Vladimir Marović: PROSVETNI I NAUČNI PREKARIJAT

Već tri meseca traje štrajk prosvetnih radnika Srbije. Obrazovni sistem potpao je pod „mere štednje“, koje u javnom sektoru sprovodi srpska Vlada. Ovde neće biti reči o zahtevima „prosvetara“ (pojam koji je besmislen i diskreditujući, a široko prihvaćen), ili šta su radnici u prosveti do sada postgli protestom u vidu tridesetominutne nastave. Neće se govoriti ni o već raspolućenom dejstvovanju sindikata prosvetnih radnika, čiji rad zahteva posebnu analizu. Prvenstveno pitanje ovog članka vezano je za položaj jednog sektora javne delatnosti – obrazovanja – i za posledice proistekle iz postojećih društvenih uslova. Ovi uslovi se održavaju preko glasnih podržavalaca, koji javnom mnenju propagandno diktiraju status (ne)potrebe za obrazovanjem i neposrednim delatnicima unutar ovog sistema. Dokazi za ovu tvrdnju sede u najvišim državnim organima, preporučujući sebe za dotične pozicije preko svojih „zvanja“ i krajnje problematično „stečenih“ diploma. Poruka koja se šalje ovakvim priskrbljivanjem „znanja“ i zgrtanjem funkcija nedvosmisleno upućuje na obezvređivanje i zanemarivanje uspostavljanja ozbiljnog i nezavisnog obrazovnog sistema. Drugim rečima, lukrativne „prečice“ i merkantilna svest, ispostavlja se, smernice su za dolazak do cilja i obezbeđivanje mesta u društvenoj hijerarhiji. Ujedno, stalna diskriminatorska napominjanja o navodnom „višku“ slobodnog vremena prosvetnih radnika ukazuje na to da se ova vrsta delatnosti u vladajućim krugovima smatra nečim usputnim, akcidentalnim, pa samim tim i suštinski neproizvodnim, a nastavnički kadar proglašava predstavnikom „ne-realnog“ sektora.
Baš ovakav pristup vladajućih struktura naglašava prisustvo i sprovođenje jednostranog, ili jednodimenzionalnog, ekonomizma u praksi, gde se sve posmatra sa stanovišta razmensko-obrtničkog diskursa. Odatle se često naglašavaju tržišne kategorije, kao što su „troškovi“ ili „investicije“, kada se govori o javnim delatnostima poput kulture, obrazovanja ili zdravstva. Uzimajući spomenuto obrazovanje za primer, gde se iznose brojke koje ukazuju na to koliko školovanje jednog stručnjaka „košta“ državu, te koliki „trošak“ za budžet predsavlja „investiranje“ u obrazovni sistem, susrećemo se sa samo jednim vidom „štednje“, a ona se odnosi na zdravu pamet. Naime, obrazovanje je elementarna potreba i pravo ljudskog bića da sebe realizuje u punom smislu, a ne „trošak“ ili „investicija“, kako to navodi ograničena – isključivo tržišno orijentisana – svest, čime sebi daje za pravo da se ophodi socijalo neodgovorno, kalkulantski brutalno, nemoralno i svakako nedomišljeno. Tim povodom ni najmanje iznenađujuće, već u punom obimu deskriptivno, deluje i izjava koju predsednik vlade daje 17. jula prošle godine, posećujući Bor: „Nema tu velike filozofije. To je najčistiji sistem koji može da postoji – to je tržište.“ Taj „najčistiji sistem“, inače motivisan profitom i njegovim beskonačnim uvećanjem, bez sagledavanja krajnjih konsekvenci takvog postupanja, očišćen je i od svih skrupula, a ogoljen do kraja, zapravo, počiva na sasvim iracionalnim pokretačima – pohlepi i sujeti. Ukoliko ne postoji valjano uspostavljeni obrazovni sistem, koji će belodano obrazlagati suštinu tržišnog mehanizma, čijim se parametrima porede i podvode sve vrednosti, onda će ovaj model sveopšte merljivosti novcem, izdižući sebe, devalvirati sve ostalo. Vrednost kvalitetnog obrazovanja dostupnog svima u takvim okolnostima je ne samo nepoželjna, već i suvišna.
Budući da svaki školski sistem sprema svoje polaznike za određene uloge u društvu, nije potrebno mnogo mudrosti da bi se došlo do zaključka kakvim će suženim svestima raspolagati „štićenici“ merkantilizovanog obrazovanja. Upravo onakvim koje će u svemu prepoznavati samo plen koji donosi dobit. Otuda napad na nauku i obrazovanje, kako bi se pretvorili u deo tržišta, to jest „duhovnog životinjskog carstva“ (Hegel). Ni najmanje slučajno već sada prisustvujemo posledicama takvog mentalnog sklopa, a evidentni primeri ovog procesa dati su u slučaju sumnjive i nerazumne privatizacije „Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo“, kao i u odluci Vlade (a na zahtev MMF-a!, uz ćutanje Ministarstva prosvete i somnabulno ponašanje ministra Verbića) da se broj zaposlenih u naučnim institutima Srbije smanji.
To da je rad u naučnim i obrazovnim ustanovama u Srbiji poodavno postao neprivlačan i da stručnjaci iz različitih oblasti znanja svoja uhlebljenja nalaze u inostranstvu opšte je mesto domaćeg odnosa prema struci i nauci. Ono što bi sada trebalo naglasiti jeste u koji to položaj zapadaju nosioci naučnog i obrazovnog sektora u Srbiji. Njihova radna mesta su slabo plaćena, a uslovi rada daleko od standarda razvijenih zemalja. Smanjenjem plata („mere štednje“) i ukidanjem radnih mesta („racionalizacija“) zaposleni su dovedeni u situaciju potpunog beznađa, nesigurnosti, isključenosti i pokornosti zbog straha od gubitka posla. Oni potpadaju pod socijalnu klasu u savremnom dobu poznatu kao prekarijat, koji upravo ukazuje na nepoželjni status radnika kako u privatnom tako i u javnom sektoru. Oni su za kapital „oruđe koje govori“. Samim tim i lako smenjivo i zanemarljivo. Inače, pojam prekarijata označava nestalnost i opozivost radnog mesta, kao i konstantnu strepnju i neizvesnost proisteklu usled toga. Odatle ovaj proces prekarizacije „celokupnu budućnost čini neizvesnom, onemogućava svako racionalno predviđanje, a naročito onaj minimum vere i nade koji je potreban da bismo se pobunili, naročito kolektivno, protiv sadašnjosti, čak i one najnepodnošljivije.“ Prekarijat je razvlašćen, obespravljen, demoralisan i demotivisan. U ideološkom smislu prekarijat je „čedo“ neoliberalizma, koji sistem deregulacije, privatizacije i povlačenja države iz javnog sektora i gotovo svih oblasti socijalne zaštite (osim zaštite privatnog kapitala) smatra svojom legitimnom praksom. Tako se otvaraju vrata privatizaciji svih javnih službi, pa i školskih ustanova i naučnih instituta.
Dokaz ovakvih tendencija u Srbiji još jednom valja tražiti u izjavama njene današnje vrhuške, u potpunosti predane neoliberalnim „reformama“. Tako, na primer, premijer Vučić na proslavi petogodišnjice osnivanja svoje stranke, 21. oktobra 2013, izjavljuje sledeće: „Nikada više u Srbiji neće biti garantovano radno mesto ’od kolevke pa da do groba’.“ Ova javno proklamovana nesigurnost u vezi sa očuvanjem radnog mesta može još samo biti shvaćena kao pretnja upućena javnom mnenju da jedinu izvesnost može videti u priklanjanju trenutnoj garnituri vlasti. Uzimajući u obzir izjave pojedinih državnih nameštenika, a koji dosledno promovišu spominjanu neoliberalnu logiku kapitala uz instaliranje autoritarizma, treba se pozvati na jedan Twitter status Milovana Šuvakova, posebnog savetnika ministra prosvete Verbića. Naime, on je 10. decembra prošle godine povodom štrajka prosvetnih radnika kratko obznanio: „Ovako je to rešavo Regan!“, aludirajući na slučaj štrajka kontrolora leta u SAD, koji je „rešen“ otpuštanjem 11.345 pripadnika ove službe. Omamljenost pozicijom vlasti ovde je dobila svoj nakardno preteći i radikalno zlonamerni lik. Ovim načinom sistem javnog školstva u Srbiji trpi sve veći pritisak državne „elite“, koja tvrdi da nema sredstava za adekvatno održavanje školskog sistema i obezbeđivanje pristojnog života prosvetnih radnika. Već oprobana logika kapitala (u industrijskom ili uslužnom sektoru, na primer) kao sasvim opravdanu nameće pretpostavku da će se „rešenje“ za stanje stvari u obrazovanju i nauci tražiti nigde drugo nego u privatizaciji. Ona bi stvorila poznati model (u Americi već primenjen) takozvanih „charter“ škola (nekada javnih, a sada privatizovanih), koje su pod privatnom upravom, a čije održavanje dotira država. Drugim rečima, novcem poreskih obveznika pune se džepovi privatnih preduzetnika, koji se na licitacijama nadmeću za upravljanje školom, čijom imovinom raspolažu u skladu sa svojom poslovnom agendom. Tako se događa to da se javni novac onda zloupotrebljava za profitiranje od iznajmljivanja nekretnina, time što bi se od školskog dvorišta napravio privatni parking, na primer. Ujedno nije nepoznato i da privatni upravitelji školama ovog tipa iznajmljuju sopstvene prostore, koristeći javni novac da sami sebi plate ove „usluge“. U takvom „biznis planu“ nastavno osoblje najviše može očekivati da bude zaposleno na određeno vreme, angažovano „po potrebi“ i kratkoročnim ugovorom. Sindikati, kao zaštitnici prava radnika, tako bivaju ugašeni. To su krajnje konsekvence tržišta kao „najčistijeg sistema“. Dakle, sprega političara i preduzetnika koji u obrazovanje guraju politiku „slobodnog tržišta“ svakako je vođena koristoljubljem, a ne poboljšanjem kvaliteta obrazovanja.
Na kraju samo još treba reći da podizanje svesti o tome da je obrazovanje javno dobro, a ne stvar sitnosopstveničkog interesa, predstavlja jedan od nužnih zadataka prosvetnih i naučnih radnika. Stoga je problem socijalnog statusa prosvetno-naučnih delatnika, kao i svih onih koji pokušavaju da žive od svog poštenog rada, iznad svega političko (dakle, opšte-društveno, a ne usko-stranačko) pitanje. Ono se, otuda, ne tiče ni samo jedne grane „društvene proizvodnje“, već celokupnog i zamršenog sklopa međuljudskih odnosa, koje treba izgrađivati na načelima humanosti, a to podrazumeva i poštovanje istinskih vrednosti. Ustanova koja na njima počiva i koja njima podučava zove se škola.