Šaj Metju: ZAŠTO JE BORHES MRZEO FUDBAL?

Posted: 26. decembra 2014. in KALCIJUM

blog_as_coisas_paola_agosti_jorge_luis_borges_beppo_1980

„Fudbal je popularan“, primetio je Horhe Luis Borhes, „zato što je glupost popularna.“

Na prvi pogled, predubeđenje ovog argentinskog pisca u vezi sa tom „prelepom igrom“ naizgled odražava stav bilo kojeg današnjeg fudbalskog hejtera, čije se lenje opaske ponavljaju kao neki refren: „Fudbal je dosadan. Previše je nerešenih rezultata. Ne podnosim lažne povrede.“

Tačno je – Borhes je zaista nazivao fudbal „estetski ružnim”. Rekao je: „Fudbal je jedan od najvećih zločina Engleske.” Čak je, navodno, jednom namerno zakazao svoje predavanje tako da se poklopi sa prvim mečom Argentine na Mundijalu ’78. Ali Borhesova nenaklonost prema sportu proisticala je iz nečega mnogo problematičnijeg od estetike. On je imao problem sa kulturom fudbalskog navijanja, koju je povezivao sa onom vrstom slepe populističke podrške, na kojoj su se uzdigle vođe najužasnijih političkih pokreta XX veka. Za svog života video je elemente fašizma, peronizma, čak i antisemitizma, kako se pomaljaju na političkoj sceni Argentine, zato je njegova jaka sumnjičavost spram političkih pokreta i masovne kulture – čiji je vrhunac u Argentini upravo fudbal – i te kako imala smisla. (“[u fudbalu] postoji ideja supremacije, moći, koja me užasava”, napisao je jednom). Borhes se protivio bilo kom obliku i formi dogmatizma, zato je po prirodi bio podozriv spram neuke privrženosti svojih zemljaka ikakvoj doktrini ili religiji – čak i kada je u pitanju bio njihov La Albiceleste (belo-plavi tim, prim. prev).

Fudbal je neraskidivo povezan sa nacionalizmom – još jedna je Borhesova zamerka sportu. “Nacionalizam dopušta samo afirmaciju, a svaka doktrina koja odbacuje sumnju i negaciju jeste oblik fanatizma i glupavosti”, rekao je. Nacionalni timovi generišu nacionalni zanos, stvarajući mogućnost beskrupuloznoj Vladi da se koristi igračkim zvezdama kao svojim legitimišućim glasnogovornicima. U stvari, to je upravo ono što se dogodilo jednom od najvećih igrača svih vremena – Peleu. “Iako je njegova Vlada pohapsila sve političke disidente, takođe je i napravila ogroman poster sa Peleom, koji daje gol glavom, uz sloganNinguém mais segura este país – Sad niko ne može zaustaviti ovu zemlju”, piše Dejv Zirin u svojoj knjizi „Ples Brazila s Đavolom”. Vlade, kao što je bila brazilska vojna diktatura pod kojom je igrao Pele, mogu iskoristiti veze koje postoji između navijača i nacionalnih timova kako bi prizvale narodnu podršku, i to je ono čega se Borhes plašio i što je zamerao sportu.

Njegova kratka priča „Esse Est percipi“ može da predoči njegovu mržnju prema fudbalu. Negde na pola priče otkriva se da je u Argentini fudbal prestao da bude sport, već je prešao u sferu spektakla. U tom fiktivnom univerzumu suvereno vlada simulakrum: predstava sporta je zamenila pravi sport. „Oni [sportovi] ne postoje van snimateljskih studija i novinskih kancelarija”, zamera predsednik fulbalskog kluba. Fudbal je tako inspirativan fanatizmu, da će njegove pristalice čak pratiti nepostojeće utakmice na TV-u i radiju, bez dovođenja u pitanje bilo čega:

Stadioni su već dugo napušteni i raspadaju se. Danas je sve iscenirano na televiziji i radiju. Lažno uzbuđenje komentatora – zar vas ono nikad nije nateralo da se zapitate da li je sve to podvala? Poslednja fudbalska utakmica u Buenos Ajresu održana je 24. juna 1937. Upravo od tog trenutku, fudbal, uključujući i čitav niz drugih sportova, pripada žanru drame, a izvodi je jedan čovek u kabini ili glumci u dresovima pred TV kamerama.

Ova priča nas vraća na Borhesovu nelagodnost spram masovnih pokreta: „Esse Est percipi“ direktno optužuje medije za saučesništvo u kreiranju masovne kulture koja duboko poštuje fudbal i, kao rezultat toga, čini je otvorenom za demagogiju i manipulaciju.

Prema Borhesu, ljudska bića imaju potrebu da pripadaju nekakvom velikom kosmičkom planu, nečemu što je od njih veće. Nekim ljudima tu potrebu ispunjava religija, nekima fudbal. Borhesovski likovi se često hvataju u koštac sa ovakvim željama, i njihovo okretanje ideologijama i političkim pokretima ima razorne posledice: narator priče „Nemački rekvijem” postaje nacista, dok u “Vavilonskoj lutriji” i “Kongresu” male i naizgled bezazlene organizacije se veoma brzo transformišu u ogromne, totalitarne birokratije koje dele telesne kazne, ili spaljuju knjige. Ipak, kao što nas narator u “Kongresu” podseća, taj mamac ovih velikih narativa dokazuje toliko toga: “ Ono što je zaista važno je što smo osetili da je naš plan, s kojim smo se više nego jednom sprdali, zaista postojao u tajnosti i bio je svet i bio je mi.”

Tom rečenicom se tačno može opisati ono što milioni ljudi na Zemlji osećaju prema fudbalu.

                                           

                                                                                prevod: Danilo Lučić / izvor: newrepublic.com –  glif.rs

Advertisements
komentari

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s