Duško Domanović: PETNAEST SPRATOVA SMEHA (PORTUGALIJA ZA POČETNIKE)

Posted: 19. oktobra 2014. in DUŠKO DOMANOVIĆ

10696455_771061682952946_4162243788017386405_n

Ne volim vikend u kafani. Bar ne u mojoj, ostale mogu birati, u ovu jednostavno moram doći. Ne toliko zbog crte, koju docrtavam daleko prilježnije no što to može ispratiti čak i jedan neverovatno optimističan organ kakav je jetra, koliko zbog karirane poljane što mi dozvoljava da se zavalim u njenom žuto-zelenom rastinju, te da, grizući cigaretu umesto slamčice, iz nje posmatram beton što oko mene cveta, osećajući se poput kakvog nemoćno-svemoćnog demijurga koji je izgradio svet u kome više ništa ne može popraviti. Kao malom, majka mi je često kupovala karirane košulje i karirane presvlake za posteljinu, oduševljavala me karirana trava crno-belih fudbalskih igrališta, školice nikada nisam razumeo, niti sam umeo po njima skakutati, ali su njihovi karirani svetovi činili da se osećam daleko udomljenije no, recimo, na natabano-jednolikim poligonima za klikere. Rubikovu kocku doživljavao sam kao igračku samo sa onih strana koje se nisu povinovale nečijem umeću da im šarene kvadratiće prekreči u kakav plavi, crveni, zeleni zid, koji više ništa nije imao da kaže. Karirano: kockice, koje se nikada nisu složile. To je, čini mi se, jedini svet u kome umem živeti, kašljati, smejati se. Nedovršen svet, za nedovršenog stvora u njemu. Osećaj da je nešto dovršeno čini da misao o smrti postaje podnošljiva. A to je nepodnošljivije od svih nepodnošljivosti nedovršenog.

Rekoh, ne volim vikend u kafani. Vikendom kombajni po mojoj kariranoj poljani vršljaju, a ja sam prinuđen da o metalni šank laktove gulim. Tako je i te večeri bilo. Glupi petak i gomila zaposlenih mamlaza koji čitave nedelje čekaju svoj dan da bi se napili. U drugim kafanama volim šankove, ovde ne. Kako god, šank je bio jedini izbor. Na šanku dva deci vina i isto toliko vode. U ogledalu, spram mene, neko ko na mene podseća. I pijana, plava, dugokosa glava. Jedno izdizanje na vrhove prstiju bilo je dovoljno da shvatim da glava ima ogromne sise. I da pije pivo. I da su joj farmerice na desnoj butini do pucanja zategnute. Mislio sam da nekog čeka, ovde žene ne sede same. Onda su ušla dva tipa od po četrdeset, koliko je otprilike imala i ona. Jedan je pitao može li uzeti slobodnu stolicu. «Može», rekla je. Ipak je bila sama. Setio sam se Bukovskog. Prethodne noći sam ga doselio, iz nekog života bivšeg, ujutro ga zatekao na stolu kraj kreveta, pročitavši uz kafu jednu priču, nasumice odabranu. Nije imao gde da spava. Neka debela vlasnica kafane primila ga je kod sebe. Nakon poslednje tačke, on je otišao u svoju skupu slobodu, ja u svoje jeftino, honorarno ropstvo. On je imao muda, ja ne. Fakat. Šta bi sad on radio?, pitao sam se, žuljajući laktove i gledajući sisatu glavu u ogledalu, što se za stolom kraj šanka, iza mojih leđa, niz makadamske, izrovane beskraje, prazna, bez misli, kotrljala, udarajući o oštre ivice neproživljenih snova. Verovatno bi joj se uvalio za sto, platio pivo, tresnuo nekoliko iskrenih prostakluka i otišao kod nje, gde bi ga ona, onako očajna i izgubljena, za poslednje pare danima napijala i hranila jajima i slaninom. Kada bi odlazio, ona bi pokušala da ga zadrži, možda bi i plakala, a on bi joj, verujem, rekao jedno uljudno «jebiga, dušo», ipak se iskrcavši s tog usamljenog broda koji godinama nikuda ne plovi. Ja sam čekao da mi zazvoni telefon. Z. je trebalo da me pozove još pre sat vremena. Dogovorili smo se da idemo na reku, ložimo vatru i pijemo vino. Ona je jedna od retkih ljudi na svetu s kojima svoju vatru i svoju reku volim deliti. Nije se javljala. Iskapih vino i naručih novo. Sada sam i ja, sve češće i sve upadljivije, lovio pogled očiju iz ogledala. Očiju pod kojima su, nakon još jedne čaše, dve sise sve više rasle. Pokušavao sam da zamislim kako izgledaju kad nisu tako nategnute čvrstim grudnjakom i uskom majicom. Mekane, mlohave, otromboljene, sa linijama znoja na prevojima, sa bradavicama poput čireva, moraju biti takve, znao sam da su takve. Ali znao sam i da vino ume savršeno ućutkati svakog morališućeg demona koji od života s gađenjem glavu okreće. Vino. Nije ga Dionis uzalud onako tamanio. Ako je on, jedan bog, nezvanično, jebao koze, zašto ja ne bih, isto tako nezvanično, mogao oplesti ovu hrpu neostvarene uzaludnosti, poklonivši joj pritom makar trenutak privida toliko željene ljubavi? Odlučio sam da se pravim lud. I da čekam. Znam da je pičkasto, ali njen prvi korak oslobađa me svake buduće krivice. Telefon je ćutao. Vino u mozgu se lagano zagrevalo, znao sam da će uskoro proključati. Ona se uporno nameštala u ogledalu, kako bi mi nedvosmisleno dala do znanja da je tu. I dalje sam se pravio lud, to još nije prvi korak. Tip koji joj je maločas uzeo stolicu prišao joj je u ogledalu i pitao hoće li da sedne s njima. «Neću, hvala», odgovorila mu je, prekrstivši noge tako da sad levu butinu izbaci u prvi plan i pogledavši me kao da imamo neki tajni dogovor. Pogledao me i on, uz ciničan osmeh. «Ko te jebe, kad si matori šupak», pomislih zadovoljno. Vratio se za svoj sto. Pre no sam čašu do kraja ispio, šankerica pred mene spusti drugu. «Od gospođice.» Okrenuh se i nazdravih ćutke, trudeći se da izgledam tek uljudno, ali nikako zainteresovano. Još se moram praviti lud, jedna plaćena tura se ne može nazvati prvim korakom. Ćutao sam, zagledan u pepeljaru, povremeno srećući njen pogled u ogledalu. Bio sam joj okrenut leđima, tek malo se ka njoj podbočivši, da je od sebe ne oteram. Vino sam popio u dva cuga, za manje od jednog minuta. Znam taj osećaj, kao da se zemlja u meni raspukne, tražeći još, ne znajući koliko joj je dosta. Često je tako, ne branim se. Naručih novo. Sebi. Njoj ne, rizikujući da će je to poraziti. Jebalo mi se za pare, pio sam na na crtu. Ipak, bojao sam se da bi ovog puta «jedna plaćena tura» ipak mogla izgledati kao «prvi korak». A ja nisam želeo da budem taj koji će ga načiniti. Pogled u ogledalu nije odavao uvređenost, ionako je bila već prilično razvaljena, a pred sobom je imala više od pola flaše piva. Zamišljao sam stan u kom živi: iznajmljena garsonjerica od dvadeset kvadrata, bez terase, sa prozorom koji gleda u susedni zid; unutra kauč, mali sto, nekakav stari šifonjer, frižider koji isprekidano zuji i umazan šporet; s plafona visi gola sijalica na golom kablu, slabo osvetljavajući žute zidove, čija se prvobitna boja ne da dokučiti; ona leži na leđima, bez šminke, čita roman sa srećnim krajem, čeka da joj se prispava; onda gasi svetlo i još dugo u mrak gleda; na telefon joj stižu sms-ovi od nekog jebača koji obećava kako će sledeći put biti bolje, trajati duže; ona odgovara «naravno» sa smajlijem, zatvara oči i tone u san, ne sanjajući ništa; ujutro će ustati u pet, od šest do dva praviti pljeskavice, vratiti se u stan, istuširati se u obijenoj tuš kabini, obući iste ove farmerice i istu ovu majicu i otići za sto nekakve kafane, da čeka da je pokupi kakav izdržljiviji stvor od onog sinoćnog… Na pola čaše, videh kako se prekrštene noge u ogledalu prestrojavaju, podižući glavu do visine mojih ramena. «Hoćeš da odemo do mene?», proškrgutala je, preplićući jezikom, pokušavajući da glumi nestašnu devojčicu, kakve je sretala u svojim romanima. Telefon je ćutao. Pogledah na displej, za slučaj da mi je u buci promakao poziv ili sms. Četiri crte signala, dve baterije i sat na kom je svetlucalo 22.22, ničega više. I saznanje da je malopređašnji sat prerastao u sat i dvadeset dva minuta. Z. je umela da ćuti. Katkad danima. Ali me je to ćutanje uvek iznova izluđivalo, plašilo, ubijalo. Sisata me gledala pravo u oči, koje sam uzalud pokušavao od nje da sakrijem. Ja se njenih ne sećam, verujem da ih je imala. Z. ima male, zelene oči, uvek otvorene tek toliko da se u njima da nazreti jedno drukčije, detinjasto nebo, prostranije i plavlje od onog koje joj glavu pritiska. I ima osmeh, u kom umem da zaspim poput bebe, i svoje svilene tuge da me njima pokrije, da me njima utopli. «Žao mi je, ali čekam nekoga», odgovorih. Na momenat je izgledala kao da sam je ošamario. Sela za sto. Ohrabren njenim porazom, tip sa stolicom joj je ponovo prišao, sa istim pitanjem. «Rekla sam da ne želim, hvala», odgovorila je, već pomalo drsko. Sedela još dva minuta. Popila pivo do kraja. Ustala, došla do šanka, platila. I izašla. Bez reči. «Nikad ja neću biti Bukovski», pomislih. «Ostavio je muž danas», reče mi konobarica. «Ovde, preda mnom. Šika otkako sam došla u smenu.» «Jebiga», rekoh. «To treba samo jebati, ni za šta drugo nije», komentarisao je tip sa stolicom svom prijatelju. «Kad bi’ znao da je moja žena nekad tako po kafanama zaskakala narkomane, u kreč bi’ je živu zakopao.» Kombajni su brektali, konobarica zveckala čašama u sudoperi. Pokazah joj prstom na papir koji je pod šankom držala, što je bio znak da sam završio i da večerašnju porciju upiše kraj mog imena. Pola čaše, koliko mi je bilo ostalo, cedio sam punih deset minuta, valjda da budem siguran da je sisata odmakla. Čak sam i vodu do kraja popio. Telefon je ćutao. Onda sam ga pustio da mi u uvetu do kraja odzvoni, znajući da mi se neće javiti. Nije se javila. Ništa čoveka ne čini tako bespomoćnim, kao ćutanje nekoga ko jednom rečju može roditi nebo. Ulica je histerično galamila. Nikada nisam razumeo ljude koji izlaze napolje da bi im bilo dobro. Ja sobu napuštam tek da ne bih vrištao među golim zidovima. Z. je moja topla, divna samoća, koja mi dozvoljava da budem ono što jesam. Zato je volim, iako ona u to ne veruje. Ja moram verovati, uprkos tome što sam lažov. Z. nikada ne laže, osim u trenucima kada o sebi govori loše. Sve što tada umem jeste da je zagrlim, dok je ne zaboli, dok joj taj bol osmeh ne izmami i natera je da bude devojčica, kakva uistinu i jeste, da ušuškana u moj vrat govori o godinama koje će doći, o moru, o Portugaliji. Sada je ćutala. Već sat i 58 minuta. A slutio sam da će ovaj put doveka potrajati. «Radite?», upitah s vrata radnika u diskontu pića. «Još dva minuta», reče mrzovoljno. U zgradu sam ušao noseći u duploj kesi dve boce jeftinog vina, kakvo smo do pre nekoliko dana zajedno kupovali. U sobi me je zatekla tišina. I mrak. Z. ne voli da je gledam dok gola po tepihu pleše. Sada nije bila tu. Svetlo, ipak, nisam palio. Telefon je ćutao. Da ga nemam, bilo bi mi lakše. Mogao bih misliti da želi da me zove. Seo sam na kauč preko puta prozora, otvorio vino i potegao iz boce. Zapalio cigaretu. Opet potegao. Vino je često jedini način da zaspim. A spavanje, isto tako često, jedini način da budem živ. Ponekad poželim da zatvorim oči i da se probudim kao kakav srećan starac. Uostalom, kako drukčije starost doživeti? Kroz prozor su mi namigivali televizori uglavljeni u betonsku tvrđavu od petnaest spratova. Šta oni sad rade?, mislio sam. Koliko nas ima? Sisata, koju je ostavio muž i koja samo želi da je neko zagrli. Tip sa stolicom, koji nikada nikoga nije zagrlio i koji ne sme da plače, jer je pička. Njegova žena, koja je noćas verovatno dobila batine, preventivno, da joj nikad na pamet ne padne da sama ide u kafanu. Z, koja ulaže poslednji atom snage da ćuti, iako zna da ja zaćutati neću nikad, da ću je doveka tražiti. Ja, koji sam nadljudskim naporom uspeo da odolim dvema potrošenim sisama i da sačuvam mrvu dečaka u sebi. Za Z. Koja ćuti. Već danima. Ali znam da će se javiti. U devet uveče. Kad okupa dečake i smesti ih u krevet. Voleo bih da i meni jednog rodi. Rekao sam joj to. «Budalo», rekla je ona kroz smeh. I rekla mi je još mnogo toga. Da sam njena šerpa puna zvezda, da sam njen beskraj i njena bajka. Da sam njena kornjača iz neke priče, u čijem oklopu njeno srce kuca. Da sam lažov, da sam gad, da sam govno. Da više nikada ne želi da me vidi, da me čuje. Da prestanem da je vijam po autobuskim stajalištima kad s poslom završi. Da je ne zanima hoću li živeti ili umreti. Mislim da sam u jednom cugu otpio više od pola boce. Još malo gledao kroz prozor u petnaest spratova zabetoniranih samoća, prošaranih smehom što preko kablova i satelita stiže iz nekih sunčanih svetova. Možda iz Portugalije. Opet potegao, dok u boci nije ostao samo vazduh. Uvukao se u izgužvanu posteljinu. Želeo da sanjam Z. Kao, mi na reci, ložimo vatru i pijemo vino. Ja zatvorenih očiju prebiram po sazvežđu mladeža na njenim leđima. Ona kaže «u pičku materinu», kad se, skupljajući granje, na trn ubode. Divan sam san sebi smislio. Nisam sanjao ništa. Probudio se s rupom od cigarete u jorganu. Na stolu je stajao Bukovski. «Jebiga», rekoh mu i odložih ga na policu. Otvorih bocu vina, što mi je od sinoć ostala. Da nisam lažov, priznao bih i da sam pustio Ninu Simon i plakao. Seo za računar. Opet sam jedan život za priču zamenio. Ako jednom postanem pisac, neko će reći da je trampa uspela. Ja bih se, ipak, rado odrekao priče, ako mi večeras u devet zazvoni telefon. Makar se kockice složile, makar svi moji karirani svetovi prestali da postoje.

                                                                                                                      nematihpara.wordpress.com

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s