Vladimir Marović: NA ZIDU SENKE NAŠIH GODINA (SEĆANJE NA MILANA MLADENOVIĆA)

Posted: 4. novembra 2014. in NAJČITANIJE, VLADIMIR MAROVIĆ
Oznake:,

Milan Mladenovic 23.8 .1981 Beograd Photo Goranka Matic

Punih dvadeset godina dečak iz vode poklanja svoj prvi i poslednji dan našim sećanjima. Ona se zanavljaju, rađaju, izviru u krugu smišljenom i stvorenom od muzike, pesništva, promišljanja, ljubavi i glasa iz grla puštenog. Još jedna smrt život je učinila vrednijim – za one koji ga znaju ceniti. Otuda shvatanje njegove vrednosti ima težinu veću od Atlasove kugle iznad glave. U jednoj državi koja je mogla biti zemlja za sve naše ljude, život je postao obezvređen kada je ona „pripala“ samo nekima. Zato ću ovu priču započeti vremenom u kojem je izgledalo koliko podrazumevajuće, poželjno i čisto, toliko i naivno, opasno i samopogubno događaje posmatrati očima deteta.
Živim u gradu u kom nijedna ulica ne nosi ime Milana Mladenovića i u kom više nema ulica koje gore plamenom s druge strane. Otuda su nekadašnja pokretljivost, razigranost i otvorenost proterani iz današnjih samozadovoljnih feuda besmisla. A stvari su bile drugačije i znam da to nije samo privid. Kako su se menjale pokazao bih u kratkom poređenju, koje događaje u ovoj zemlji stavlja u podudarnost sa događajima na koncertima Ekatarine Velike u jednom gradu u centralnoj Srbiji. Ime grada je nebitno, jer može biti bilo koji – svima nam se događalo slično. Naime, 1989. godine EKV je izdala album „Samo par godina za nas“, koji je na mnogim radio stanicama (one su tada bile najbrži prenosioci novih izdanja) proglašen albumom godine. Tako je bilo i u gradu koji uzimamo za studiju slučaja u ovom tekstu. Glasanjem slušalaca ova „ploča“ (kako se tada govorilo) proglašena je najznačajnijim muzičkim događajem u spomenutoj godini. Ekatarina je za sobom već imala četiri albuma i niz respektabilnih hitova, ali „Samo par godina za nas“ bio je hit-album.
Povodom promocije ovog izdanja EKV je napravila i veliku YU turneju, a 1. marta 1990. zatekla se po prvi put i u našem gradu. Koncert je održan u gradskoj Hali sportova pred više od dve hiljade posetilaca – negde oko dva posto ukupne gradske populacije. Pozamašan uzorak! Bio sam na tom koncertu. Navršavao sam četrnaestu godinu života, ulazio u petnaestu i završavao osnovnu školu. Na koncert sam otišao sa gotovo čitavim svojim odeljenjem. Rok muzika je, dakle, doživljavana kao faktor identifikacije, integracije i homogenizacije. Da, izgledalo je da sve raste kao more, kao govor, kao pokret, kao zora, kao dete, ali je u vrlo kratkom periodu postalo jasno da su krv i bol rasli mnogo brže i da su progrizli sve pred našim očima. Da, zaista, to je bila ona granica sa koje više nije bilo povratka, jer je zdrava snaga počela da otiče kap po kap, pretvorivši se potom u maticu. Tako smo pustili da voda nosi sve u zaborav.
Nadolazeći period godina koje su nas razgraničavale u samo jednom, a ograničavale u svakom drugom pogledu, doneo je sa sobom rasparčavanje i rasprskavanje smisla i vrednosti, koji su žrtvovani idolatriji identiteta-naciona-plemena. Dum-dum!!! Upravo tako je glasio i naziv albuma izdatog 1991. godine. Nagoveštaj zvuka koji se sve više približavao mnogim domovima, i koji će pečatiti mnoge sudbine, Milanu Mladenoviću i EKV ekipi bio je dobro poznat, te će i ovaj album biti obeležen upravo tamom vremena ratnog pustošenja. Događalo se to u zemlji gde su zaboravljene istinske potrebe i unutrašnji glasovi, jer se bezumno išlo putem popločanim zamkama podlosti. Put na koji je Ekatarina krenula bio je svakako plemenitiji, samo što je sada, posle svega dve godine, znatno manji broj ljudi išao tom stazom. I tu ću se osvrnuti na moj drugi susret sa ovim bendom u gradu koji ga je prošlog puta tako izdašno prihvatio. Bilo je to 1992. godine, ratovi u bivšoj Jugoslaviji već su otpočeli, a Milan Mladenović u pesmi „Zabranjujem“ gotovo glasom očajnika uzvikuje: „Zabranjujem da dodir zavisti i bolesti bude kraj! Ovo ne sme biti kraj!“ Ono što je Milan želeo da zabrani mnogi su videli kao svoju šansu, neki kao istorijsko „pravo“. Bolesno! Koncert koji je EKV tada održala u našem gradu dogodio se u Domu kulture, instituciji koja je po svojim kapacitetima bila znatno manja od prethodne hale. Na koncertu koji je bio deo turneje povodom promovisanja albuma „Dum Dum“ sada nas je bilo svega dvestotinak. Neke druge pesme su delovale mnogo primamljivije za masu opijenu ritmom ratnih bubnjeva i primitivno lakog šunda koji je odasvud odzvanjao. To razaranje, pomračenje i sunovrat uma progutalo je suptilnu suvislost, jer kocka je bila odavno bačena, pa je tako i srušen most ka smislu.
Ukratko bih opisao i anegdotu odlaska na taj koncert, koji je održan na desnoj obali reke koja deli ovaj grad. Usled grupnog hladno-oružanog incidenta koji se odigrao nešto pred početak koncerta, na mestu gde su obale premošćene, prolaz je bio blokiran i rizičan. Nekolicina mojih prijatelja i ja smo sa strepnjom i nevericom primili ovu informaciju baš ispred policijske stanice. Otac jednog od prijatelja bio je policijski kapetan i upozorio nas je da nije poželjno most prelaziti peške, pa smo otuda dobili „prevoz“ – policijsku maricu. Tako sam se ni kriv ni dužan zatekao u vozilu predviđenom za kolektivni prevoz kriminalaca. Nakon „smeštanja“ u pozadinski deo marice – na „klupice“ gde, obično sa lisicama na rukama, sede prestupnici – za nama su zatvorena vrata i tada se svetlo koje je gorelo nad našim glavama isključilo. Mrak! Doživljaj vremena bio je potpun.
Zaista, tih godina zvezde su se sakrile od nas, ali je Milan smatrao da takvo nešto ne može proći neopaženo i ne sme biti nezapamćeno, pa je trebalo budno motriti na događaje. Već 1993. godine izlazi novi studijski album Ekatarine Velike pod nazivom „Neko nas posmatra“. Iako je kvalitet izdanja dovođen u pitanje, zbog pojednostavljivajna muzičkih i tekstualnih sadržaja, smatram da je najistinitija ocena o albumu data u jednoj takođe jednostavnoj kritici (ne sećam se više u kom časopisu), a glasila je: „Ovaj bend još nije napravio loš album.“ Danas se može reći da EKV nikada nije napravila loš album. To je možda zato što je Milan tražio i radio ono što najbolje zna, govoreći: „Just Let Me Play Some Modern R’n’R Music!“
Ovaj je album bio propraćen mini promo-turnejom koja je održana na leto 1994. godine, i to u unplugged verziji, gde su nastupali samo Milan i Margita Stefanović. Bili su i u našem gradu, a ja sam posvećenički posetio i ovaj koncert, sada kao svršeni maturant i tek upisani student filozofije. Ovoga puta niko mi se nije pridružio. Krenuo sam potpuno sam. U ustanovi koja je nosila naziv Dom društvenih organizacija zateklo se jedva pedesetak ljudi željnih dobrog zvuka, ili pre – željnih nekog dobra. U meni je prevladao osećaj potpunog sloma u prisećanju na 1990-tu, srdžbe zbog ’92-ge i nemoći u ’94-toj. Mnogo toga je propušteno, izgubljeno i nedostajalo. Milan je bio u pravu: „Nema radosti, neću se smejati. Nema ljubavi! Nema ljubavi!“ Nekoliko meseci kasnije vest o smrti Milana Mladenovića dobio sam u holu Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. I dalje se sećam svoje nade da je u pitanju samo glasina koja često ide uz imena rok stvaralaca za koje se vezuje i mračna strana rokenrola. Nije bila glasina. Milan je umro.
Nakon svega, danas smo se našli u apatičnom vremenu u kojem se, paradoksalno, ne spominje bolja budućnost, već priziva bolja prošlost. Stoga imam potrebu da joj i ja uputim poruku poput one koja se dugo pripremala najboljoj prijateljici, ali bez odvažnosti da se izgovori: „I tako, dok Oko moje glave prolaze Olovne godine, u kojima se nepoželjnim proglašava Srce, jer vreba Glad što bi da pojede Metak, Niko kao ja ne želi da si Pored mene za Radostan dan i Oči boje meda u Samo par godina za nas, koje kao da su bile nikad u danima ovim, a meni, uprkos svemu, zauvek.“

Advertisements
komentari
  1. Karbonel kaže:

    Hvala ti…

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s