„raja traži veselo (ko će slušat tuđu muku)“… a instagrami i fejsbuci, znamo, traže lepa tela, manikirane nokte, moćni biceps, beskrajne selfije, slike hrane da slučajno ne ostane tajna šta se, gde se i kad jede… kakve sad babe a još više kakve sad prababe? i to odavno mrtve… mnogo pre instagramskih i fejsbuk vremena… pa ipak, jedna slika, jedna prababa… iz crne gore, iz ljutog krša crnogorskog, modernije rečeno iz vukojebine… u kojoj ostaje samo ko mora… ali gde planine i dalje čuvaju iskone, gde vetar na lice ne nanosi prašinu nego svežinu… gde su ptice na svom i ne pevaju iznemoglo… a ljudi zastanu kad se sretnu i razmene koju reč… kao ljudi…
sliku sam pronašao prošlog leta u prašnjavom sanduku koji decenijama niko nije otvorio… slikano za ličnu kartu… 1951… jedina njena slika koja postoji… što bi se neko slikao ako nije za ličnu kartu…
čudno je gledati u slike predaka… u nekog ko je nestao mnogo pre tvog rođenja, koga nisi video, kome nisi sedeo u krilu, ko ti nikad nije uputio osmeh, spremio nešto da jedeš… a opet je neko tvoj, bez koga ni tebe ne bi bilo.. i gledaš tu sliku, to lice stameno i izmučeno, na kom svaka bora svedoči da nije bilo lako… sve samo ne lako… i nema lažnog osmeha, nema fotošopa… samo život takav kakav je, bez foliranja i poze… slikaš se ravnodušno za ličnu kartu i ideš dalje, da čuvas ovce, umesiš hleb, okupiš čeljad… ne čekaš lajkove…
lice: okruglo
kosa: sijeda
oči: smeđe
osobenih znakova: nema
gledaš tu sliku i traziš nešto svoje u nekom čiji si daleki nastavak… i bar se za trenutak prisetiš da „ništa ne počinje sa nama i da se sa nama ništa ne može ni završiti“
KLJUČNE KOSTI 
Bas je lepo.
Sviđa mi seLiked by 1 person
„Kad razmišljam o svom ocu, koji je mrtav, te ga zato nikad nećeš upoznati, upečatljivo je koliko malo znam o njegovom životu pre nego što je osnovao porodicu, i koliko me je malo to zanimalo dok sam odrastao. Isto je s mojom majkom, tvojom babom, ali nju mogu da pitam sad, kakvo je bilo detinjstvo posle rata, na primer, ili šta su zapravo učili u školi. U koga se zaljubljivala pre nego što je upoznala mog oca, kakvi su to bili ljudi. Jer tako je, naše je vreme važno, makar dok smo deca i mladi, važno je šta ljudi jesu u tom vremenu, a ne šta su doneli u njega, i odakle. Ja ću imati četrdeset pet godina kad se rodiš, što znači da ne mogu računati da ću s tobom deliti više od trideset godina, na kraju možda bolestan i slab. Ako budeš imala decu, možda će se roditi kad mene više ne bude. U izvesnom smislu ima i nečeg lepog u tome, protegnućeš se daleko u budućnost, a tvoja deca još dalje, i tvoji unučići, za koje će ovo – kuća u kojoj si odrasla, porodica čiji si deo bila – biti samo mutne, nejasne predstave. Ali trava će biti zelena, nebo će biti plavo, i zraci sunca što se pomaljaju na istoku preplavljivaće krajolik koji će sijati svim svojim bojama, jer svet se ne menja, menjaju se samo naše predstave o njemu.“ Knausgor / U jesen
Sviđa mi seLiked by 1 person