Nekad ne znaš da li je trebalo baš tuda proći. Ne znaš da li je trebalo nešto videti.
Raskrsnica. Sumrak. U jednom običnom času, na Salajci.
Dve ulice, svejedno je kojom će se krenuti dalje. Ipak ajde ovom.
Posle par koraka – kontejner. Čovek koji kopa po njemu. Dete koje stoji pored.
Čovek vadi iz kontejnera đačku torbu. Pruža je detetu.
,,Trebaće ti ovo za školu“.
Dete grli torbu kao najlepši poklon. Ozareno, srećno. Konačno je ima.
I moglo bi se sad o svemu…
o sreći o tuzi
o jednakim šansama
o nepravdi i pravdi
o đačkim torbama koje se bacaju jer ne nose uspomene
o đačkim torbama koje se bacaju direktno u kontejner
koje se ne ostave čak ni pored
jer ko će još misliti na one koji će to možda naći
kome još uopšte treba polovna đačka torba…
Moglo bi se o svemu…
o deci koju obraduju odbačene stvari,
koja će u školu otići sa torbom iz kontejnera.
O svemu tome bi se moglo.
A možda i ne bi.
Nekad ne znaš.
Nekad stvarno ne znaš.
KLJUČNE KOSTI 