 | Национализъм –… na Slobodan Sadžakov: ŽIVOT SA… |
Pričala mi Stana, najlepša i najbolja konobarica na svetu, o svom ocu, koji se svojih roditelja ne seća. Ubile ih ustaše, kad je bio dečak. Spalile kuću, i u kući njihove retke fotografije. Danas otac, Stanin, ima 81 godinu. I kaže kako se celog svog života pred spavanje bogu molio da sanja svoju mamu i svog tatu. Da ih bar tu kadgod vidi, jer nikako sebi ne ume da ih nacrta, da ih predstavi, da ih makar od vazduha materijalizuje. Još uvek se moli. Svake večeri. I još uvek ih nije sanjao.
Čim postane elementarno svestan sebe i sveta, čovek bi trebalo da zasadi sopstveno drvo, kako bi, kad za to dođe vreme, imao gde da se obesi, a da mu niko ne zvoca. (više…)
Moja baba i ja svakoga se jutra u zoru ranu budimo, da nam štogod od života slučajno ne promakne. Ja založim vatru, pa u rernu ćušnem onaj hleb, što sam ga noćas zamesio, a baba nam kafu zbućka. (više…)
Pet dana nakon što ga je, onako ludog, divljeg i do dna sveta razgrlaćenog, Crni čovek pokosio s neke neukroćene, u decembru životom bremenite livade rjazanske, u Kamernom teatru Tairova održano je veče uspomena i prisećanja na mog zlatokosog druga Sergeja Jesenjina. (više…)
Ne volim vikend u kafani. Bar ne u mojoj, ostale mogu birati, u ovu jednostavno moram doći. (više…)
Ne znam da ću uskoro napuniti trideset četiri godine, iako još od dvadesete IMAM bore da to i dokažem, mada bi daleko validniji dokaz bila kuća, ker i klempavo dete. Ne znam da živim u državi koja ne zna da ja postojim, iako me se, nekakvim čudom, sasvim uredno seti kad treba da mi otme danak, u krvi il’ parama, svejedno. (više…)
Očekivao sam „izvini“. Mada bi, verovatno, realnije bilo nešto kao „u redu je, dešava se, izguraćemo i ovo nekako“. A onda me je poput metka pogodilo „mislim da bi najbolje bilo da se iseliš i da se više ne viđamo“. Glupi SMS! Široki, sivi bulevar stegao mi je vrat vrelom julskom prašinom i u momentu me oborio na prvu klupu.
KLJUČNE KOSTI 