Refik Šećibović: KOME SLUŽE UNIVERZITETI ?

Posted: 13. oktobra 2014. in OSSA IRREGULARIA

fakultet

Kad pročitate sve članke koji obrađuju „slučaj Megatrend“ i pitanja plagijata koji su otkriveni na ovom univerzitetu poslednjih nekoliko meseci, morate konstatovati, da je ova „afera“ najznačajniji događaj u visokom obrazovanju Srbije, posle potpisivanja Bolonjske dekleracije. Šta je tu tako senzacionalno i značajno, kada su pitanja plagiranja i korupcijaške afere bile otkrivene i prethodnih godina, kada je bilo i raznih akademskih hvalisanja da su naši univerziteti na nekim listama, da smo uveli dobru akreditaciju, da ulazemo u naučni rad itd.
I te kako je značajno, jer pre svega ovaj je slučaj ogolio tu lošu i prosto nakaradnu organizaciju visokog obrazovanja u Srbiji (ništa nije bolja situacija i u regionu) sa potpuno jasnim dokazima da je ovaj obrazovni sistem politički hibrid, koji služi uglavnom vladajućim partijama, ali u ovom slučaju kad je Srbija u pitanju, samo jednoj partiji – Socijalističkoj partiji Srbije. Kada o tome govorimo onda mislimo i na privatne i na državne univerzitete, jer su svi oni pod nekim oblikom pritiska ili u vlasti ove partije. Od devedesetih godina osnivanje svih vrsta visokoškolskih ustanova kontrolisala je ova partija (sa izuzetkom perioda od 2001. do 2003. godine ). Čak ako je neka ustanova i uspela da se odvoji od ove partije, oni su je, različitim pritiscima i aferama, stavljali pod svoj kišobran. I u tom kontekstu osnivanje i postojanje univerziteta Magatrend je imalo veliki značaj. Taj Univerzitet je bio i ostao perjanica i snaga ove partije. Njegov značaj bio je uvek veliki, kako po broju studenata, tako i po saradnji sa političkim faktorima.
Zato je značaj ovog slučaja pre svega u dokazivanju činjenice da u Srbiji danas ne postoje potpuno nezavisni univerziteti, niti autonomne institucije i pojedinci u visokom obrazovanju. Ali je još značajnije da ih ne kontroliše Vlada i ministarstvo prosvete, već partijske strukture. Zbog toga prvo moramo napraviti posebnu klasifikaciju naših univerziteta, koja je danas prilično složena, jer su drugačiji uslovi za razliku od devedesetih:

Državni univerziteti sa dva osnovna ranga
–  Sa direktnim uticajem socijalista
–  Sa indirektnim uticajem socijalista

Privatni univerziteti
–  Pod kontrolom socijalističkih kadrova, ali se ne mogu smatrati partijskim privatnim univerzitetima, jer imaju među osnivačima i one koji ne pripadaju ovoj stranci
– Koji predstavljaju kompromis među osnivačima nesocijalističkih fakulteta i socijalističkih fakulteta, odnosno upravljačko-vlasničkih struktura
–  Koji moraju da popuštaju pod pritiscima socijalističkih kadrova i da ih uključuju u svoj rad.

Partijski privatni (odnosno nevladini ili fiktivno privatni) univerziteti. 

Jasno je da Megatrend pripada ovoj trećoj kategoriji univerziteta i sigurno predstavlja njihovu najznačajniju instituciju. Upravo kod analize ovog slučaja treba posmatrati ponašanje njenog vlasnika. Upravo njegovo ponašanje se može oceniti kao najdoslednije u odnosu na čitav slučaj – jer je on decidirano dokazao da njegova politika, u stvari nije njegova, nego partijskog rukovodstva. I u tom smislu pitanje plagijata, ili samog slučaja vlasnika Megatrenda, pa i statovi profesora sa tog univerziteta predstavljaju isključivo partijsku stvar, i tako se oni odnose prema tome.

Treba naglasiti da ovakva postavka visokog obrazovanja pokazuje da je Socijalistička partija Srbije jedina imala dugoročnu politiku u upravljanju obrazovnim institucijama i da je sistemski rušila sve inovacije koje su dolazile iz redova evropskih politika, profesorskih udruženja, eksperata ili opozicionih partija. Kada je 2001. izabrana Vlada Zorana Đinđića i za ministra prosvete izabran dr Gašo Knežević, potpredsednik Građanskog saveza Srbije, krenula je velika kampanja protiv njegovih reformi. Izuzetno jaki pritisci socijalističkih institucija prema Vladi Zorana Đinđića značili su u stvari odbranu monopola, zato su bili tako snažni napadi koji su sledili protiv ministarstva Gaše Kneževića, jer to je bio jedini period kada su poluge vlasti u obrazovanju izmakle Socijalističkoj partiji i bile ugrožene reformskim potezima proevropskih kadrova. Uzme li se pregled napisa iz tog vremena dobija se veliki broj primera i dokumenata, da je prosto nemoguće nabrojati ih sve u jednom tekstu.
Ako se vratimo na upravljanje sistemom visokog obrazovanja, videćemo da upravo političari forsiraju institucije na račun pojedinca. I u tom smislu ministar Verbić je u pravu. Univerziteti su najmoćniji deo našeg sistema, moćniji od države, bilo kog oblika vlasti, pojedinaca, naučnih radnika i stručnih udruženja itd. Institucija univerziteta u stvari može sve. To i jeste bila politika Socijalističke partije Srbije za vreme Miloševića – formirati institucije sa jakom partijskom upravom. Tako su oni (socijalisti) potpuno razradili sistem partijskog upravljanja institucijama u obrazovanju putem zakona i naročito podzakonskih akata još devedesetih godina. Zakonski i podzakonski akti bili su sredstvo da njihovi lobiji u insititucijama drže kontrolu, naročito priliva kadrova i njihovog razmeštaja po organizacionim jedinicama. Oni tako vrlo uspešno kontrolišu sva tela, koja odlučuju o bitnim segmentima sistema i institucija, kao na primer o akreditaciji. Naša javnost slabo je upoznata sa tim aktima, međutim, kada uđete u njihovu suštinu, institucije su zaštićene (i podobni pojedinci u njima), a pojedinci koji traže prava ili pravdu nemaju nikakve šanse. Ova logika je nasleđena još iz perioda socijalističkog samoupravljanja, ali devedesetih godina razrađena do maksimuma, s tim da je svoj vrhunac doživela 1998. godine donošenjem Zakona o univerzitetu, po kome su mnogi profesori izbačeni sa Beogradskog univerziteta.
Sve ove konstatacije su bile jasne timu Gaše Kneževića već 2003. godine. Isto tako, posle pada Vlade Zorana Đinđića, znalo se da će doći do učvršćivanja pozicija institucionalno partijskih profesorskih lobija (što sam napisao već 2009. godine u knjizi „Tvrđava lovaca u mutnom“), u stvari najmoćnijih generatora zaustavljanja reformi u visokom obrazovanju. Na žalost, period ministarstva Gaše Kneževića je bio prekratak da bi se nešto izmenilo. A što se tiče novog rukovodstva Ministarstva obrazovanja, ključno pitanje je da li i trenutni ministar (svojevoljno ili po nalogu) želi da baštini nasleđe koje obrazovanje vodi u propast?

                                       

                                       Prof. dr Refik Šećibović, bivši pomoćnik ministra prosvete Srbije u Vladi Zorana Đinđića

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s