Sećanje na profesora Ljubišu Rajića: SPC JE ZGODNA ZA POLITIČKO SLUĐIVANJE NARODA

Posted: 2. septembra 2015. in KALCIJUM
Oznake:,

Ljubisa-Rajic-1947-2012

U oktobru je održan popis stanovništva u Srbiji. Vi ste na tribinama i u izjavama za medije izražavali neslaganje sa načinom popisivanja nacionalnosti i veroispovesti. Da li mislite da će pitanje o veroispovesti i sam proces realno odgovoriti na pitanje o broju vernika u Srbiji?

Samo pitanje o veroispovesti i nacionalnosti je tako postavljeno u upitniku da bi student sociologije ili psihologije, koji polaže metode istraživanja, pao na ispitu. Nažalost, ono nije nestručno postavljeno, ono je namerno tako formulisano da bi se dobili željeni odgovori, to jest odgovor da je većina stanovništva religiozna i to pravoslavno religiozna. Nijedna brojka o veroispovesti neće biti pouzdana. Za uzvrat, naši političari i SPC će biti zadovoljni.

Bogoslovski fakultet je 2004. godine uveden u sastav Beogradskog univerziteta. Da li je time prekršen princip sekularnosti i da li je time ugrožena osnovna uloga univerziteta da edukuje stanovništvo? Kakav status i formu imaju slični fakulteti u razvijenim zemljama? Šta izjednačavanje teologije sa npr. nuklearnom fizikom znači za obrazovanje u Srbiji?

Bogoslovski fakultet je u svoje vreme Zakonom o univerzitetu isključen iz sastava Univerziteta u Beogradu, a vraćen je, koliko pamtim, odlukom Vlade o ništavnosti prethodne odluke, sve sa potpisom tadašnjeg potpredsednika Vlade, Miroljuba Labusa. Odredbe statuta Bogoslovskog fakulteta su u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, sa važećim Zakonom o univerzitetu i sa Zakonom o zabrani diskriminacije kada je reč o nastavnicima i, pre svega, studentima, jer ograničavaju upis praktično samo na pravoslavne studente kojima odgovarajuće svešteno lice dâ preporuku. Osim toga, Bogoslovski fakultet je, već svojim nazivom Pravoslavni bogoslovski fakultet, pre toga Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve, izvan okvira akademskih običaja, jer se time samoodređuje kao škola za sveštenike jedne verske zajednice. Time univerzitet gubi sekularnost. Osim toga, na izbor nastavnika i na samu nastavu presudan uticaj ima Srpska pravoslavna crkva, što nije slučaj ni sa jednom drugom institucijom u odnosu na bilo koji drugi fakultet. Onog časa kada je Bogoslovski fakultet postao deo univerziteta, bilo kakva nadležnost SPC je morala da se ukine, bez obzira na to o čemu je reč, čak i kada je reč o dogmatici. Da pojednostavim, na Bogoslovskom fakultetu ne bi više smela da se predaju, na primer, pravoslavna dogmatika i liturgija, već dogmatika i liturgija svih iole značajnijih religija kao potpuno jednakih i ravnopravnih. A ako SPC želi sveštenike, onda bi se u SPC organizovao stručni sveštenički ispit.

Teološki fakulteti u Skandinaviji, da govorim o području koje najbolje poznajem, a koji su po tradiciji u sastavu državnih univerziteta, i dalje imaju dosta jak uticaj, jer su to većinski protestantske zemlje. Međutim, bilo ko bilo koje vere, agnostik ili ateista, ima prava da se upiše, a nastavnik ne mora biti protestant čak ni u Norveškoj, u kojoj je protestantska crkva još uvek državna crkva. Osim toga, oni se, iako i dalje školuju prvenstveno sveštenike, sve više približavaju strukturi fakulteta za studije religije. Dakle, odvajaju se od konfesionalnih i polako pretvaraju u naučne institucije.

Ja ne smatram da postoji neki sukob između vere i nauke. Vera je, grubo određeno, osećanje pojedinaca i grupa ljudi da postoji neka natprirodna sila iznad i izvan njih koja odlučuje o njima kroz milosrdan, osvetoljubiv ili trgovinski odnos ili neku kombinaciju tih odnosa. Iskaz „Ja verujem“ nije analitički, već emocionalni iskaz, on se ne može ni dokazati, ni opovrgnuti. Sledstveno tome, njegova istinitost se ne može proveravati, već se on može samo konstatovati kao takav. Nauka je, pak, stvar određenih postupaka kojima se dolazi do saznanja o objektivnoj stvarnosti. Iskaz „Ovo je voda“ jeste analitički i razumski iskaz, on se može i dokazivati i opovrgavati i uvek podleže nekom od naučnih dokaznih postupaka. Sledstveno tome, njegova istinitost se može proveriti. Reč je, dakle, o dve, s tačke gledišta nauke, sasvim odelite sfere ljudskog postojanja, osećajnoj i razumskoj. Zato neko može da bude i vernik i naučnik, on ili ona, jednostavno, operišu u dve različite ravni.

Svaka crkva, da pojednostavim, ima svoju osnovnu ulogu posrednika između vernika i, opet da pojednostavim, boga, ali može pokušati i pokušava da uđe u svetovnu sferu i postane posrednik između vernika i države i, konačno, ima ambiciju da postane deo države. S te tačke gledišta posmatrano, postoji ozbiljan sukob između vere koja se institucionalizuje u versku zajednicu i njenih organa s jedne i nauke i njenih institucija s druge strane. Pojedinci unutar crkve i njene institucije, negde više, negde manje, pokušavaju da izađu u svetovne okvire i utiču na nauku. Uz određene izuzetke tokom istorije, hrišćanska crkva je sistematski radila protiv nauke, kočila njen razvoj i, kada je to smatrala potrebnim, proganjala naučnike. Borba za autonomiju univerziteta i nauke bila je, prvenstveno, borba za autonomiju i slobodu od crkve. Ona se mešala i još uvek se meša u medicinu, biologiju, geologiju, sociologiju, psihologiju, antropologiju, politikologiju, arheologiju, pravo, uopšte, sve humanističke, društvene i prirodne nauke koje izučavanjem objektivnog sveta obaraju njen autoritet, a, na primer, tehničke nauke ostavlja na miru i rado se služi njihovim dostignućima. Naravno, postoje i velike razlike između i unutar pojedinih hrišćanskih, islamskih i judaističkih zajednica (da ne idem dalje). Ja ovde govorim o osnovnom toku razvoja.

S tačke gledišta nauke, pojmovi Bog, Sveti duh, Čistilište i slični mogu biti posmatrani i proučavani kao proizvodi ljudskog duha, ali ne kao empirijski saznatljivi i spoznatljivi objekti. Sveto pismo, Kuran, Talmud, sve su to, s tačke gledišta nauke, sinkretička književna dela (uz fikciju sadrže i elemente istorije, prava, običaje i slično). Arheolozi su prekopali Bliski istok uzduž i popreko, skoro kao da je nečija bašta, u traganju za dokazima za pojedine delove Svetog pisma; geolozi su napravili razne modele mogućih kataklizmičkih poplava; astronomi su proračunali položaj nebeskih tela u ovom ili onom trenutku; istoričari su pregledali brda dokumenata iz starog veka; tekstolozi su utvrđivali odnose između različitih verzija svetih spisa i načine na koje su oni glasanjem ili naređenjima proglašavani svetim ili apokrifnim i tako dalje. Za nauku je merodavno to što ti naučnici kažu i što se može proveriti, a ako se u nečemu pokaže da postoji greška, ona se ispravlja, postavlja se nova hipoteza, koja se opet proverava. Šta o tome misli SPC ili neka druga verska zajednica, potpuno je irelevantno s naučne tačke gledišta. Ali, način na koji SPC ili neka druga verska zajednica misle i donose svoje odluke o tim ili nekim drugim pitanjima, jeste, naravno, mogući objekat za neku od društvenih ili humanističkih nauka.

Predmet naučnog – politikološkog, sociološkog i psihološkog – istraživanja može biti i to što je Univerzitet u Beogradu na svom Nastavno-naučnom veću i Savetu prihvatio odluku Vlade o vraćanju Bogoslovskog fakulteta u njegov sastav i time, automatski, proglašenje teologije naukom. Svega nekoliko nas glasalo je protiv, a smenjeni smo nedugo zatim. Moj je utisak da bi Univerzitet u Beogradu progutao i alhemiju i astrologiju i hiromantiju kao nauku, ako bi to naložila Vlada i ako bi se za to dale pare. Ne bi me iznenadilo da i baba Vangu prihvati kao nastavnika iz istih razloga, jer već imamo slične sa titulom profesora. Valjda će i taj kukavičluk i oportunizam jednog dana biti ozbiljno dokumentovani i objašnjeni.

U Srbiji je nivo ulaganja u obrazovanje na vrlo nezavidnom nivou u poređenju s razvijenim demokratskim zemljama. S druge strane, ulaganje u verske zajednice je, srazmerno ekonomskoj moći, na višem nivou ovde nego u tim zemljama. Da li naša država uopšte ima strategiju ulaganja i koji je odgovor na jednostavno pitanje – šta je za Vladu Srbije prioritet ulaganja?

Za Vladu Republike Srbije apsolutni prioriteti su što duže ostati na vlasti i, za to vreme, strpati što više para u sopstvene džepove i obezbediti svoje bližnje. Naravno, ima časnih izuzetaka; ovde govorim o najuticajnijem delu političke, privredne i ostale elite u Srbiji. Zato su ulaganja u obrazovanje i nauku potpuno ispod onog nivoa nužnog za jednu modernu zemlju, a ulaganja u verske zajednice, čitaj – SPC, daleko iznad toga, tim pre što je SPC praktično oslobođena bilo kakvih obaveza i bilo kakve kontrole, pa je zgodna i za pranje novca, sređivanje drugih poslova i političko sluđivanje naroda. Dokle će to da traje, ne znam, ali da nanosi štetu Srbiji, to odgovorno tvrdim.

Vi ste naučno vezani za Skandinaviju, koja je na globalnom nivou primer sekularnog društvenog uređenja. Kakva su Vaša iskustva sa konkretnim mehanizmima kojima se ovaj princip ostvaruje u skandinavskim zemljama?

Onde gde je protestantska crkva ostala državna, ona podleže zakonima i propisima koji važe za državne institucije. Dakle, mora da sprovodi odluke državnih organa, čak i kada joj se to ne sviđa, tj. mora da poštuje zakone (što kod nas nije slučaj). Nije, naravno, sve tako jednostavno, tim pre što su to izrazito multietnička i viševerska društva, pa i pokušavaju da utiču na mnoge stvari u svetovnom životu. Ali, sem povremenih pokušaja pojedinaca iz pojedinih verskih zajednica i ponekad samih zajednica, ne usuđuju se da pokušaju da utiču na nauku. Čak ni teološki fakulteti u sastavu univerziteta ne pokušavaju da utiču na naučni rad na drugim fakultetima, naprotiv, iako ponekad ima žalbi da imaju previše uticaja, pokušavaju da se po naučnosti što više izjednače sa njima. A u školskoj nastavi je ideja hrišćanske veronauke već odavno napuštena i zamenjena predmetom u čijem se okviru učenicima predstavljaju različita shvatanja života, među kojima i hrišćansko. Oni spremaju decu za život u multikonfesionalnoj, a ne monokonfesionalnoj zajednici; u velikoj meri izbegavaju da od njih prave male vernike i vaspitavaju ih za trpeljivost prema drugima. Naravno, ni to nije baš idilično, ali je bitno uočiti da se mi i oni krećemo ka različitim ciljevima.

Nedavno ste učestvovali na Festivalu nauke u debati sa predstavnicima verskih zajednica na temu nauke i religije. Da li smatrate da takve debate mogu stvarno doprineti dijalogu između sekularista i klerikalaca? Kakav je Vaš stav o uključivanju predstavnika desničarskih klerikalnih organizacija u debate sa civilnim sektorom na teme u vezi sa sekularnošću? Gde je etička granica za učestvovanje u debatama?

U načelu, smatram da uvek valja voditi dijalog sa neistomišljenicima, koliko da bi se čuli njihovi argumenti toliko i da bi se proverili sopstveni. To znači da ću rado raspravljati javno sa vernicima, pa i sa više klerikalno usmerenim ljudima, ali ne o tome zašto veruju. To je tema proučavanja za sociologe, psihologe, antropologe… Za mene je, kao filologa, nezanimljivo da raspravljam zašto veruju, baš onoliko koliko i da sa nekim raspravljam zašto je zaljubljen. Prosto konstatujem da je to tako. Za uzvrat, voljan sam da raspravljam na šta konkretna vera nekoga obavezuje u etičkom smislu; a najviše koju ulogu u društvu, pa i u nauci, igra ili pokušava da igra određena verska zajednica kao društvena institucija.

To je za mene ključno pitanje, jer ono je vododelnica između progresivne, neutralne, konzervativne ili reakcionarne uloge. Zato ću rado raspravljati i sa onima koji su konzervativni vernici, koji, na primer, zagovaraju registrovan bračni život u heteroseksualnoj porodici kao jedini, po njima i za njihovu veru, ispravan način odnosa između muškarca i žene. Ili neku drugu konzervativnu vrednost. To je, prosto, njihovo pravo. Za mene granica ide kod onih koji to svoje shvatanje nameću kao jedino ispravno i dozvoljeno za sve, koji drugima osporavaju pravo da misle drugačije, a sebi uzimaju pravo da svoje shvatanje uzdignu na pijedestal jedinog mogućeg za ceo jedan kolektivitet, na primer, srpski narod i da ga definišu preko tog svog shvatanja (da ne ulazim sada u to koliko su takve i slične definicije preko nekih obrazaca kulture uopšte relevantni za takve definicije). Ali, ako je nužno, ući ću u raspravu i sa njima, ne zbog njih već zbog publike, zbog onih na koje i oni i ja želimo da utičemo, oni nagovaranjem i jednostranošću, ja ubeđivanjem i naučnim argumentima. Tim pre kada je reč o mladima, jer, kako nedavno reče jedan od poznatih srpskih nacionalista: Mi smo počeli, sada stižu generacije koje smo mi školovali devedesetih i dvehiljaditih.

Ali, kada počnu, kao što čine, da zagovaraju i upražnjavaju nasilje, onda njima treba da se bave policija, tužilaštvo i sud. Onda više nema razgovora, jer ni sa lopovima, silovateljima ili ubicama ne vode se javne rasprave, već se oni kažnjavaju, pa se onda može pokušati sa rehabilitacijom. Srpska pravoslavna crkva se nikada nije ogradila od upravo takvih, a mnoge je često i obilato podržavala.

Svoju, pak, raspravu na Festivalu nauke ne smatram posebno uspešnom. Ja sam se spremio da raspravljam o odnosu između religije i nauke sa Radovanom Bigovićem, čovekom sa kojim se može voditi ozbiljna rasprava na pristojnoj akademskoj razini, a dobio sam kao sagovornike sa one verske strane jednog islamskog jeftinog zabavljača i jednog neukog pravoslavnog veroučitelja, koji su skakali sa stvari na stvar, upadali u reč ili bili nesposobni da se zaustave, zaobilazili temu rasprave i, uopšte, skrenuli razgovor na desetu stranu. Mi čak nismo stigli ni dotle da jasno definišemo osnovne pojmove u raspravi, šta je vera, a šta je nauka. Kriv sam, ipak, ja; suviše sam navikao na akademske rasprave u kojima se sagovornici pristojno smenjuju, u kojima se mora držati teme, u kojima nisu dozvoljeni populistički trikovi i emocionalni ispadi i slično i dopustio sam da oni vode igre na njihovom terenu. No, svako ima pravo da pogreši. Žao mi je samo što su slušaoci mogli da dobiju mnogo više od onoga što su dobili. Valjda će drugi put biti bolje.

Intervju: Ljubiša Rajić | Autori: Marin Gligo, Marko Veličković

http://www.velikiprasak.com

Advertisements
komentari
  1. remzijan kaže:

    Hvala za perfektne textove koje mi saljete.
    Zahvalan
    Remzijan Abdulah
    Remzijan@hotmail.com

    Date: Wed, 2 Sep 2015 18:13:00 +0000
    To: remzijan@hotmail.com

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s