Dragojla Sam: ,,A DOBRO, KADA ĆEŠ TI VEĆ JEDNOM RAĐATI TU DECU?“

Posted: 8. decembra 2014. in OSSA IRREGULARIA

Warrior Woman Silhouette

Pre neki dan šetam ja Detelinarom i pričam sa tatom. Uglavnom kad izletim tako noću da „provetrim glavu“ napravim nekoliko krugova oko zgrade, a ponekad, kao ovaj put, zađem i malo dublje u detelinarske ulice, oko pruge, gde su na kućama uveliko već počeli da rade dimnjaci. Taj miris dimnjaka uvek me neodoljivo podseti na detinjstvo. Detinjstva se uglavnom sećam rado, ali ima nečeg u tom mirisu zbog čega me stegne u grudima. Nešto me u njemu podseti na skučenost, pa se od tog mirisa skoro ugušim, kao da se davim u babinoj vangli punoj testa sa mirisom vanile i korice limuna i tonem sve dublje i dublje…

Tata kao i obično priča o sebi. Pošto živi sam uvek se hvali time šta je kuvao. Ponekad mi ispriča i ceo recept, ponekad i ja njemu, pa tako razmenivši kulinarska iskustva prekinemo razgovor. O meni vrlo retko pričamo. Iz nekog razloga, on kao da se boji da sve što će čuti bi moglo da ga razočara. Ili ga samo ne interesuje. Uglavnom, čim se ja razmašem želeći da nesebično podelim neko svoje iskustvo, on brže bolje završi razgovor. Osećala sam oduvek da mu je neprijatno da bude blizak sa mnom. Osim kad se usvinji od alkohola. Ne znam. S obzirom na naše skučene razgovore i udaljenost nikada nisam uspela to da saznam. Ipak, baš negde  nadomak moje zgrade dok sam mu u zanosu gnječeći opalo lišće pričala kako ne mogu da dočekam da prođe zima i da se samo otisnem u toplije krajeve on nekako ispali: A dobro, kada ćeš ti već jednom rađati tu decu?

Opa! Tu smo, pomislih. To je jedino pitanje u vezi sa mnom koje ga je zanimalo i u moru besmislica koje smo razmenjivali to pitanje bi isplivalo, otprilike, jednom godišnje. Uvek bi me sačekalo nespremnu, pa bih počela skoro da mucam pri tom osećajući užasnu neprijatnost kao da me je neko iznenada svukao golu nasred ulice. Ubrzo bih počela i da se pravdam. Kao da je to nešto što ne dugujem sebi nego lično njemu. Onda bih počela da osećam strahovitu anksioznost, srce bi mi lupalo, u očima mi se kupile suze, a potom je nastupala faza besa koju bih istresla ili za vreme razgovora projektujući bes na nešto drugo ili nekako završila razgovor, pa nastavila da se još satima tresem. Nemoćna. Uglavnom, ja sam se osećala krivom što mom tati, porodici, svetu oko sebe nisam podarila čedo, kao da se to mene uopšte ne tiče. Uloga je unapred pripremljena, ja samo treba da uskočim u nju, pa da rastemo zajedno devet meseci sve dok u sakralnom činu kao predajući žrtveno jare bogovima, ja njima ne predam moju bebu, da je krste, buše joj uši, puzeći i gučući dok ja još uvek krvarim u nekom ćošku. Svi moji uspesi nisu vredeli ništa. Ni diplome, ni edukacije ni žuljavi tabani koliko sam dugo išla po sebi pokušavajući da popravim sve njihove greške. Ništa nije vredelo. Posle svakog traljavog čestitanja na uspehu ostalo je u vazduhu da lebdi jedno pitanje. Još tamo, od moje 25. Pogodite koje?

Ipak, od našeg poslednjeg razgovora do sada nešto se promenilo. Ja sam se promenila. Prvo, pitanje me nije dočekalo nespremnu.

Zašto me to pitaš – nastavih ja.

Kao da se malo zbunio ovim novim tokom reče nešto u stilu – Pa imaš ti već godina.

Reci mi, tata, šta tebe tačno brine?

Pa brine me to da li ćeš roditi decu jer ti vreme prolazi?

A da li si ti mene, tata, ikada pitao da li želim da rodim decu?

Kako da li želiš da rodiš decu? Naravno da želiš da rodiš decu. To je najnormalnija stvar na svetu. To se valjda podrazumeva.

E pa eto, ja možda ne želim ili možda želim, ali to se tiče zaista samo mene. Ništa se ne podrazumeva. I ne možeš me tako između dva recepta pitati nešto toliko intimno – nastavila sam ja kao da to i nije moj glas, kao da neko drugi iz mene govori – moja trudnoća je moja stvar. Razumeš?

Ne interesuje mene u stvari to – nastavi on – ja to samo zbog tebe pitam

E ako je zbog mene, nemoj ti da brineš. Snaći ću se ja  već…

I tako nekako i završismo razgovor, a ja pomislih: „Ne laje kera sela radi, nego sebe radi.“ Moj tata je moje odbijanje da rodim decu shvatao kao lični neuspeh i nosio ga je kao teret. Godinama. Ipak, nisam mogla da ga krivim. Društvo i njegovi roditelji su isto tako izvršili pritisak na njega, pa između onog šta jeste i onog šta bi želeo da bude postoji i danas jedan veliki jaz. Nemam ja vremena da osvešćujem moje roditelje, niti je to moja uloga. Ja sam se samo trudila sve ove godine kako da shvatim gde se završavam Ja i gde počinju Oni. Da zadržim rastojanje. Da mogu na miru da razmislim o tome šta želim, a šta ne. Želeći samo da im stavim do znanja da je to pačanje u moju intimu u najmanju ruku nepristojno. I kako mom tati koji nije glup, niti rođen u pećini nikada nije palo na pamet da je to nepristojno. Nepristojno. Za početak, da ne idemo dalje…

                                                                                                            via dragojlas.wordpress.com

Advertisements
komentari
  1. Pavle kaže:

    Da,generacijski jaz i logično ne razumevanje. Pitao tata ćerku da mu prođe vreme, reda radi.Ćerka dala odgovor po usvojenom šablonu od roditelja: šta te se tiče. Zaboravljajući da ovaj što je pitao ima iskustvo, no ona odgovara sa pozicije predrasude. I još mu usput zamera zašto joj osim života koji poznaje nije dao još … priznanja recimo, i keš ne bi bio loš, za početak. Početak rešavanja njenih nedoumica, nesigurnosti i očaja za koje je najzgodnije opaliti po roditelju. On i ovako neće zameriti zato što … ima vremensku prednost, ne nadoknadivu. Shvatiće ona verovatno nekad, ako se odluči, stekne hrabrost, da oponaša roditelje, bar u roditeljstvu.

    Sviđa mi se

  2. MIR kaže:

    Irregularia – apsolutno Te podrzavam, iako sam majka i iako nikada nisam zazalila sto sam rodila svoju kcerku i uprkos tome, imala sam srece sto sam dobila bas takvu. Nesebicnost, plemenitost, produzenje vrste! ah – nisu to bili moji motivi. Na mnoge nacine se moze doprineti napretku covecanstva (a ono je u kataklizmickom stanju). Reprodukcija, pa skoro svi je mogu „obaviti“, a i kojekakav rucak zbrckati. Javljam se da Te podrzim i zahvalim se. Zivi svoj zivot, budi produktivna i kreativna, znaj gde zavrsavas ti i pocinju oni. I ako zazalis jednoga dana, kada vise ne budes mogla da imas decu priroda, eto, kada ce mozda neki reci, eto, sad nema ni ko casu vode da joj prinese – NE – idi svojim putem i budi pametna da budes nezavisna i u tom smislu zdravstveno i materijalno i moralno obezbedjena, da ce ti tu casu vode prineti neko ko te voli i ceni.Koliko ima majki i oceva koje deca ne posecuju, jer ovi su im pruzili krov nad glavom i koricu hleba, ali nisu nesto puno bitnije – slobodu izbora i ponos da je dete postiglo tu slobodu. Pavletovim komentarom sam zgrozena, prikaz stanja svesti velikog broja ljudi, nazalost, nesposobnih da prihvate drugost. I kod jednih i kod drugih ima padanja na nos, ali sloboda izbora i licnih prioriteta ostaje.

    Liked by 2 people

  3. Kovačević kaže:

    Ja sam tako pitao mnogo puta svog sina. I na jedvite jade dočekao unuče , koje sada ide u treći razred. Stvarno se bukvalno gledajući nikoga ne tiču neke vrlo privatne stvari ali treba shvatiti i nas starije. Ja sam postigao sve što sam planirao u životu i čak i više od toga i onda je bilo zapelo na onom gde ja ne mogu da učinim ništa, pa sam zapitkivao. Ima još jedna stvar da kažem ovim mladim osobama a to je da od dece niko nema koristi ali kad imaš mnogo godina lakše ti je kad nisi sam na svetu. Kad si mlad baš te briga za sve ovo.

    Sviđa mi se

  4. Marina kaže:

    Pavle i Kovačević: morate da shvatite da naše rađanje ili nerađanje djece nije VAŠ uspjeh ili neuspjeh, VAŠ trud ili nešto na čemu bi VAMA moglo da zapne. Ako ste rađali djecu pod pogrešnim utiskom da će ta vaša djeca da žive život koji im vi zamišljate, to nije naš problem. A možda bi bilo bolje da i niste onda rađali djecu. Trebali su vam psi ili mačke, lutke ili nešto tako a ne živa bića.
    (A tražiti zahvalnost što sam rođena je stvarno idiotizam. Nisam tražila da se rodim a niti sam se rađala meni zadovoljstva radi nego baš VAŠEG zadovoljstva radi.)
    A treća stvar i to ona najvažnija – pojma nemate šta znači roditi dijete jer niste žene. Pojma nemate šta to znači za sve ostale ambicije i planove koje ŽENA možda ima za sebe i svoj privatni i profesionalni život. Nemojte ni pomišljati da razumijete šta roditi dijete znači za svakodnevni život žene! Samo se pitajte koliko ste puta vi, baš VI, a ne vaša supruga ustali da nahranite bebu, presvučete prvljave pelene, doskočite do škole, ispravite domaći zadatak, kuhate hranu za djecu i slično. E, pa onda ako ste čak to i radili 50% vremena – ono nešto nepojmljivo na Balkanu, opet ne znate jer niste nosili bebu devet mjeseci, povraćali od mučnine svako jutro, dok su vam se rebra polako razdvajala i vaši polni organi širili da biste mogli u bolovima roditi tu bebu… Jednostavno morate prihvatiti da što se tiče OVOG PITANJA, ne možete nikada imati jaču ili bitniju poziciju od žene. Prihvatite to kad već imate jaču poziciju u apsolutno svakom drugom pogledu u ovom društvu!
    A nek ste vi nama mudri i zdravi i pametni, ali pustite da živimo svoje živote, ne vaše ideje, da ne kažem predrasude o tome šta naši životi treba da budu. I šta je to normalno ili nenormalno za nas.

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s