertnog prikazivanja, ovaj umetnik je morao krenuti na turneju kako bi, nakon višemilionske pljačke, popravio svoju nezavidnu finansijsku situaciju. Međutim, nije tu bilo ni trunke tezgarenja. Posvećenički dajući sve od sebe, Koen je potvrdio zašto ima poseban status i koliko je potreban. Blagoslov neočekivanog.

Na Koenovom licu, licu 75-godišnjaka, smenjuju se osmeh i ozbiljnost, toplina i suzdržanost. To je lice na kom se vide meandri reke života. Početne koordinate Koenovog velikog traganja i pustolovine duha vezane su za njegovo jevrejskog poreklo. Od detinjstva pa tokom decenija koje su se nizale, montrealski umetnik se na različite načine suočavao sa vlastitim korenima i tradicijom, njenim značenjem, sa jevrejstvom kao nekom vrstom tereta koji se mora nositi, ali i izrazom posebnosti i bogatstva istorijskog nasleđa. Za kanadskog umetnika je oficijelna religija, pa i judaistička, ,,prekratka“, on je daleko od statusa prostodušnog vernika. Ali, neke stvari koje dolaze iz sfere religije i mitologije predstavljaju za njega zamajac naslućivanja Tajne, tajne života pred kojom se neki zamisle, iako odgovori ostaju beznadno oskudni, dok drugi pored nje prođu nezainteresovano, pragmatično sigurni u svoje jednostavne ciljeve, u samorazumljivost onog što ih okružuje, sigurni u ono što im se servira od strane mas-medija, politike… Nesigurnost i preispitivanje kod Koena vodi u nemir, ali i u kreativnost i spoznaju. On je homo viator, čovek na putu, na kojem svaka tačka potencijalno može postati dom i mesto topline, ne manje i mesto sloma i pakla.

A Thousand Kisses Deep

Temeljna lekcija Koenove umetnosti je ta da je od svega najbitnije stanje duše. A to podrazumeva suočavanje sa sobom i drugima, sa iskustvom koje otkriva razne nijanse dubine i praznine života. To podrazumeva i želju za promenom i poboljšanjem. Potrebno je otisnuti se od sigurnih obala, od mirnih luka uhodanog i predvidivog. Koena je ,,traganje za dušom” i njenim mirom, makar prividnim i trenutnim, sredinom devedesetih odvelo i do budizma. Neposredno pred svoj šezdeseti rođendan, napušta građanski život i odlazi  u budistički samostan na Maunt Baldiju (u blizini Los Anđelesa). Tamo će kao budistički sveštenik po imenu Džikan (u prevodu: Tihi) provesti narednih šest godina. Buđenje pre zore, molitva, poštovanje poretka uhodanih dnevnih ,,koraka”, disciplina… Disciplina ga je, kako je u jednom intervjuu priznao, oduvek zanimala, kao i dilema da li je deo slobode ili njen opozit… Posle šest godina boravka napustio je manastir. Još jednom je bio neveran da bi pokušao ostati veran sebi i svom traganju, svestan da je i ovo iskustvo bilo samo delić istine koju treba osetiti, ali ne i sva istina, i da je vreme da se digne sidro onda kad je more postalo suviše mirno.

Koen će se često podsmehnuti sebi, svojim težnjama, pretenzijama, naivnosti, iluzijama… To radi karakterističnim humorom, cinizmom i samoironijom. Neće zaboraviti da prizna i svoju čežnju za ispunjenošću koju donosi ljubav i iščekivanje iste: ,,Srce mi je u obliku posude za prošnju“. Umesto ljubavi, često se nalazio u zagrljaju depresije sa kojom se borio decenijama, tražeći spas u poeziji i muzici, opojnim sredstvima, begu na daleka mediteranska mora. Jedno od takvih bekstava odvelo ga je u Grčku, na ostrvo Hidra, gde je 1960. godine kupio kuću u kojoj će provesti  nekoliko godina.

Nužnost da se prihvati deo pravila koja nameće svet koji su zatekli, samo je jedan segment života velikih i kreativnih. Drugi čini potreba da se distanciraju od vreve tog sveta i njegovih istina, da stvore vlastite, i u svetu svoj svet – ,,…secret life”. Tajna Koenove umetnosti rađa se u sposobnosti da se podigne veo sa onih bitnih stvari koje su, iako tu negde oko nas, ipak skrivene svakodnevnim trivijalnostima. Ona se rađa i u sposobnosti da se zavuče u kutke iskrenosti, pa i u one gde prebiva vlastita beda, i da se odatle vrati sa najfinijim peskom prerađenog iskustva koje završava u njegovim stihovima. Koen je majstor otvaranja mogućnosti da se drugačije misli i oseti. Za razliku od agresivnosti muzike banalnog ritma i pripadajućih rima, koja tera isključivo na alkohol i nasilje, čiji je jedini ,,argument“ glasnoća, njegova  je nenametljiva i tiha, a opet na svoj način dovoljno prodorna da snagom poruke dopre do svih ,,sličnih samoća“.

Take this Waltz

Kada su se u proleće 1984. godine u Parizu sreli Leonard Koen i Bob Dilan, inače veoma često upoređivani, razgovarali su o svojim novim pesmama. Dok je u kafeu Dilan spuštao na sto tekst svoje odlične pesme ,,I and I“ (album Infidels), Koen ga je upitao koliko mu je bilo potrebno vremena da je napiše. Dilan je odgovorio ,,petnaestak minuta“. Kad je Dilan zapitao Koena o vremenu potrebnom da nastane čuvena ,,Hallelujah“, Koen je rekao – “tri ili četiri godine”, donekle slagavši. Pisao ju je koju godinu duže. Kad pominjemo Dilana, postoji sentimentalan podatak da je posle jednog koncerta, kad je publika već napustila dvoranu i nestalo euforije, a tehničari polako pakovali opremu, opet izašao na binu, i u praznoj dvorani odsvirao, za svoju dušu, pesmu posvećenu mladalačkom uzoru Vudi Gatriju (Woody Guthrie). Kada bi Koen nešto slično uradio, verovatno bi odrecitovao Lorkinu pesmu. Za Lorku je mnogo puta izjavio da je presudno uticao na njega, još od vremena kad je kao tinejdžer lutao po prodavnicama knjiga u rodnom Montrealu i u jednoj od njih  ugledao zbirku poezije ovog umetnika. Koen je i otpevao jednu Lorkinu pesmu (,,Take this Waltz“, Lorkin naslov je ,,Little Viennese Waltz“), a svojoj ćerci dao ime Lorka.

I’ve seen the future, brother, it is murder

Nepravedno bi bilo ne pomenuti, a često je u drugom planu, deo Koenovog opusa koji bi se mogao ubrojati u ono što se uopšteno i pomalo otrcano naziva angažovanom umetnošću. Montrealski umetnik ne piše i ne peva samo o ,,ljubavi i drugim demonima”, već je tokom proteklih burnih decenija imao jasan stav povodom raznih političkih i društvenih događanja. Nije se snebivao ni da ga javno iznese kroz svoju poeziju i intervjue. On nije od onih koji ,,vrište” od angažmana i razmeću se svojom ,,društveno-političkom svesnošću”. Međutim, onima koji ga prate, poznato je na kojoj je Koen strani. Posebno su važne neke od pesama sa albuma I m your man (1988) i The Future (1992) u kojima peva o onome što čini tamne strane našeg vremena: o prividima demokratije, licemerju, zagađenosti emocija, sveopštoj manipulaciji i narastajućoj tenziji koja može završiti globalnom destrukcijom. O tome apokaliptičnim nabojem govori u pesmi ,,The Future“. U pesmi ,,First  we take Manhattan“ prepliću se prezir prema lažnom svetu i nemogućnost da se puno toga promeni: “Osudili su me na dvadeset godina dosade/ Zato što sam pokušao da promenim sistem iznutra”. Na drugom mestu Koen će stihom ,,svako ima svoj način da izda revoluciju” podsetiti na to kako svako bira svoj način da se udalji od ideala mladosti i utone u konformizam, dok o banalnosti zla i zlu ,,običnog čoveka” govori u sjajno osmišljenoj ,,Sve što bi trebalo znati o Adolfu Ajhmanu”. Manje je poznato da se u jednoj pesmi osvrnuo i na poslednje ratove na Balkanu. Tu pesmu počinje stihom: ,,Suviše sam star da bih učio imena novih ubica”. U njenom nastavku pretpostavlja da vođe balkanskih plemena znaju neku pesmu Bitlsa i možda jednu ili dve njegove. Pse rata sa maskom patriota naziva ,,batinašima krvavih ruku” i ,,skidačima skalpova” koji ,,skriveni među krvlju umazanim fanaticima iz srca proteruju toplu glad i evoluciju i od molitve čini bljuvotinu…”.

Ovaj svet se može zamisliti bez mnogo čega. Ali bez pesnika iz Montreala teško. Potreban je svetu.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s