Članci označeni sa „SLOBODAN SADŽAKOV“

MIRO

Nekad ne znaš da li je trebalo baš tuda proći. Ne znaš da li je trebalo nešto videti.

Raskrsnica. Sumrak. U jednom običnom času, na Salajci.

Dve ulice, svejedno je kojom će se krenuti dalje. Ipak ajde ovom. (više…)

prababa1

„raja traži veselo (ko će slušat tuđu muku)“… a instagrami i fejsbuci, znamo, traže lepa tela, manikirane nokte, moćni biceps, beskrajne selfije, slike hrane da slučajno ne ostane tajna šta se, gde se i kad jede… kakve sad babe a još više kakve sad prababe? i to odavno mrtve… mnogo pre instagramskih i fejsbuk vremena… pa ipak, jedna slika, jedna prababa… iz crne gore, iz ljutog krša crnogorskog, modernije rečeno iz vukojebine… u kojoj ostaje samo ko mora… ali gde planine i dalje čuvaju iskone, gde vetar na lice ne nanosi prašinu nego svežinu… gde su ptice na svom i ne pevaju iznemoglo… a ljudi zastanu kad se sretnu i razmene koju reč… kao ljudi…

sliku sam pronašao prošlog leta u prašnjavom sanduku koji decenijama niko nije otvorio… slikano za ličnu kartu… 1951… jedina njena slika koja postoji… što bi se neko slikao ako nije za ličnu kartu…

čudno je gledati u slike predaka… u nekog ko je nestao mnogo pre tvog rođenja, koga nisi video, kome nisi sedeo u  krilu, ko ti nikad nije uputio osmeh, spremio nešto da jedeš…  a opet je neko tvoj, bez koga ni tebe ne bi bilo.. i gledaš tu sliku, to lice stameno i izmučeno, na kom svaka bora svedoči da nije bilo lako… sve samo ne lako… i nema lažnog osmeha, nema fotošopa… samo život takav kakav je, bez foliranja i poze… slikaš se ravnodušno za ličnu kartu i ideš dalje, da čuvas ovce, umesiš hleb, okupiš čeljad… ne čekaš lajkove…

lice: okruglo

kosa: sijeda

oči: smeđe

osobenih znakova: nema

gledaš tu sliku i traziš nešto svoje u nekom čiji si daleki nastavak… i bar se za trenutak prisetiš da „ništa ne počinje sa nama i da se sa nama ništa ne može ni završiti“

prababa2

prababa3