Mary Jane: SMRT FAŠIZMU, SLOBODA UMETNOSTI (NACIZAM I ,,DEGENERATIVNA UMETNOST“)

Posted: 13. januara 2015. in MARY JANE

Hitler-Degenerate-Art

Nakon Prvog svetskog rata, pod uticajem duha umetničkog ekspresionizma koji se snažno širio Evropom i pokreta Nove objektivnosti, inspirisani posledicama rata, grupa nemačkih slikara u svojim radovima iznosi jednu veoma oštru kritiku nemačkog društva, ukazujući na istorijat poraza, ratno profiterstvo, socijalnu bedu, fizičku i duhovnu invalidnost čoveka tog postratnog perioda. Imajući u vidu tematiku ovih radova i njihovu nadrealnu kauzu, nacional-socijalisti su modernu umetnost tridesetih godina prošlog veka nazvali „degenerativnom umetnošću“, fanatično je smatrajući čak i napadom na sam režim.

Ovu vrstu kritike, možemo jasno videti u radovima nemačkog slikara Otto Dixa. On je, kao učesnik u Prvom svetskom ratu, prošavši put od dobrovoljca do antimilitariste i pacifiste, u svojim radovima, upravo prikazao uzaludnost odanosti pogrešnoj ideji i vrsti te idejne kratkovidosti koja je nesumnjivo, alegorično ukazivala na opasnost od novog svetskog rata.

Dix se bavi temama kao što su ratni invalidi, prosjaci, prostitutke, ali slika i portrete nemačke intelektualne elite. Njegovi radovi predstavljaju vizuelne drame melanholičnog, simobličnog i satiričnog scenarija sa jasnom porukom.

Slika O.Dixa „Ratni invalidi“ iz 1920. godine, označena je kao antipatriotska i degenerativna.  Na njoj su bili prikazi ratni veterani koji prolaze ulicom u svojim vojničkim odelima sa ordenjem, bez očiju, amputiranih nogu i ruku, u invalidskim kolicima i sa ortopedskim pomagalima. Na slici, veterani prolaze pored obućarske i kožarske radnje (na izlogu je naslikana cipela). Ovim apsurdom, uz dobru dozu crnog humora, Dix ismeva ceo sistem (veterani će uštedeti novac za kupovinu cipela, jer im iste više neće trebati). Takođe, i slika ratnih invalida koji se kartaju, biva označena kao nepoželjna (na njoj su prikazani ratni invalidi, dok se kartaju sa slušnim aparatima i čeličnim vilicama koji, umesto rukama koje su izgubili u ratu, karte drže nožnim prstima), kao i slika „Rov“ (na kojoj su prikazi užasi Prvog svetskog rata čiji je Dix bio neposredni svedok).

slika1

Dolaskom Hitlera na vlast, ova vrsta umetničke kritike je bila protivna fašističkoj ideologiji o tzv. „sterilnoj sreći“ i „idealu zdravog čoveka“. Od tog trenutka moderna umetnost je morala u izgnanstvo, jer je etiketirana kao besmislena, izopačena, ništavna i bolesna. Na udaru su bila, između ostalih, dela ekspresionizma, impresionizma, nadrealizma, dadaizma, kubizma, „nove objektivnosti“ i fovizma.

Sam Hitler je u svojim govorima u javnosti kritikovao modernu umetnost, ističući „da to nije misija umetnosti“ i „da takva umetnost nikad neće naći put do nemačkog naroda“, kao i J. Gebels koji je tvrdio „da ona truje arijevsku rasu krijući se iza lažnog modernizma“ i da predstavlja „umetnost šizofreničara“.

U tom smislu je i Dixu zabranjeno da izlaže svoje radove i nakon što je izbačen sa Likovne akademije u Drezdenu, gde je bio redovni profesor, on menja slikarski pravac i seli se u unutrašnjost zemlje, uz dato obećanje svojim cenzorima, da će slikati samo „neuvredljive pejzaže“. Za njega, slikanje pejzaža, kako je sam navodio, bilo je ravno izgnanstvu.

„Umetnost je egzorcizam. Ja slikam snove i vizije. Snove i vizije mog vremena. Slikarstvo predstavlja napor da se proizvede red. Red u sebi. Previše je haosa u meni, previše je haosa u našem vremenu.“ (Otto Dix)

slika2

U to vreme je u Nemačkoj na pravnoj snazi bio i jedan zakon koji je legalizovao oduzimanje umetnina muzejima, odnosno onih umetnina koje su bile označene kao „degenerativne“. Prema podacima koji su dostupni na internetu, javlja se cifra od 16000 umetničkih dela koja su zabranjena i 5000 uništenih umetničkih dela. Takođe, radi klasifikacije dela, formirana je i posebna petočlana komisija na čijem čelu je bio nemački slikar Adolf Ziegler, inače omiljeni slikar Adolfa Hitlera, koji je javno izneo optužbe na račun onih muzeja, odnosno kustosa,koji su „tolerisali degenerativnost“.

Ubrzo nakon završetka rada komisije, 1937.g. u Minhenu, uz koordinaciju ministra propagande J.Gebelsa (koji je mnoge od radova uzimao formirajući svoju privatnu kolekciju) Ziegler je organizovao dve izložbe na kojima su bila izložena ova dela. Mnoga od njih, potpisala su neka od najvećih imena moderne umetnosti kao što su O.Dix, M.Beckmann, P.Klee, O.Kokoschka, W.Kandinsky, George Grosz, Ernst Ludwig Kirchner

Modernisti tog vremena su bili tragičari. Mnogi od njih nisu izdržali, kao što je bio slučaj sa Ernst Ludwig Kirchnerom koji je, nakon što su mu oduzeti svi radovi, u stanju teške depresije, samo godinu dana posle održavanja izložbe, 1938. godine, izvršio samoubistvo. Drugi su pak, do kraja svog života živeli povučeno ili su umrli u psihijatrijskim ustanovama i logorima. Neke od njih nije spasilo ni članstvo u nacističkoj partiji, kao što je to bio slučaj sa Emil Noldeom.

„Najteži teret od svih je taj pritisak rata i najezda površnosti. Kod mene, to neprestano stvara utisak krvavog karnevala. Osećam da nešto lebdi u vazduhu i da je sve okrenuto naopačke. Svejedno, stalno pokušavam srediti misli i stvoriti sliku vremena van te konfuzije, što je naposletku, samo moja fikcija“ (E.L.Kirchner).

ernst-ludwig-kirchner-selbstbildnis-als-kranker-1918-20-224265   - kopija

                                                           Autoportret, 1918.g. Kirchner.

Na Minhenskoj izložbi bilo je izloženo dvanaest radova P.Klee-a, a oko stotinak njegovih radova je bio oduzeto iz javnih zbirki, koji su kasnije i uništeni.

Cilj organizovanja izložbi, jasno, bio je političke prirode, tačnije, bilo je neophodno izazvati negativnu reakciju same javnosti i umišljajno  uticati na svest običnog građanina koji je najpodložniji političkoj manipulaciji.  Na zidovima, mnoge od slika su visile nakrivljene, uz postavljanje pratećih grafita i natpisa iznad ili preko njih, kojima se vređao modernistički pristup umetnosti, kao i ličnost samih umetnika. Naravno, ovakav način izlaganja umetnina je imao za cilj da podsvesno utiče na posmatrača, kod kojeg bi stvorio sliku bezvrednosti ovih dela, ali i ubeđenja u postojanje „jevrejske i boljševičke zavere protiv nemačkog naroda“ (iako je  samo šest umetnika, od ukupno 112, bilo jevrejskog porekla). Da bi se ukazalo na „bolest“ umetnika, sa istim ciljem, radovi su postavljani i pored fotografija mentalno obolelih ljudi, kao i ljudi sa invaliditetom. Takođe, posebno je isticano da se na ovaj način „javno žele razotkriti zajednički koreni političke i kulturne anarhije kako bi se demaskirala degenerativna umetnost boljševizma u svakom smislu te reči“, te kako bi se „oktrili filozofski, politički, rasni i moralni ciljevi onih koji zagovaraju zaveru“.

Ova izložba je u periodu od 1937-1941 obišla dvanaest najvećih nemačkih gradova i navodno je imala oko tri miliona posetilaca. Umetnine su na izložbi bile kategorisane u posebne prostorije, odnosno, svrstavane su shodno njihovoj tematici (umetnost kojom se bogohuli, umetnost jevrejskih i komunističkih umetnika, umetnost kojom je kritikovana nemačka vojska ili nemačke žene). Jedna od soba u kojoj su bila izložena dela nadrealizma, označena je kao „soba ludila“ („the insanity room“).

Uništena umetnička dela i uništeni životi, predstavljaju jedine rezultate održanih izložbi degenerativne umetničke naci-inkvizicije.  Sloboda ne može da živi u mračnim sobama. Smrt fašizmu, sloboda umetnosti.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s