Vladimir Marović: MEDIJATIZOVANA SLOBODA MIŠLJENJA

Postavka koja govori da svako ima pravo na svoje mišljene je, formalno, gotovo samorazumljiva tekovina modernog doba. U njemu se susrećemo sa moralno-etičkim fenomenom, koji svoju stvarnost zasniva na pravu na pojedinačno (subjektivno) znanje i uverenje, jer moral je individualan, što dalje podrazumeva lično vrednovanje i prosuđivanje ljudskih činova. U tom iznošenju prosuđivanja i vrednovanja svakako se stvaraju intersubjektivne relacije, koje za sobom povlače susretanje različitih interesa, koji se mogu podudarati ili sukobljavati. Upravo tako nailazimo na grupisanja, koja su sada više nego prisutna u elektronskoj sferi, odnosno raznovrsno umnoženoj i umreženoj medijskoj sferi. Time zapravo ulazimo u savremeni oblik onoga što nazivamo javnim prostorom, gde dolazi do razmene informacija. Međutim, ovaj javni prostor sada vešto vezuje za sebe protok informacija, poput neke apriorne forme posredstvom koje su informisanje i komunikacija uopšte mogući. Drugim rečima, dolazimo do neke vrste subjektivisanja samog medija, gde je sam medij poruka, kako je to tvrdio kanadski teoretičar medija Maršal Makluan. Upravo stoga postoji i opasnost od zatamnjivanja objektivne „slike sveta“, jer je ona sada, pre svega, teleobjektivna. Dakle, dok digitalno formatirana medijska sfera zavodi naše umove, dotle se u analognim okvirima vrši nezadrživi obrt jačanja odnosa moći, što navodi na pitanje – ko zapravo upravlja tom medijskom sferom? Da li je ona zaista javni prostor ili operativna matrica postojećih društvenih odnosa? Uzimajući datu situaciju u razmatranje, bez obzira na postojeće stanje stvari, a zarad njegovog prevrednovanja, potrebno je delati unutar ovakvog obrasca, svakako ukazujući na njegovu prividnu otvorenost, što bi značilo unutar njega otvoriti protivrečnosti na kojima počiva. Time bi se mogao uputiti poziv na humanu integraciju na odavno zaboravljenoj vrednosti kakva je solidarnost. Impulsi za tako nešto sadržani su u društvenosti ljudske biti, a ona se mora buditi i uplivima u otuđene sfere, kakvi su mediji, da bi se upravo posvedočilo o njihovoj nastranosti, što ne znači da moraju nužno biti apsolutno nastrani.

Ono čemu prisustvujemo u poslednjih nekoliko decenija jeste nezadrživi prodor medijske kulture slike, koja buja na račun kulture pisma/reči. U tom sukobu ikoničke i linearne kulture ovo ikoničko je odnelo prevagu, usled sveopšteg trenda ubrzanja civilizacije, pa i davanja privida brzine prenošenja informacije. Utoliko pre dolazi i do prezasićenosti medijskih formi nekom vrstom permanentnog ikoničkog blickriga. Svakako je ključno obratiti pažnju na plasirane sadržaje i krajnje posledice takvih dejstava. Ovi sadržaji, atakujući na najniže porive (plasiranje lažne ugodnosti ili podgrevanje animalnih nagona, zastrašujuće slike sa dalekih prostora) poigravaju se sa našim čulima kroz pervertovanu estetizaciju sveta. Drugim rečima, zadržavaju nas na pukom fokusu čulnosti, koja onda, ne zadirući u uzroke stanja stvari, ponavlja onu malograđansku mantru: „Dobro je, samo da ne bude gore.“ Tako se najlakše zaboravlja postavljanje onog delatnog zahteva: „Hoću bolje!“, a to znači i promenu. Iz tog razloga se i vrlo izdašno nudi slikovita iluzija sopstvenog blagostanja, koja je, nekako, na dohvat oka, pa time i „bliska“, odnosno priželjkivana. Ljudi je širom otvorenih očiju prihvataju, jer se nudi u jeftino dopadljvoj formi – formi spektakla. Francuski autor Gi Debor je to opisao na sledeći način: „Spektakl nije samo skup slika; to je društveni odnos između ljudi posredovan slikama… To je svetonazor koji se materijalizovao.“ Najkraće rečeno, ophrvani smo zavodljivim kičom i ućutkani egzistencijalnim strahom. Ako za primer uzmemo televiziju, onda tu treba reći da se susrećemo sa najmoćnijim sredstvom masovnog ubeđivanja u istoriji čovečanstva. Ona sintetiše reč i sliku i time pojačava utisak vlastite verodostojnosti. Međutim, pravi je pristup ovom medijskom fenomenu vezan za pitanje poruke koja se preko njega šalje, a poruka je namenjena masovnoj publici. I tu ulazimo u sferu oblikovanja svesti i stavova po modelu prenete poruke, koja se onda generiše kao stav javnog mnenja, što je, zapravo, isfabrikovano opredeljenje. Odatle se simulirano stanje stvari u medijskoj režiji ustanovljuje kao takozvani obrazac simulacijske kulture u javnom životu, a ona pre svega podrazumeva masovno zavođenje i instrumentalizovanje mase.

Ovo istrzanje istine pred očima, ili hranjenje očiju neistinom, svakako je u tesnoj sprezi sa dominantnim načinom proizvodnje – kapitalističkim. U njemu možemo prepoznati kako ne polažemo pravo ni na proizvode svog rada, mada su nam na tržištu u ponudi mnogi artikli, koji svojim obiljem, opet, zamagljuju ovo otuđenje. Tako su nam i u medijski zasnovanom kapitalizmu realno otuđene informacije o stvarnim zbivanjima, jer nam mediji nude ono što njih održava u životu – reklamu. Da bi im takvo dejstvovanje bilo omogućeno svakako je nužno da se uklope u normativni okvir, koji propisuje vladajuća politička garnitura, te se tim načinom lako stvara simbioza medijskih i političkih praksi. U takvom okruženju lako dolazi do oblikovanja javnog mnenja, tim pre što je ono zainteresovano za zadovoljenje svojih potreba, koje se medijskim komercijalizmom sve više veštački produkuju. Čini se da osvešćivanje u vezi sa ovim procesom i to polaganje prava na informacije koje posedujemo dolazi uporedo sa prekidom lanca iluzija zadovoljavanja potreba, što, svakako u zakasneloj formi, navodi na razmišljanje o vladajućim odnosima moći. Tek u brutalnom sukobu sa nemogućnošću opstanka kod konzumenata zamamnih sadržaja zamagljena stvarnost dobija svoje tamne obrise. I tu je Markuze u potpunosti pogodio srž problema, govoreći kako u savremenom društvu „prevladava ugodna, uhodana, razumska, demokratska nesloboda“, što je odlika tehničkog progresa, te tako dolazimo do privlačnih i prijatnih oblika kontrole, koji su daleko učinkovitiji od direktne represivne kontrole. Potčinjavanje se tako ne realizuje prisilom, već se na njega naprosto pristaje.

Ukoliko u razmatranje uzmemo, na primer, autorski, to jest stvaralački nastup u okruženju ready-made informacija, onda treba naznačiti kako se tu susrećemo sa pitanjem mogućnosti realizacije sopstvenih potencijala. Oslanjajući se na tradiciju klasične filozofije, to bi zapravo značilo da o slobodi govorimo kao o potpunom samoodređenju u ovom stvaralačkom/autorskom nastupu. Sloboda misli odatle najpre sebe treba da potvrdi u svesti o sopstvenim uslovima mogućnosti izražavanja, komuniciranja, razmene informacija i slično. Takvo nešto je moguće ne prostim odbijanjem postojećih komunikativnih obrazaca, već njihovim prihvatanjem, ali samo kao predmeta mišljenja, što podrazumeva kako kritički pristup, tako i oslobađanje od svakog straha i zavaravanja. Time se potvrđuje slobodni nastup na ovom polju društvenih praksi. U suprotnom, samo smo manje ili više zadovoljni deo reprodukcije postojećeg stanja stvari, poput nekog priloga lošoj beskonačnosti. U takvom stanju ne samo da je prigušena sloboda govora, već je onemogućena i sasvim bez podsticaja sloboda misli. Nevolja je utoliko veća što se tamo gde nema slobodnog mišljenja teško dolazi i do saznanja o potrebi slobode govora.

Naime, ukoliko u jednoj državi, ili svetu uopšte, imamo samo proklamovanu slobodu govora kao civilizacijsku tekovinu i ustavnu kategoriju, a da se pri tome javno ne raspravlja o realnom prisustvu slobode javne reči, svakako govorimo o jednom restriktivnom sistemu, koji počiva na strogoj kontroli i dominaciji nad svojim članovima. Međutim, u tako dehumanizovanom stanju ne može se izgubiti iz vida da je na delu gušenje i gašenje suštinskog određenja ljudskog bića – slobode. Tog gašenja, u svom antislobodarskom dejstvu, nisu pošteđeni ni dominatori i kontrolori. I tu stupamo na tle dramatičnih istorijskih događaja kroz koje se ispoljava ljudska priroda, odnosno gde suština ljudskog bića traži vlastito potvrđivanje. Otuda, treba naznačiti, slobodno mišljenje nosi sa sobom i prisustvo rizika, jer podstiče sumjnu u već date „odgovore“. Tako će, na primer, u svojim „Spisima o Francuskoj revoluciji“ Fihte jasno reći: „Dajte mi mirno moje pravo ili ću protiv vas povesti rat“, i to upravo stoga što, kako on tvrdi, „tuđa volja nikad ne obavezuje“. Ono na šta ukazujemo jeste da se ne može sloboda mišljenja i govora oduzeti bez posledica i opasnosti po mir u državnom ili bilo kom drugom sistemu. Na samom kraju, ne zaboravimo da je i Aristotel robove (ljude bez slobode) nazivao „oruđem koje govori“. Taj govor se onda, takođe, može koristiti baš kao oruđe, kojim se potvrđuje istinitost ljudske prirode. A to oruđe, kao sredstvo slobode, teško da može imati dostojnog protivnika.

Tekst je nastao kao prerađeni transkript intervjua vođenog na Radio Baru u emisiji „Glasom protiv negativnog“, koju u celosti možete poslušati na sledećem linku:
http://stefandjukic.com/2015/09/28/svako-ima-pravo-na-svoje-misljenje/