Često nam se, u trenucima zgađenosti nad ,,vremenom i prostorom”, otme i jadikovka o tome kako vlada kriza morala. Sintagma ,,kriza morala“ čini se, na prvi pogled, samorazumljivom i neospornom. Kriza morala, da, svakako, ona je tu i postoji kao neoborivi dokaz našeg sveopšteg propadanja. Na njen pomen setna misao odluta u neodređene predele i trenutke prošlosti, kada sve nije bilo tako pokvareno, poročno i katastrofalno kao danas. Iz naslućivanja o povezanosti društvene patologije i ,,kvarenja“ morala, rađa se uverenje da bi nam bilo bolje ,,kad bi bilo više morala“, kao i svojevrsni imperativ da nam treba ,,više morala“. Ipak, bez obira na takvo priželjkivanje i slutnju spasonosne moći morala, sintagma ,,kriza morala“ predstavlja, u dobroj meri, stereotip s kojim se najčešće barata bez velikog udubljivanja u njegovo značenje i smislenost. Na to je u sferi etike ukazao posebno čuveni zagrebački profesor Milan Kangrga.
Pomenuta sintagma problematična je iz nekoliko razloga. Najpre, ona pretpostavlja da je postojalo neko, gotovo idealno, vreme kad krize morala nije bilo i kad su ljudi bili takoreći poletno ujedinjeni u moralnom ponašanju. Izvesnu poteškoću te mutne ideje predstavlja lociranje perioda „cvetanja morala“. Neko taj period vezuje za vreme od pre trideset ili pedeset godina, dok neko u mislima grabi ka ,,idili“ patrijarhalno-tradicijskih društava (,,kad se znao red“). U neku ruku, sasvim je razumljivo što se takve ideje rađaju iz atmosfere prljavštine i nevolja aktuelnog stanja, iz mahom nepodnošljive situacije istorijskog trenutka koji smo jedino i mogli osetiti na vlastitoj koži, te nam se otuda ono davno čini puno boljim, ujedno i moralnijim. Međutim, koliko god mislili da je naše vreme ekskluzivno u svojoj patologiji i nemoralnosti, ne sme se zaboraviti ni to da su i ta ,,dobra stara vremena“, kojima se čežnjivo okrećemo zbog teškoća sadašnjosti, imala svoje kabadahije, korupciju i pljačku, da nisu oskudevala u primitivizmu, nasliništvu, zločinima, poltroneriji, partijskom banditizmu, potkazivanju, logorima, itd., da su se upravo ta vremena (koja mi spontano idealizujemo) savremenicima činila nepodnošljivim i očajnim… Da bi se dobio elementaran uvid u stanje kakvo je vladalo nekad u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, dovoljno je zaviriti u knjige Radoja Domanovića, Branislava Nušića, Miroslava Krleže, Dimitrija Tucovića, Dinka Tomašića, Ive Andrića, Arčibalda Rajsa… I pored ostalog, uočiti njihovu razočaranost, skepsu, rezigniranost, prezir, očaj… Prilike tih vremena koje opisuju navedeni autori u mnogo čemu pokazuju velike sličnosti sa današnjim. Kao da se nije mnogo toga promenilo, kao da balkansko „večno vraćanje istog“ nepogrešivo funkcioniše. Semper idem. Ovde se možemo prisetiti i jedne Ničeove rečenice: „Ko je video sadašnjost – video je sve“. Naravno, ovo ne znači da se želi napraviti potpuna nivelacija situacija različitih perioda, jer bi to, takođe, bilo nešto jednostrano i netačno. Takođe, ne želi se zastupati ni fatalizam (,,to je uvek bilo tako i uvek će biti tako”) i ogaditi borba za promene (,,šta ja tu mogu?”). Brojni parametri kojima se meri stanje društvenih prilika pokazuju da je naše vreme, zaista, vreme društvenog debakla. Ali, to, ipak, ne treba da vodi prostodušnoj idealizaciji prošlosti i glorifikaciji njenog bagaža. Društva su uvek blenderi u kojima se odvija previranje i borba arhetipskih sila dobra i zla (najuopštenije rečeno), posredovanih kroz konkretne ljude u konkretnom vremenu, borba onih koji nastoje da određenom društvu udahnu smisao i onih koji ga vuku ka beznađu. Na delu je borba ideja, po svim ključnim pitanjima, sučeljavanje u pogledu toga u kom će se pravcu jedno društvo kretati (opredeljenje za vrednosti, način raspodele društvenog bogastva, stepen socijalne pravde, itd.). U tom smislu, jednu od opcija može predstavljati posvećenost borbi za humanističke vrednosti i institucije ovde i sada, te konstituisanje slobodarske vizije budućnosti, nasuprot idealizaciji i mistifikaciji prošlosti.
U ovom kontekstu, nameće se i zanimljivo pitanje, na tragu logike ,,krize morala“: Da li će generacije koje dolaze, za dvadeset, pedeset ili sto godina, osvrćući se na naše vreme, reći da upravo njihovo doba predstavlja period krize morala, dok je naše vreme ono na kome treba zavideti jer je moral bio na „visokom nivou“? Jedna od mogućih konsekvenci podleganja stereotipu o tzv. krizi morala može se ogledati u konformističko-fatalističkoj kapitulaciji pred stvarnošću, u smislu pojedinačnog i kolektivnog otresanja od odgovornosti, odnosno u smislu utapanja u poročnost vlastitog vremena. Sve opravdano time ,,da se preživi”. Takva svest obično rezonuje na sledeći način: kad je već na delu ta famozna ,,kriza morala“ i kada je ,,sve otišlo do vraga”, onda se moramo držati čuvenog gesla ,,šta ja tu mogu“ i prilagoditi se bespogovorno. Da živimo u ta davna vremena, kad nije bilo ove ,,krize morala“, i mi bi bili moralni, dobri, pošteni i svesrdno negovali moralne i druge vrednosti… Ali, ovako… Na taj način, sasvim „lepo“ zajedno idu naizgled isključujuće stvari: s jedne strane, kuknjava i vapaji za ,,više morala“, i, sa druge strane, fatalističko mirenje sa stvarnošću protiv koje ta svest na mah negoduje (jer ,,zna” da ,,ne može ništa”). Reč je, ujedno, i o opravdanju odustajanja od borbe za moralne vrednosti koje se, samo naoko, načelno proklamuju i tobože se teži za njima.
Jednom rečju, govor o krizi morala u velikoj meri promašuje bit moralnog ponašanja (i funkcionisanja društva uopšte), te samim tim vodi i u pogrešnu percepciju društvene stvarnosti, kao i delovanja. Zašto? Moral je samo jedan segment društvenog života, on nije izolovan fenomen, niti nezavisan od drugih faktora (od sfere politike, ekonomije, prava, itd.). On, takođe, nije ni „bogom dano” rešenje za sve naše probleme, posebno ako se svede na parole i moralizam, a ne na dela. O bitnoj karakteristici moralizma Milan Kangrga kaže da se sastoji u ,,apstraktnom apeliranju na čovjeka, na njegovu savjest, dužnost, odgovornost, čovječnost, solidarnost, pravednost itd., što sve može doduše da bude i jedna dobronamjerna gesta i potez, odnosno htijenje koje u danom času može da razbukta čovjekovu savjest i ukaže na urgentnu potrebu njegove čovječnosti, razumijevanja, velikodušnosti, pomoći, uviđavnost”. Međutim, dodaje ovaj autor, ,,gdje su i kakve njegove vlastite pretpostavke i mogućnosti za ono što on jest, što hoće i za čim ide, to moralizmu svakako ostaje skriveno”.
Naravno, kvalitet svakog uljuđenog društva sačinjavaju, pored ostalog, i standardi moralnosti (moralna odgovornost, poštenje, solidarnost, pravednost). Međutim, na te standarde utiče celokupan društveni kontekst koji na razne načine formiraju upravo građani svojim odlukama. Primera radi, ukoliko se u političkom smislu delegiraju da vrše vlast oni koji su oličenje korupcije, laži, grabeži, poltronerije, nepotizma, onda se neizbežno stvara kontekst koji, na mnogo načina, urušava pretpostavke moralnosti, odnosno smislenog i pravednog života uopšte. Otuda se ne treba čuditi kad ti i takvi vajni predstavnici „volje naroda“ stvore, po svojoj meri, društveni zverinjak u kom elementarno dostojanstvo i moralno-civilizacijske norme bivaju „gažene nogama“. Jedino svestrana promena takvog stanja predstavlja koren rešenja, a ne vajkanje o krizi morala, kao da ona niče sama od sebe i kao da se sve dešava i može rešiti na terenu morala. U tom smislu, ne treba nam (samo) „više morala“, već vladavina prava, regularan politički sistem i odgovorne institucije…
Ostaje nam, dakle, da, nasuprot prostodušnoj idealizaciji i mistifikaciji prošlosti, shvatimo i prihvatimo vlastito vreme, ne naravno na pozitivistički („zdravo za gotovo“) način i kao nešto zauvek „zapečaćeno“, već upravo kao mogućnost da se borimo za makar male iskorake u pravcu dostojanstvenijeg i civilizovanijeg života. A to se neće desiti ukoliko samo morališemo i upućujemo setne poglede u prošlost. Uvek je teško vreme i uvek je na delu ova ili ona vrsta krize, ali je uvek i prilika da postanemo i ostanemo ljudi!
KLJUČNE KOSTI 