Zagreb, prošle jeseni. Vrbik, staza koja vodi kroz mali park, nadomak Učiteljskog fakulteta. Devojčica gazi po lišću, uzima ga u ruke i radosno baca. Pita baku: „Zašto opada lišće?“
Ona joj odgovara: „Da se grane malo odmore“.
Samo nekoliko sekundi je trebalo da prođem kraj njih, ali tačno u čas da to čujem i da mi se u sećanje ureže poetičnost njenog odgovora.
Devojčica ima pet ili šest godina, da li će tu rečenicu zapamtiti, da li će ona postati deo njenog rečnika, sećanja, doživljaja opadanja lišća, jeseni… Da li će je, ako ju je zapamtila, jednom (naravno u jesen) nekome reći, produžiti joj trajanje… Ne znam.
Možda je i baka tu rečenicu čula od nekog (od svoje bake, recimo?), povodom nekog drugog opalog lišća, neke davne jeseni. Možda se ta rečenica preliva i preliva, ko zna od kada, ne da se, odoleva zaboravu, pridobija uvek nove ljude (obavezno u jesen). Traje. A možda je sve to, ipak, bio samo trenutak njenog nadahnuća kojim je brižno od deteta sakrila setu prolaznosti ovog sveta. Možda se za njih sve desilo u tom trenu i prošlo, nepovratno. Nema sećanja, nema traga. Događaj bez posledica, skončao u trenu izricanja. Možda je na mene, slučajnog prolaznika, onog koji je nehotice oslušnuo njihov svet, pala odluka o trajanju te rečenice (ko bi rekao). Možda sam sada još samo ja njen (nenadani) vlasnik. A ne bih. Zato joj pokušavam produžiti trajanje.
KLJUČNE KOSTI 