Arhiva za septembar, 2023

(foto: „Čovečanstvo protiv zla“, Gaetano Cellini, kamen)

Tekst koji sledi nema pretenziju na analizu ili definisanje nacionalizma i njegovih brojnih učinaka već je kratko evociranje, iz krajnje ličnog ugla, na njegov prodor krajem osamdesetih godina. Zapravo, reč je samo o nekoliko epizoda koje su verovatno slične iskustvima mnogih drugih koji su tad bili mladi. Buđenje nacionalizma tih godina u Jugoslaviji prelamalo se, neizbežno, i na živote nas ,,dece socijalizma”, izraslih u jednom specifičnom miljeu. Tih nekoliko slika koje sam zapamtio, posle sam shvatio ne slučajno, tada nisam bio u stanju smestiti u neku jasnu i koherentnu predstavu o onome što se dešavalo, pogotovo ne razabrati kuda sve to vodi. Imao sam 13 ili 14 godina. No, sve se to, ipak, urezivalo u pamćenje, čudilo me, stvaralo konfuziju u glavi… nestajao je svet koji smo do tada poznavali. Sada znam da su te slike bile dovoljno upečatljive da ostanu u sećanju upravo zato što su bile drugačije od onog na šta smo bili naviknuti. Bile su dah primitivizma i zloduh onoga što je dolazilo, nepovratno menjajući naše, do tada, prilično ušuškane živote. Dolazilo je neko novo vreme, ponašanje, ljudi… Bili su to bleskovi koji su najavljivali oluju. Dok smo se igrali, uživali u detinjstvu, dok su nam vezivali pionirske kape i marame, dok smo verovali u Jugoslaviju kao svoju jedinu domovinu, misleći da je večna, iza naših leđa i naše naivnosti, odvijali su se procesi koji će, na ovaj ili onaj način, dohvatiti sve nas i umnogome obeležiti naše živote. Dok smo navijali za Bojana Križaja, Roka Petroviča i ostale sportiste iz cele Jugoslavije, gledali Smogovce i Kviskoteku, naša domovina se ubrzano rastakala, brojala svoje poslednje godine. Bio je to njen suton. Nad nama se nadvijao mrak. Počinjao je naš život sa nacionalizmom.

Prva slika. U pitanju je, koliko se sećam, jesen1988. godine. Vreme rušenja tzv. autonomaških rukovodstava po Vojvodini, sa parolom ,,Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela! ”. Kako se posle saznalo, nije se radilo o nečem spontanom već dobro organizovanom (svedočenja kolovođa Miroslava Šolevića i Koste Bulatovića). Ujedno, sve to je bilo u funkciji učvršćivanja na vlasti novog ,,vožda” – Slobodana Miloševića i njegove nacionalističke ideologije. Početak konkretnog raspada Jugoslavije. Posle niza vojvođanskih gradova gde je organizovana smena lokalnih vlasti, na red je došao i Vrbas. Ustreptala atmosfera u gradu. Mi klinci od 13 ili 14 godina smo ispred naše zgrade koja se nalazi u samom centru, gde je i trebalo da se odigra odsudni boj, odnosno miting. Uobičajeno gluvarenje. Jedan od brojnih autobusa koji su došli sa Kosova parkira se upravo ispred naše zgrade. Izlaze mitingaši, sa transparentima i zastavama. Istog trena kreću pokliči i pesme, ,,podizanje atmosfere”. Žena srednjih godina koja nas je ugledala odmah je pokazala nameru da nas uključi u svoje redove. Sa već izraženim karotidama na vratu zapovedno i histerično nam kaže: ,,Deco, vičite: ,Siluju nam decu’! “. Sećam se naše zbunjenosti pred svim tim. Deca koju nagovaraju da viču ,,Siluju nam decu! ”. Nakon svog propagandnog pokušaja da od nas napravi aktere ,,revolucije”, užurbano odlazi dalje, pridružujući se pesmi koju su u međuvremenu ,,poveli” njeni saborci. Ostavljajući zauvek taj nametljivi nastup i prodorni glas u mom sećanju…

Druga slika. Voz na relaciji Vrbas – Novi Sad. Datum je bio 27. jun 1989. To sa sigurnošću znam zato što su nam dvojica mladića koje srećemo u vozu rekli, ne bez ponosa, da idu na Gazimestan: ,,Sutra je veliki miting. ” Mi smo momčići koji idu kao navijači na utakmicu u Novi Sad. ,,Hodočasnici” su upadljivo glasni, vidno pijani, neuredni, jedan nosi na glavi šajkaču. Mašu zastavom, jedan je i uvijen u nju, bauljaju po hodniku voza. I oni viču i viču i viču… Svi su odjednom puni strasti, i njima su nabrekle karotide na vratu. Ceo vagon odjekuje od njihove dreke. I opet taj utisak koji ostavlja razularenost, opet slika nekog drugačijeg ponašanja. Čim smo ,,sišli sa voza” i čim sam ih izgubio iz vidnog polja nisam više mislio o njima. Ali, ta slika se urezala…

Treća slika. Godina je ista, 1989., samo koja nedelja kasnije. Grljevac, mestašce kraj Splita. Smešteni smo u kući vremešnog domaćina. Vrlo brzo saznajemo da je projugoslovenski orijentisan. Na zidu u hodniku Titova slika. Prijatan je i trudi se da nama bude prijatno. Za razliku od njegovog sina, koji povazdan sedi u dvorištu, sa bocom piva, zadrigao i bahat. On ne komunicira ni sa nama ni sa drugim gostima iz ,,našeg kraja”. Uvek namračenog lica kad ugleda nekog od nas. Netrpeljivost koja se oseti u vazduhu je stalna. Dok se neko detence igralo crevom za vodu i narušavalo mu mir, kroz zube je procedio: ,,Majku vam jebem vlašku!”.

U tim danima odlazimo i na stadion Poljud u Splitu. Utakmica Hajduk-Rad. Ulazimo greškom baš na tribinu na kojoj je Torcida. Već u prvim minutima boravka sve je jasno. Opet razularenost, nacionalističke pesme, mržnja. Na istom mestu gde se devet godina pre toga ridalo za Titom i zaklinjalo Jugoslaviji. Bilo je vrlo neprijatno, sećam se da sam dobar deo utakmice razmišljao da li oni nekako mogu poznati da nismo ,,njihovi”, već oni čije poreklo mrze. Otišli smo na taj, za mene do tada, mitski stadion, kao fudbalski znatiželjnici, a naterali su nas da se osetimo kao Srbi. I da se bojimo.

Četvrta slika. 1990. godina, sa školskim drugom Damirom kao navijač na Partizanovom Jugu. Ustreptali jer je u pitanju međunarodna utakmica, a i zbog toga što smo dobili dozvolu od roditelja da sami odemo do Beograda. Tamo, na stadionu JNA, manje navijačkih a više četničkih pesama. Mi, dečaci iz provincije, bivši pioniri, a u tom momentu omladinci, naviknuti na nešto drugo, zatečeni smo i prilično smrznuti… Vođa navijača Čegi, neprikosnoveni autoritet južne tribine, stišava pevanje nacionalističkih pesama, ali ni to ne pomaže, one se ore… ,,Od Topole… pa do Ravne Gore…”. Mislim da samo on i nas dvojica nismo pevali. Osećamo da ne pripadamo sasvim tu gde smo toliko želeli da pripadamo… Novi šamar stvarnosti, u sve je već umešana politika, konkretnije nacionalistička ideologija… Nova konfuzija u glavi, nova izgubljenost…

Peta slika. Ista godina, isto proleće. U hotelu ,,Bačka” često su odsedale ekskurzije. Mi, dokoni dečaci, ulazili bismo sa nadom da ćemo tamo upoznati devojčice iz drugog grada. Tog dana nas je sa pomenutom ambicijom bilo četvorica. Prvobitna namera nije ostvarena. Dopalo nas je da zasednemo sa njihovim drugovima, u hodniku na prvom spratu. Bili su iz Kragujevca ili Kruševca, nisam više siguran. Našlo se tu i alkohola. Odjednom su neki od njih počeli pevati četničke pesme. Ja, kao nekadašnji pravoverni pionir, odjednom u čudu, predlažem jednom od drugova da odemo odatle u obližnji kafić. Posle sat vremena, kad smo se vratili, ispred hotela je bila policija, a lice mesta oblepljeno njihovim trakama. U međuvremenu, nakon našeg odlaska, došlo je do svađe između momaka sa eskurzije i naša dva druga koji su tamo ostali. Nož ili slomljena pivska flaša, ne sećam se tačno, i jedan od aktera konflikta završio je sa nekoliko uboda. Veliki skandal u malom gradu, nasilje tada nije bilo normalizovano kao danas. Za nekoliko dana, u narednom broju ,,Ilustrovane politike”, imamo šta i da vidimo. Naši nesuđeni drugovi na dve strane teksta pojašnjavaju šta se desilo. Shvativši da je pretanko i banalno da se kaže da je sve bilo posledica pijanog magnovenja, jedan od njih, dajući svemu političku notu, izjavljuje: ,,Ta grupa momaka nas je provocirala još u parku, dobacivali su nam ,Šta je seljačine, šta ste se raširili, nije vam ovo Srbija’ “. Ovo sam zapamtio od reči do reči jer tada, prvi put u životu, jasno registrujem medijsku manipulaciju. Naša mladost ubrzano biva zatrovana, svakim danom sve više, puca po svim šavovima. Skoro ništa više nije ostalo van domašaja prstiju politike…

Šesta slika. Kreće famozno višestranačje, ,,uvođenje demokratije”, niču stranke, pokreti… Maj 1991. godine. Porodično gledamo utakmicu Hajduk – Crvena zvezda, finale Kupa Jugoslavije… Veliki žamor koji odjednom dolazi sa ulice nam odvlači pažnju. Odlazimo na terasu i odatle vidimo veliki broj ljudi okupljen na platou Doma kulture. Strčavamo. Tamo, dvadesetak pripadnika Srpske narodne obnove (prve političke partije koja je formirana, izrazito nacionalističke orijentacije) i mnogo više naših sugrađana. Pripadnici SNO izgledaju kao ljudi koje smo dotada mogli videti samo na filmu. Gunjevi, brade, šajkače sa kokardama… Četnici uživo. Delovali su opasno. Okupljeno građanstvo se obračunalo sa njima, bežali su, nimalo slavno.

To su te slike koje pamtim. Trag toga kako nam se krnjilo i drobilo detinjstvo i mladost. A onda su vrlo brzo došli ratovi. A sa njima i toliko toga. Sa ratišta su naši znanci dovoženi u kovčezima, neki su se vraćali prolupali, svuda je bilo bombi i drugog oružja koje je donošeno sa ratišta… Dok smo šetali sa prvim devojkama kroz naš grad prošli su tenkovi. Mladost koja je pulsirala u nama često je nadvladavala političke događaje, nismo se previše ni bavili time, no mnogo toga više nije bilo isto. Ipak, imali smo u ponečemu i sreće. Bili smo kao srednjoškolci premladi da nas mobilišu, nismo prošli ni kao toliko naših vršnjaka koji su, nažalost, živeli u granatiranim gradovima i selima, ubijani, ranjavani ili su morali da izbegnu.

Saznali smo tada i to da su se gotovo svi mučili u toj zemlji, da je sve bilo laž, da su uvek bili protiv Jugoslavije, da država nije prava, ni zastava, ni himna… Nađene su nove. Nazovi komunisti su preko noći postali nacionalisti, ateisti vernici, a oni, do juče, zakleti Jugosloveni – ,,čvrsto nacionalno opredeljeni”. ,,Šverceri vlastitog života” brzo su našli nova utočišta. Život sa nacionalizmom i ludilom koje on proizvodi postao je konstanta… I tako, sve do današnjeg dana… Nikakve pouke nisu izvučene, iako se za 35 godina vladavine nacionalizma pokazalo kuda sve to vodi.
Često pomislim da bi samo jedan običan, bezbrižni dan, iz, recimo, sredine osamdesetih, skinuo sa nas taj teški teret iskustva. No… sve su to sanjarije… Život sa nacionalizmom traje…

Slobodan Sadžakov: KRIZA MORALA

Posted: 1. septembra 2023. in OSSA IRREGULARIA

Često nam se, u trenucima zgađenosti nad ,,vremenom  i prostorom”, otme i jadikovka o tome kako vlada kriza morala. Sintagma ,,kriza morala“ čini se, na prvi pogled, samorazumljivom i neospornom. Kriza morala, da, svakako, ona je tu i postoji kao neoborivi dokaz našeg sveopšteg propadanja. Na njen pomen setna misao odluta u neodređene predele i trenutke prošlosti, kada sve nije bilo tako pokvareno, poročno i katastrofalno kao danas. Iz naslućivanja o povezanosti društvene patologije i ,,kvarenja“ morala, rađa se uverenje da bi nam bilo bolje ,,kad bi bilo više morala“, kao i svojevrsni imperativ da nam treba ,,više morala“. Ipak, bez obira na takvo priželjkivanje i slutnju spasonosne moći morala,  sintagma ,,kriza morala“ predstavlja, u dobroj meri, stereotip s kojim se najčešće barata bez velikog udubljivanja u njegovo značenje i smislenost. Na to je u sferi etike ukazao posebno čuveni zagrebački profesor Milan Kangrga.

Pomenuta sintagma problematična je iz nekoliko razloga. Najpre, ona pretpostavlja da je postojalo neko, gotovo idealno, vreme kad krize morala nije bilo i kad su ljudi bili takoreći poletno ujedinjeni u moralnom ponašanju. Izvesnu poteškoću te mutne ideje predstavlja lociranje perioda „cvetanja morala“. Neko taj period vezuje za vreme od pre trideset ili pedeset godina, dok neko u mislima grabi ka ,,idili“ patrijarhalno-tradicijskih društava (,,kad se znao red“). U neku ruku, sasvim je razumljivo što se takve ideje rađaju iz atmosfere prljavštine i nevolja aktuelnog stanja, iz mahom nepodnošljive situacije istorijskog trenutka koji smo jedino i mogli osetiti na vlastitoj koži, te nam se otuda ono davno čini puno boljim, ujedno i moralnijim. Međutim, koliko god mislili da je naše vreme ekskluzivno u svojoj patologiji i nemoralnosti, ne sme se zaboraviti ni to da su i ta ,,dobra stara vremena“, kojima se čežnjivo okrećemo zbog teškoća sadašnjosti, imala svoje kabadahije, korupciju i pljačku, da nisu oskudevala u primitivizmu, nasliništvu, zločinima, poltroneriji, partijskom banditizmu, potkazivanju, logorima, itd., da su se upravo ta vremena (koja mi spontano idealizujemo) savremenicima činila nepodnošljivim i očajnim… Da bi se dobio elementaran uvid u stanje kakvo je vladalo nekad u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, dovoljno je zaviriti u knjige Radoja Domanovića, Branislava Nušića, Miroslava Krleže, Dimitrija Tucovića, Dinka Tomašića, Ive Andrića, Arčibalda Rajsa… I pored ostalog, uočiti njihovu razočaranost, skepsu, rezigniranost, prezir, očaj… Prilike tih vremena koje opisuju navedeni autori u mnogo čemu pokazuju velike sličnosti sa današnjim. Kao da se nije mnogo toga promenilo, kao da balkansko „večno vraćanje istog“ nepogrešivo funkcioniše. Semper idem. Ovde se možemo prisetiti i jedne Ničeove rečenice: „Ko je video sadašnjost – video je sve“. Naravno, ovo ne znači da se želi napraviti potpuna nivelacija situacija različitih perioda, jer bi to, takođe, bilo nešto jednostrano i netačno. Takođe, ne želi se zastupati ni fatalizam (,,to je uvek bilo tako i uvek će biti tako”) i ogaditi borba za promene (,,šta ja tu mogu?”). Brojni parametri kojima se meri stanje društvenih prilika pokazuju da je naše vreme, zaista, vreme društvenog debakla. Ali, to, ipak, ne treba da vodi prostodušnoj idealizaciji prošlosti i glorifikaciji njenog bagaža. Društva su uvek blenderi u kojima se odvija previranje i borba arhetipskih sila dobra i zla (najuopštenije rečeno), posredovanih kroz konkretne ljude u konkretnom vremenu, borba onih koji nastoje da određenom društvu udahnu smisao i onih koji ga vuku ka beznađu. Na delu je borba ideja, po svim ključnim pitanjima, sučeljavanje u pogledu toga u kom će se pravcu jedno društvo kretati (opredeljenje za vrednosti, način raspodele društvenog bogastva, stepen socijalne pravde, itd.). U tom smislu, jednu od opcija može predstavljati posvećenost borbi za humanističke vrednosti i institucije ovde i sada, te konstituisanje slobodarske vizije budućnosti, nasuprot idealizaciji i mistifikaciji prošlosti.

U ovom kontekstu, nameće se i zanimljivo pitanje, na tragu logike ,,krize morala“: Da li će generacije koje dolaze, za dvadeset, pedeset ili sto godina, osvrćući se na naše vreme, reći da upravo njihovo doba predstavlja period krize morala, dok je naše vreme ono na kome treba zavideti jer je moral bio na „visokom nivou“? Jedna od mogućih konsekvenci podleganja stereotipu o tzv. krizi morala može se ogledati u konformističko-fatalističkoj kapitulaciji pred stvarnošću, u smislu pojedinačnog i kolektivnog otresanja od odgovornosti, odnosno u smislu utapanja u poročnost vlastitog vremena. Sve opravdano time ,,da se preživi”. Takva svest obično rezonuje na sledeći način: kad je već na delu ta famozna ,,kriza morala“ i kada je ,,sve otišlo do vraga”, onda se moramo držati čuvenog gesla ,,šta ja tu mogu“ i prilagoditi se bespogovorno. Da živimo u ta davna vremena, kad nije bilo ove ,,krize morala“, i mi bi bili moralni, dobri, pošteni i svesrdno negovali moralne i druge vrednosti… Ali, ovako… Na taj način, sasvim „lepo“ zajedno idu naizgled isključujuće stvari: s jedne strane, kuknjava i vapaji za ,,više morala“, i, sa druge strane, fatalističko mirenje sa stvarnošću protiv koje ta svest na mah negoduje (jer ,,zna” da ,,ne može ništa”). Reč je, ujedno, i o opravdanju odustajanja od borbe za moralne vrednosti koje se, samo naoko, načelno proklamuju i tobože se teži za njima.

Jednom rečju, govor o krizi morala u velikoj meri promašuje bit moralnog ponašanja (i funkcionisanja društva uopšte), te samim tim vodi i u pogrešnu percepciju društvene stvarnosti, kao i delovanja. Zašto? Moral je samo jedan segment društvenog života, on nije izolovan fenomen, niti nezavisan od drugih faktora (od sfere politike, ekonomije, prava, itd.). On, takođe, nije ni „bogom dano” rešenje za sve naše probleme, posebno ako se svede na parole i moralizam, a ne na dela. O bitnoj karakteristici moralizma Milan Kangrga kaže da se sastoji u ,,apstraktnom apeliranju na čovjeka, na njegovu savjest, dužnost, odgovornost, čovječnost, solidarnost, pravednost itd., što sve može doduše da bude i jedna dobronamjerna gesta i potez, odnosno htijenje koje u danom času može da razbukta čovjekovu savjest i ukaže na urgentnu potrebu njegove čovječnosti, razumijevanja, velikodušnosti, pomoći, uviđavnost”. Međutim, dodaje ovaj autor, ,,gdje su i kakve njegove vlastite pretpostavke i mogućnosti za ono što on jest, što hoće i za čim ide, to moralizmu svakako ostaje skriveno”.

Naravno, kvalitet svakog uljuđenog društva sačinjavaju, pored ostalog, i standardi moralnosti (moralna odgovornost, poštenje, solidarnost, pravednost). Međutim, na te standarde utiče celokupan društveni kontekst koji na razne načine formiraju upravo građani svojim odlukama. Primera radi, ukoliko se u političkom smislu delegiraju da vrše vlast oni koji su oličenje korupcije, laži, grabeži, poltronerije, nepotizma, onda se neizbežno stvara kontekst koji, na mnogo načina, urušava pretpostavke moralnosti, odnosno smislenog i pravednog života uopšte. Otuda se ne treba čuditi kad ti i takvi vajni predstavnici „volje naroda“ stvore, po svojoj meri, društveni zverinjak u kom elementarno dostojanstvo i moralno-civilizacijske norme bivaju „gažene nogama“. Jedino svestrana promena takvog stanja predstavlja koren rešenja, a ne vajkanje o krizi morala, kao da ona niče sama od sebe i kao da se sve dešava i može rešiti na terenu morala. U tom smislu, ne treba nam (samo) „više morala“, već vladavina prava, regularan politički sistem i odgovorne institucije…

Ostaje nam, dakle, da, nasuprot prostodušnoj idealizaciji i mistifikaciji prošlosti, shvatimo i prihvatimo vlastito vreme, ne naravno na pozitivistički („zdravo za gotovo“) način i kao nešto zauvek „zapečaćeno“, već upravo kao mogućnost da se borimo za makar male iskorake u pravcu dostojanstvenijeg i civilizovanijeg života. A to se neće desiti ukoliko samo morališemo i upućujemo setne poglede u prošlost. Uvek je teško vreme i uvek je na delu ova ili ona vrsta krize, ali je uvek i prilika da postanemo i ostanemo ljudi!