Duško Domanović: BAJKA O JESENJINU

Posted: 21. decembra 2014. in DUŠKO DOMANOVIĆ
Oznake:, ,

2679870_orig

Pet dana nakon što ga je, onako ludog, divljeg i do dna sveta razgrlaćenog, Crni čovek pokosio s neke neukroćene, u decembru životom bremenite livade rjazanske, u Kamernom teatru Tairova održano je veče uspomena i prisećanja na mog zlatokosog druga Sergeja Jesenjina. Kažu da je tom prilikom pesnik Sergej Gorodecki ispričao kako je, u trenutku kada su Jesenjinov kovčeg spuštali u zemlju, kroz muklu tišinu Vaganjikovskog groblja u Moskvi kao plotun odjeknuo šapat neke anonimne žene i njene reči: “Zbogom, moja bajko.” Kažu i da je, u nekom od svojih ranijih pisama, memoara, intervjua ili tek prepričavanih razgovora, Isidora Dankan jedared izgovorila da “žena koju nije voleo pesnik zapravo nikada nije ni bila voljena”.

Pitajući se otkud mi ovo od ranog jutra u glavi, upravo se setih da sam noćas sanjao kako istražujem Jesenjinovu smrt. “Smrt?”, pitam u snu, i sebi samom, nekako detektivski zamišljeno, odgovaram: “Ne bih se sa tim složio.” Onda gledam kako mi dve bele rukavice, čijeg sopstvenika ne vidim, na veliki trpezarijski sto usred moje dečje sobe, koja je zapravo soba lenjingraskog hotela Angleter, kao “dokazni materijal”, bacaju nekakve papire, šolje za kafu, nekoliko narandži i jedno ptičje pero. Ja se, tek da “ne uvredim rukavice”, pravim da sve to pomno pregledam i ispitujem, iako znam da ništa od toga nikakve veze sa Jesenjinom nema, sa njegovim životom, sa njegovom smrću. “Decembar”, kažem sebi u snu, “decembar ga je ubio.” Onda, i dalje sanjajući, razmišljam o tome kako ta prosta činjenica nikome dosad na pamet nije pala. Kako se niko nije dosetio da u decembru krivca potraži? Zar je moguće da su svi naseli na njegove praznične i porodične priče, kerefeke, maske? I kako to, pitam opet u snu, da nikome nije bilo sumnjivo što je isti taj decembar, samo tri dana nakon ovog zločina, baš ovim rečima sanjam, “samom sebi u slepoočnicu ispalio ledeni januar”? Uzimam sa stola nešto nalik na beležnicu, dok one rukavice bele još bez tela i, čini mi se, bez ruku lebde preda mnom, i zapisujem, rukopisom koji nije moj: “Ne volim decembar.” To je poslednji detalj koga se iz sna sećam. Probudila me je sirena hitne pomoći, ili možda policije, ne znam. I sad me evo gde gledam u ogromno, plavo nebo, što se nalaktilo na krovove nekog grada kom još ne umem ime da izgovorim. I pitam se: zar je moguće da je taj decembar tako podmukao? Koliko pakostan treba biti, pa ubiti pesnika? I odjednom mi se čini da svet samo zbog toga i postoji: da bi ubijao pesnike. Možda preterujem, ali mi se sviđa da tako mislim. Upravo pričam o tome s mojim zlatokosim drugom i tek usput dišem jedan smeh što mi je, tek sada se setih, svu noć na ramenu cvrkutao, valjda da mi kaže kako ona “smrt” zaista nije smrt, baš onako kako sam i u snu to sebi govorio. I o tome pričam Jesenjinu, i o svačemu još, pustio sam glavu da se odmotava, a kad je takva znam da mi je ne vredi zauzdavati. Pričam mu i o tome kako sam onomad, u istom ovom gradu, pričao sa nekom “pesnikinjom” koja mi je delila savete o tome “kako postati uspešan pisac”. On me gleda i smeši se, i ja znam da se divno razumemo. I još mi kaže: “Ona nikada neće sanjati Jesenjna.” A onda, polušapatom, dodaje: “I zbog nje decembar nikada sebi neće pucati u glavu.” Divan mi je ovaj drug, mislim, i puštam ga ode. Valja mi danas živeti.

jesenjin2

Za nekoliko dana navršiće se punih osamdeset devet godina od Jesenjinove smrti. “Smrti?”, pitam opet, kao u snu, i opet dodajem: “Ne bih se sa tim složio.” U svakom slučaju, nešto razmišljam: zar je moguće da i posle jednog Jesenjina tolike godine tek tako mogu proći? Kao da ništa bilo nije. Ponekad mi se čini da je čitav svet jedan stoglavi decembar koji podmuklo ubija pesnike, i ništa više od toga. Ostavljajući za njima tek plavokose bajke, koje sablasno odjekuju u mrtvoj, čamovoj, grobljanskoj tišini.

                                                                                                       via nematihpara.wordpress.com

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s