Brano Mandić: SINOVI SMO TVOG STIJENJA

Posted: 29. marta 2015. in OSSA IRREGULARIA

20130727053806_photo_3

Probijamo se kroz ovaj grad đe ti se svaki treći prolaznik krsti nad kolicima i pita – jesu li sinovi? Počeo sam da govorim da jesu sinovi jer mi više nije interesantno da objašnjavam da nisu sinovi – u ovom slučaju pribjegao sam strategiji laži – to je laž za opšte dobro, a opšte dobro je da ne slomim nijedan od tih radoznalih noseva. Ne želim da završim u spuškom zatvoru kao kabadahija koji pravi žensku đecu a nema herca da izdrži drugarsku kritiku.

Tako smo moje ćerkice i ja transvestirali – pravila ulice gotovo su nas pretvorila u drugopolna bića – činjenica da guram kolica umanjuje moju muškost, jer me udaljava od mačo ideala koji gura punu kariolicu  dlakavih testisa, dok moje miljenice bez prava glasa postaju dječaci, da bi tati olakšali konverzaciju sa nametiljivim prolaznicima.

Ali onda, jednog jutra, uzeo sam mitraljez, tek tako, došlo mi, okačio ga o rame i krenuo niz ulicu, da vidim hoće li neko imati petlje da me pita kojeg su mi pola djeca. Od tog trenutka niko me ne gleda u oči, niko ne gleda u kolica, djevojčice su mirno prohodale i tata sad može zadovoljno da kaže kako život teče srećno. Do trenutka dok nisam uzeo svoju sudbinu u ruke, posegnuo za prijetnjom, ova jadna i žalosna kasaba me maltretirala na svakom koraku.

Moram nešto da priznam, prvo sebi, a onda i drugima. Mnogo češće su me za pol djeteta pitale žene. U Podgorici je tako, ne znam kako je na drugim adresama. Žene su ovdje nasmijane, smiju se blago, kao da su one rodile moju djecu. Na licu im ne vidiš nikakvo zlo, naprotiv, toliko su ljubazne i ljubavne da bih mirne duše mogao da im predam bebe na čuvanje dok skoknem da kupim municiju.

Stvarno, ko se još nije zapitao, da li tetke na ulici ciljano sprovode fašizam i mizoginiju, ili su prosto bravi koji su tako nabubali. Unose li se te  žene u riječi koje izgovaraju kad kažu – da budu dva sina, dabogda! Je li to čisti folklor, kao kad pričamo o vremenu ili fudbalu. Na licima tih gospođa prepoznam lica bližnjih, vidim proste  vrijedne tete koje pojma nemaju o teoriji ljudskih prava. Većina tih tetaka izgleda kao da nikad u životu nisu razmišljale apstraktno. Ali postoji li išta apstraktnije od recepata, razmišljam, a sve se one tako dobro snalaze u kuhinji da mi se čini kako je njihov mozak mnogo skloniji dedukciji od mog. I onda se opet latim oružja jer shvatim da je pogani jezik tih primitivki zapravo opasan po moje djevojčice koje ničim nisu zaslužile da ih prepadaju na ulici.

Ne koristim nijedan od ustaljenih modela komunikacije sa višim silama, ali ako bih znao učinkovitu molitvu, da Manitu nekom utuvi pamet, odlučio bih se za Crnogorke koje su odstranile plod zato što doktor u osmoj/devetoj sedmici trudnoće nije spazio nekakav mini penis. A ništa se zapravo ne mora vidjeti, pregled se zove kordocenteza i to je invazivna tehnika uzimanja krvi ploda iz pupčanika. Cilj pregleda kod normalnih ljudi jeste da utvrde da je fetus zdrav. Kod bolesnika, taj pregled služi za isto, samo što bolesnici smatraju da nije zdravo ako je žensko. Što je još jadnije, što me posebno naježi, jeste da su ti monstrumi koji ganjaju muško čedo obično zajebani tradicionalisti, dakle zakleti protivnici svakog anticrkvenog djelovanja, pa i abortusa. Ali sve ima svoje granice – kad se rodi treća ćerka, e onda brate, neka i pop progleda kroz prste – mora i crkva da ima obzira prema ljudskoj potrebi da se nastavi loza.

Zamišljam te gmizavce u ljudskom obliku kako misle o svom prezimenu kao nečemu vrlo važnom. Kako im se samo grči lice čim shvate da kad skapaju neće ostati nasljednik da pronese to njihovo prezime. Oni misle da njihovo prezime nešto znači. Zbog tih jadnih crnogorskih prezimena u Crnoj Gori se rodi 110 muških na 100 ženskih beba. Jadnice koje se udaju za takve bilmeze, idu najčešće u Srbiju da abortiraju, da selo ne bi saznalo. One su tu pored nas i ne piše im na čelu koliko poremećeni životni princip slijede.

Zato kad me zaustave na ulici te ljubazne babe i pitaju je li muško, ne mogu a da ne pomislim da su baš one vaspitale sinove i ćerke da ubijaju nerođene ćerke da bi se rađali sinovi. E to je prava istina o crnogorskoj mjeri života – Crna Gora je svjetski lider, među nekoliko država mizogine patologije, zajedno sa Azerbejdžanom, Vijetnamom i Albanijom, đe se isto rađa više kurčića i sve procvjeta, taman kao kod nas.

Naravno da moj mitraljez niko ne može da vidi, da ga nosim o ramenu samo figurativno, kako bih se osjećao sigurnije među sumanutim čistačima ženskih fetusa čije alatke takođe ne mogu da vidim. Ali tu su, oko nas, na ulici, na televiziji, ima ih među uspješnim i priznatim personama. Crnoj Gori fali 3.000 žena u reproduktivnoj dobi. Godine 2020. u Crnoj Gori bi trebalo da bude 8.000 žena manje u odnosu na normu. Savjet Evrope je upozorio vlasti da su selektivni abortusi teško varvarstvo. Ali niko se nije mnogo uzbudio, prosto, imamo prečih briga.

                                                                                                                                           /Vijesti/

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s