Lojd Kramer: NACIONALIZAM KAO RELIGIJA

Posted: 14. februara 2015. in PREVODI
Oznake:,

10996103_10204873279729693_8980085910810291260_n

Poreklo većine nacija prekriveno je velom tame ili ih simbolišu polumitske figure, ali i tama i mitovi nude nacionalistima sredstva da naciju opisuju kao predmet poštovanja. Prema tome, misterije nacije, nalik su na religijske misterije kao što su istoričari često primećivali u svojim opisima strukturalnih sličnosti između nacionalizama i religija. Ernest Renan, pišući neposredno nakon što je u francusko-pruskom ratu Francuska izgubila Alzas i Lorenu koju su prisvojili Nemci, bio je među prvima koji je naglasio da sve nacije zavise od mitova o poreklu i da se ti mitovi razvijaju zato što je rana istorija nacija ili nepoznata ili je zaboravljena. Ovaj proces zaboravljanja problematičnog, brutalnog aspekta porekla nacije, omogućava slavljenje vrlina heroja-utemeljitelja i proizvodnju tajanstvenog osećanja solidarnosti koje ujedinjava narod u „osećanju žrtvovanja koje je neko učinio u prošlosti i onog koje je neko spreman da učini u budućnosti“. Odatle sva nacionalistička verovanja veličaju spremnost pojedinca da se žrtvuje zbog višeg razloga i da potvrdi naciju u ritualima kolektivnog mišljenja. „Postojanje nacije je… dnevni plebiscit“, objasnio je Renan, „kao što je i postojanje pojedinca trajna potvrda života“. Odatle ljudi odlučuju da pripadaju svojim nacijama kao što odlučuju da žive ili da potvrde svoja najdublja uverenja, i sloboda izbora nacionalnosti treba da se poštuje (na primer, u Alzasu) kao i sloboda izbora svih drugih ideja ili dela.
Iako je Renan privrženost naciji smatrao javnom potvrdom uverenja, on nije ponudio mnogo objašnjenja zbog čega bi ljudi izabrali da potvrde svoje živote i uverenja posredstvom nacionalizma. Stoga je stvaranje ovog uverenja i njegovo sprovođenje u dela mnogo detaljnije analizirano nakon Prvog svetskog rata u delima Karltona Hejza, američkog istoričara koji je nastojao da objasni žrtve Velikog rata i snagu patriotskih ideologija tako što je definisao nacionalizam kao religiju modernosti. Polazeći od pretpostavke da svi ljudi imaju potrebu da veruju u nešto što se nalazi izvan njih samih, Hejz je tvrdio da su Prosvetiteljska nauka i racionalnost oslabile veru u tradicionalno hrišćanstvo a da nisu izmenile potrebu ili želju ljudi da veruju u transcendentnu stvarnost. Nauka može da ponudi umirujuće istine za elitne intelektualce ali ona nikada ne bi mogla da zadovolji „religijski osećaj“ modernih ljudi koji većinom počinju da prihvataju „naciju“ kao zamenu ili dodatak za tradicionalnu religiju tokom i nakon razdoblja Francuske revolucije. Poput drugih bogova, ova nova transcendentna snaga postoji pre no što su ljudi rođeni i nastavlja da postoji i nakon njihove smrti, stupa u sve sfere života, daje smisao i vrednost individualnom iskustvu i zahteva i poštovanje i žrtve. „Putem svog vlastitog nacionalnog božanstva, moderni religijski nacionalista svestan je zavisnosti“, objašnjavao je Hejz. „On oseća potrebu za njegovom snažnom pomoći. U Njemu prepoznaje izvor sopstvenog savršenstva i sreće. Njemu, u striktno religijskom smislu, on podređuju sebe“.
Odatle su moderne nacije zadobile moć koju je Hejz poredio sa moćima Katoličke crkve u Srednjem veku. Povrh svega, moderna nacionalna država obezbedila je „kolektivnu veru, veru u svoju misiju i sudbinu, veru u neviđene stvari, veru koja će da pomera planine. Nacionalizam je sentimentalan, osećajan i nadahnjujući“. Najsnažniji izraz ove nove „religije“ pojavio se kod miliona ljudi koji su bili spremni da umru za svoju naciju tokom ratnih vremena, ali se normalnija potvrda vere mogla pronaći u svakodnevnim životima njenih vernika. Nacionalizmi su, prema tome, prisvojili religijske tradicije razvijajući svoje svete simbole (zastave), svete tekstove (ustavi, deklaracije nezavisnosti), svete figure („očevi osnivači“, vrli heroji), zle figure (izdajnici ili jeretički rušioci), sveta mesta (nacionalni spomenici, groblja), javne rituale (nacionalni praznici i svečanosti), osećanje misije (odgovornost za širenje nacionalnih ideala), mobilišuće krstaške ratove (sukobi sa onima koji se suprotstavljaju nacionalnoj misiji) i osećanje žrtve (krv onih koji su umrli spasila je naciju te ona može da živi).
Možda ova poslednja tema – oni koji žrtvuju svoje živote u ratovima jesu spasioci nacije, povezuje nacionalizam na najdubljem emocionalnom nivou sa drevnim religijskim temama. Nacionalizam daje značenje smrti i pomaže smirivanju strahova od ljudske smrtnosti zato što nacija nastavlja da živi i nakon smrti svakog pojedinca; svaki život i svaka smrt povezani su sa višim nacionalnim duhom ili stvarnošću koja deluje kao da obećava beskonačno buduće postojanje. Iako su drugi teoretičari doveli u pitanje Hejzov pogled na „religijsko osećanje“ u ljudskim bićima ili njegov prikaz kontinuiteta između srednjovekovne crkve i moderne nacionalne države, njegovo isticanje religijskih, emocionalnih tendencija u nacionalizmu često se iznova pojavljivalo u studijama koje su usledile. Hejz je prihvatao da nacionalizam nije uvek zamenjivao religiju. Zapravo, on je ukazivao da je nova vera često sticala čak i veću privlačnost ako je mogla da se ujedini sa tradicionalnim religijskim ritualima i verovanjima. Ipak, u svakom slučaju, nacionalističko verovanje zahteva jezik, književnost i grupu tumača koji potkrepljuju nacionalnu pripovest kao što teolozi ili sveštenici potkrepljuju teološku pripovest. Drugim rečima, nacionalizam je religija koja se oslanja na jezik i pripovesti intelektualnih elita.

Preveo: doc.dr Mihael Antolović

Advertisements
komentari
  1. zittaux kaže:

    Reblogged this on zokster something and commented:
    Nacionalizam daje značenje smrti i pomaže smirivanju strahova od ljudske smrtnosti zato što nacija nastavlja da živi i nakon smrti svakog pojedinca; svaki život i svaka smrt povezani su sa višim nacionalnim duhom ili stvarnošću koja deluje kao da obećava beskonačno buduće postojanje. Iako su drugi teoretičari doveli u pitanje Hejzov pogled na „religijsko osećanje“ u ljudskim bićima ili njegov prikaz kontinuiteta između srednjovekovne crkve i moderne nacionalne države, njegovo isticanje religijskih, emocionalnih tendencija u nacionalizmu često se iznova pojavljivalo u studijama koje su usledile. Hejz je prihvatao da nacionalizam nije uvek zamenjivao religiju. Zapravo, on je ukazivao da je nova vera često sticala čak i veću privlačnost ako je mogla da se ujedini sa tradicionalnim religijskim ritualima i verovanjima. Ipak, u svakom slučaju, nacionalističko verovanje zahteva jezik, književnost i grupu tumača koji potkrepljuju nacionalnu pripovest kao što teolozi ili sveštenici potkrepljuju teološku pripovest. Drugim rečima, nacionalizam je religija koja se oslanja na jezik i pripovesti intelektualnih elita. – Nacija je svakako nastala na mitologiji – izmišljena kategorija krvi i tla.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s