nikada nije dovoljno: pisati, na granici nesnosno glasnih
gongova i opasnosti. nikada. to si što je svetlost u kiši.
to si što pred smrt sanja svako dete, tren pre. – i
korice putopisa, površno prelistanih za pet minuta.
to si što je težina iznenađenja u tesnom i golom talasanju
dana: kao zlatni premaz ikone koja još nije naslikana
i niko ne zna kada će biti. i maternje mleko što peče
do bola, i usta kojima ništa neće biti sačuvano. tačno
u podne, kad greju senke prognanih preko krovova i krsta i
sve ovamo doleću. one što ovde niko ne poznaje. i ni sa
kim se nije moguće sresti. koliko karata ove snage, surovo izbrušene
daleko od svih poređenja.
o koliko!
tako preživi samo retko ko. lik neodređen i nestalan
kao roj mušica. ni od čega se ne da ukloniti: to si.
zgrožen nad onim kao što već sve znaš, Cezare Valjeho,
lik izabranih dečaka i umornih begunaca.
Imena smrti (iz knjige Skice za povratak, 2002.)
KLJUČNE KOSTI 