Azra Hromadžić: MEŠANJE U TOALETU

Posted: 17. septembra 2020. in OSSA IRREGULARIA

Jednog lepog prolećnog dana 2006. godine prilazi mi Amna, krijući iza leđa ruku stisnutu u pesnicu: „Hajmo se miješati“, kaže. Otvara pesnicu i ja ugledam cigaretu.

Hvata me za ruku i odvodi do toaleta na kraju hodnika, daleko od očiju nastavnika. Otvaramo vrata i odjednom smo obavijene dimom, tako gustim da potiskuje miris mokraće.

Zastajem i čekam da mi se oči prilagode na dim. Jedva razaznajem lavaboe pričvršćene za zid, pokrivene pikavcima. Voda iz slavina polako kaplje i pikavci bubre. Žućkasti sunđer jedva održava ravnotežu na ivici drugog po redu lavaboa i kao da strepi za svoju budućnost.

Osećam kako me Amna vuče za lakat. Idem za njom pokušavajući da ne dotičem hladne, vlažne zidove. Čujem glasove, ali ne mogu da odgonetnem izgovorene reči. Ulazimo u drugu prostoriju, koja ima prozor. Konačno mogu opet da dišem. Životu Americi u poslednjih devet godina „oslabio“ mi je pluća pa ne mogu da podnesu dim cigareta, to distinktivno obeležje bosanskih javnih prostora. Amna staje pored Igora, grli i kaže: „Volim da se ‘parkiram’ pored ovih Hrvata. Posjećujem ih češće nego oni mene.“ Pridružuju nam se još tri učenika koji puše. Jedan pita: „Amna, da li bi se udala za Hrvata?“ Odgovara brzo, a glas joj se diže iznad dima: „Naravno, ali bi prvo morao da pređe na islam.“ Damjan kaže: „Nema problema, nauči me neke redove iz Kurana.“ Uplićem se u razgovor: „Marijan je juče rekao da bi se oženio muslimankom.“ Marijan spremno odgovara: „Naravno, ali samo ako je neplodna“. Cela grupa se smeje. Amna i Marijan nežno se grle.

Zvono označava kraj odmora. Učenici žudno uvlače poslednje dimove, bacaju pikavce u lavaboe i napuštaju toalet. Naginjem se kroz prozor i željno udišem svež vazduh koji se spušta s okolnih brda. Nesvesno kuckam prstima po fotoaparatu koji držim u ruci i razmišljam: „Da li je ovaj toalet jedino mjesto u Mostaru u kom danas ima miješanja?“

Na važnu ulogu javnih toaleta u stvaranju identiteta, subjektiviteta i političkih projekata ukazivali su mnogi teoretičari. Inspirisana tim teoretičarima, ovde skrećem pažnju na značaj pušenja – koje je bilo jedan od glavnih vidova međuetničke društvene prakse u predratnoj Bosni i Hercegovini. Primer pušenja u toaletu Mostarske gimnazije povezujem s dugom istorijom mešanja kao oblikom javne društvenosti u zemlji i pokazujem kako sadašnji društveno-politički model ometa nastavak tradicije.

Toaleti se kao prostori namernog mešanja u školi pojavljuju spontano i u njima se često odvijaju zabranjene radnje. Ako proučavamo tu „vanakademsku arhitekturu“ (Devine 1996), verovatno ćemo više saznati o izazovima koje mladi postavljaju prostornom upravljanju nego ako posmatramo život u učiniocima. Mešanje u toaletu potvrđuje da su učenici „članovi“ mešovite zajednice pušača, koji stvaraju zajednički, kolektivni prostor gde se odvija kulturna intimnost i zastupaju lojalnost principima zajedničkog identiteta, kao što je „ratoborno prkošenje autoritetu“ (Neofotistos 2010:303). Većina učenika koji su svesno težili mešanju u toaletu učestvovala je i u malobrojnim zajedničkim aktivnostima u školi, na primer u učeničkom veću i debatnom klubu. I pored ovih zajedničkih aktivnosti, oni su mešanje u toaletu doživljavali kao nešto što ih u većoj meri ujedinjuje. Jedna učenica je, oduševljena sve intenzivnijim mešanjem u toaletu, uzviknula: „Pušenje ne ubija, ono ujedinjuje!“

Na pušenje u toaletu naišla sam slučajno, za vreme malog odmora, nekoliko nedelja nakon početka rada na terenu. Nastavnički toalet bio je uvek zaključan i, kad sam jednom zaboravila da uzmem ključ iz zbornice, odlučila sam da uđem u učenički toalet. Iznenadila su me mnoga poznata lica učenika naslonjenih na vlažne zidove i obavijenih dimom. Kad su me videli, pozdravili su me usklicima i tako pokazali da me prihvataju. Posle te inicijative redovno sam odlazila u taj toalet. Provodila sam mnoge sate udišući dim u jednom od dva toaleta na drugom spratu, u koji su nekoliko puta dnevno, za vreme petominutnih odmora, učenici četvrtog razreda, jedini na tom spratu, dolazili da na brzinu popuše cigaretu. Nijednom nisam videla da u toku mešanja u toaletu koriste ve-ce u svrhe kojima su namenjeni; za vreme odmora učenici su, po pravilu, izbegavali takve radnje. Zadovoljavanje telesnih potreba odlagali su da bi sebi obezbedili taj subverzivni i marginalizovani, ujedno privatni i javni prostor u kojem se mešanje moglo odvijati. Olakšavali su se isključivo izvan odmora; često se dešavalo da mole nastavnike da ih puste s časa da bi otišli u toalet. Pretvaranje toaleta u prostor koji je i „privatan“ i „javan“ omogućavalo im je da, dok puše, eksperimentišu etničkim identitetima i od toaleta stvore jedinstven prostor društvenosti i konzumacije.

Toalet je polako postao glavno mesto za mešanje, što se vidi i iz ove poruke koju mi je poslala jedna učenica:

Gde si? Danas su svi bili tamo ((u toaletu)), Ana, Marijana, Ivan i Jelica i mnogi učenici iz našeg odeljenja… i razgovarali smo s njima i pričali viceve. Bilo je super! Bilo mi je žao kad je zazvonilo. Ve-ce je zakon! Pozdrav iz najbolje škole na svijetu!

Bez odraslih, toalet je postao subverzivno, eksperimentalno, rizično i zabavno mesto. To je bilo jedino mesto u školi gde su učenici mogli da se druže, podele cigaretu, poplave lavaboe, zapuše klozetske šolje i razgovaraju o časovima, modi, muzici i zabavljanju. Ta praksa izrodila je kontingentna i nesigurna osećanja međusobne povezanosti i priznavanja.

Toalet i zabranjeno pušenje u njemu služili su ne samo druženju nego su bili i jedinstven prostor koji je omogućavao eksperimentisanje etnoreligijskim identitetom. Mario je, na primer, na jednom odmoru nosio majicu s natpisom „Hrvatski“ i šaljivo ponavljao redove iz Kurana kojima je Amna pokušavala da ga nauči. Kad sam ga upitala otkud ta kontradiktornost, odgovorio je: „U toaletu se zezam, nije kao da sam to uradio na času ili tako nešto.“ Marginalizovani prostor toaleta omogućavao je eksperimentisanje i zbivanje šala, što se, po Marijevom mišljenju, ne bi moglo dešavati u zvaničnom, etnizovanom okruženju učionice. Toaleti su se pojavili kao izdvojen prostor koji je podsticao inače ograničeno eksperimentisanje sopstvenim identitetom i gde su se učenici ponašali kontradiktorno. Na primer, za vreme odmora jedan učenik, Hrvat i samoproglašeni nacionalista, podelio je cigaretu s učenikom Bošnjakom koji je, godinu dana pre toga, upao u hrvatsku školu i vređao učenike i nastavnike. Kad sam ih pitala šta imaju o tome da kažu, samo su slegli ramenima. To (ne)davanje odgovora podsetilo me je na situaciju iz vremena kad sam radila na terenu u Severnom Belfastu. U martu 2006. godine upoznala sam dvojicu učenika srednje škole koji su se družili u integrisanoj (protestantskoj i katoličkoj) školi, a posle časova su učestvovali u nasilnim upadima preko mirovne linije. Na moje pitanje kako mogu pre podne da budu drugovi, a po podne neprijatelji, odgovorili su da je to „normalno“. Ta osobena kulturna logika odgovor je domaćeg stanovništva na konsocijacijski model koji istovremeno integriše i deli ljude i teritorije. Ona je i upečatljiv komentar o kompleksnosti svakodnevnog potvrđivanja zajedničke istorije i divergentnih društveno-političkih identiteta.

U školskom toaletu udvaranje je veoma često pružalo priliku za eksperimentisanje identitetom. Bošnjakinja koja je pomenula da se nikad ne bi zabavljala s Hrvatom toplo je preda mnom i pred svima drugima zagrlila učenika Hrvata. Kad sam je zamolila da nešto kaže o tome, odgovorila je: „Površno flertovanje ((u toaletu)) je OK, ali ozbiljno zabavljanje ((izvan toaleta)) nije.“ Takav stav odraz je ideja koje sam predstavila u prvoj epizodi iz toaleta, kad je Marijan rekao da bi se oženio Muslimankom, ali samo ako je neplodna. Pored toga što pokazuju kako ideologije prožima društvene agense, ti odgovori ukazuju i na promenljivu prirodu mešanja u Bosni i Hercegovini, gde se ono sve što posmatra kao rizična, subverzivna, a ipak krajnje vidljiva praksa, koju treba stalno nadgledati i regulisati jer krši ili preti da će kršiti političke poretke kulturne čistoće i segmentarne autonomije tri glavne etničke grupe.

Azra Hromadžić, rođena i odrasla u Bihaću, danas je docentkinja antropologije na Univerzitetu u Sirakuzi (SAD). U Americi je 2015. godine objavila knjigu „Citizens of an Empty Nation“, koju je ove godine na srpskom jeziku objavila Biblioteka XX vek pod naslovom „Samo Bosne nema“. Ova knjiga nastala je kao rezultat terenskih istraživanja koja je autorka obavila u Mostarskoj gimnaziji u jesen 2005. godine. To je studija o funkcionisanju društva po etničko-religijskoj osnovi i spontanom otporu nametnutoj segregaciji.

Dnevni list ,,Danas“, 2017.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s