„Kad razmišljam o svom ocu, koji je mrtav, te ga zato nikad nećeš upoznati, upečatljivo je koliko malo znam o njegovom životu pre nego što je osnovao porodicu, i koliko me je malo to zanimalo dok sam odrastao. Isto je s mojom majkom, tvojom babom, ali nju mogu da pitam sad, kakvo je bilo detinjstvo posle rata, na primer, ili šta su zapravo učili u školi. U koga se zaljubljivala pre nego što je upoznala mog oca, kakvi su to bili ljudi. Jer tako je, naše je vreme važno, makar dok smo deca i mladi, važno je šta ljudi jesu u tom vremenu, a ne šta su doneli u njega, i odakle. Ja ću imati četrdeset pet godina kad se rodiš, što znači da ne mogu računati da ću s tobom deliti više od trideset godina, na kraju možda bolestan i slab. Ako budeš imala decu, možda će se roditi kad mene više ne bude. U izvesnom smislu ima i nečeg lepog u tome, protegnućeš se daleko u budućnost, a tvoja deca još dalje, i tvoji unučići, za koje će ovo – kuća u kojoj si odrasla, porodica čiji si deo bila – biti samo mutne, nejasne predstave. Ali trava će biti zelena, nebo će biti plavo, i zraci sunca što se pomaljaju na istoku preplavljivaće krajolik koji će sijati svim svojim bojama, jer svet se ne menja, menjaju se samo naše predstave o njemu.“
Karl Uve Knausgor / U jesen
KLJUČNE KOSTI 