Arhiva autora

Milivoj Bešlin: Svetosavlje bez Svetog Save (Nikolaj Velimirović i nacizam)

ŠTA JE SVETOSAVLJE I DA LI JE POVEZANO SA SVETIM SAVOM?

Temeljna stvar: Svetosavlje je ideologija koja nema nikakve posredne ili neposredne veze sa Svetim Savom, osim što je zloupotrebila ime ove istorijske ličnosti. Svetosavski nacionalizam je ultradesničarska politička ideologija koja spaja dva elementa – srpski nacionalizam i pravoslavni klerikalizam u 20. veku. Nastala je u krilu Bogomoljačkog pokreta kontroverznog vladike Nikolaja Velimirovića i intelektualaca okupljenih oko fašističkog pokreta Zbor 1930-ih godina. Kada je reč o sadržaju: od Svetog Save je uzeto ime, ostalo je proizvod duhovnih strujanja na ekstremnoj desnici u Evropi 30-ih godina 20. veka.

Rastko (Sava) Nemanjić istorijska je ličnost čije delo nije ni nepoznato ni skriveno. Objavljeno je više izdanja sabranih dela koja obuhvataju: Karejski tipik, Hilandarski tipik, Studenički tipik, Žitije Svetog Simeona, Službu Svetom Simeonu, Pismo studeničkom igumanu Spiridonu i Ukaz za držanje psaltira. Sve skupa jedva da prelazi sto stranica sačuvanog teksta. Međutim, u njima nema nikakvih elemenata za ono što će nastati sedam vekova kasnije kao ideologija sa njegovim imenom. Naprotiv! Za svoje vreme Sava Nemanjić je bio i moderan i pragmatičan i političan. Razumeo je vreme, shvatao međunarodni kontekst, delovao čak i revolucionarno, rušeću ustaljene principe i same crkvene kanone. Drugačije ne bi izborio autonomiju za srpsku crkvu (1219) koju je, destruirajući i dogme i pravila, mimo volje nadležnog (ohridskog) arhiepiskopa Dimitrija Homatijana, izdvojio iz zakonite crkvene oblasti.

Kako se onda desilo da se u krilu najretrogradnijeg dela jugoslovenskog i srpskog društva začne ideologija baš sa njegovim imenom? Veoma jednostavno. Čovek posle smrti ne može da utiče na to kako će njegovo ime biti korišćeno i na koje će načine njegovo delo biti zloupotrebljeno i u koju funkciju stavljeno. Ipak, Sava Nemanjić je bio simbol emancipacije, njegova pojava je oslobodilačka, njegove poruke univerzalne u svom vremenu, a upravo su se njegovim imenom okoristili oni koji su nastupali u ime najgore porobljivačke ideologije u svetskoj istoriji.

GENEZA IDEOLOGIJE SVETOSAVLJA

Sam termin „svetosavlje“ skovao je ljotićevski teolog Dimitrije Najdanović koji je 1932. pokrenuo list sa tim nazivom i u njemu objavio tekst Svetosavska paralipomena. Najdanović kao deo najužeg kruga oko Nikolaja Velimirovića, a po njegovoj naredbi, postaje pripadnik fašističkog pokreta Zbor Dimitrija Ljotića. Imao je istaknutu (intelektualno-propagandnu) ulogu kao kvisling u vreme nacističke okupacije Beograda, da bi Jugoslaviju napustio skupa sa Hitlerovim trupama, bežeći od antifašističkih oslobodilaca. Nikada se nije vratio u Jugoslaviju, već je iz emigracije do kraja života veoma aktivno radio protiv nje. U organicističkom ideološkom konceptu Dimitrija Najdanovića srpsko pravoslavlje i nacija su u simbiozi, dok je samu naciju definisao preko svojih uzora: „Nacistički i fašistički totalitarizam dva ‘firera’ Nemačke i Italije novijih dana potvrđuju na klasičan način našu postavku o naciji kao etnobiološkom telu…” Uz snažnu podršku svog duhovnog i ideološkog mentora, Nikolaja Velimirovića, Dimitrije Najdanović je uređivao ljotićevsku i kvislinšku Našu borbu tokom 1941. i 1942. ostavivši najcrnje nacističke i antisemitske napise na srpskom jeziku. Jedna od njegovih neumrlih rečenica je: „Danas kako stoje stvari, nama jedino Berlin i Hitler mogu doneti novu preporođenu svetosavsku Srbiju.“ Svoj ideološki koncept i izum, od koga nije odustao, zaokružio je u emigraciji 1973. u knjizi Pravoslavlje i svetosavlje.

IDEOLOGIJA NIKOLAJA VELIMIROVIĆA

Uz Najdanovića, kao što je rečeno, ključni utemeljitelj ideologije svetosavlja bio je njegov učitelj, vladika Nikolaj Velimirović, kome je i posvetio doktorsku tezu. Zbog njegovog uticaja i činjenice da je dao osnove ovom učenju, ta bi se ideologija ponajpre i mnogo preciznije zvala – nikolajevskom. Važne obrise svoje ideologije Velimirović je izneo u knjizi Nacionalizam Svetog Save kao najdrskijem falsifikatu misli i dela ovog srednjovekovnog svetitelja. Mnogo puta je već citirano i još više puta pokušano da se lažno kontekstualizuje Nikolajevo poređenje Svetog Save i Hitlera. Jedini kontekst koji bi kritička istoriografija kao nauka mogla da postavi je sledeći: od samo dve strane u Drugom svetskom ratu, Nikolaj je bio na pogrešnoj! Takođe, svako ko je završio u taboru kvislinštva i nacizma – Velimirović to nije krio, ponosio se time – otišao je na tu stranu jer je i pre samog rata imao inklinacije ka fašizmu.

Dakle, u svom spisu Nacionalizam Svetog Save, Nikolaj iznosi zapanjujuću tezu o tome da je srpski nacionalizam najstariji u Evropi, vezuje ga uz prvog srpskog arhiepiskopa, iako se u Savinim delima ne može pronaći ništa slično ni u tragovima. Poznata je kontroverza tog spisa da je on napravio paralelu između Hitlera i Svetog Save. „Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam“, piše Nikolaj, svrstavajući upravo Hitlera u svetosavski panteon rečima: „I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetog Save i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji se priliči jedino svetitelju, geniju i heroju“. Srbima je, piše Velimirović, „taj posao svršio Sveti Sava, prvi među herojima u našoj istoriji“, koji „može biti i današnjoj Evropi učitelj o zdravom nacionalizmu svima“.

Nikolaj Velimirović je svoju ideologiju, nazvanu svetosavlje, konstruisao potpuno izvan bilo čega što bi bilo uverenje, stav ili misao Svetog Save. Velimirovićevo svetosavlje nije samo bez Svetoga Save, ovo je po svemu konstruisano kao suprotnost onome što je bila misao i delo Svetog Save u svom vremenu. S pravom je predani istraživač religije Mirko Đorđević tvrdio: „Svetosavlje se gradi kao totalitarna ideologija po modelu koji Nikolaj ne krije – po fašističkom modelu.“ Ovaj konstruisani ideološki model napreciznije bi se mogao označiti kao ljotićevska ideja pod lažnom oznakom Save Nemanjića. Kasniji uticajni Nikolajevi učenici su nastavili da na započetoj paradigmi izgrađuju ideološki obrazac, koji je pokazao ogromni potencijal za političku funkcionalizaciju i kleronacionalističku homogenizaciju. Filozofski prizemna i ideološki isprazna koncepcija fašisitičkog ljotićevstva lako je umivena posle poraza fašizma (1945) i nastavila bez puno opstrukcije da preživljava u svojoj eksplicitnijoj formi u emigraciji i u nešto prikrivenijem obliku u antifašističkoj Jugoslaviji, pod okriljem nikada reformisane SPC.

PODUDARNOST SA TEMELJNIM POSTAVKAMA NEMAČKOG NACIZMA

Stavovi Nikolaja Velimirovića, kao utemeljitelja ove ideologije, nisu bili nepoznati ni kada je reč o rasizmu, antisemitizmu, a išli su i dalje od ideje. Tako je u manastiru Ravanica 1939. Nikolaj održao govor poznat pod nazivom, „Čiji si ti, mali narode srpski“, koji je sadržavao nesporni rasistički diskurs i glorifikaciju arijevske rase i Srba kao arijevaca, u vreme kada je pod tom šifrom u Hitlerovom Trećem rajhu već sprovođen Holokaust. I dalje, krajem 1944. dok nestaje poslednji od šest miliona Jevreja, Velimirović piše, u spisu Kroz tamnički prozor, o kulturi kao „zbiru svih zala“ i da je potrebno moliti se za „spas od kulture“ koju su kao otrov Evropi podmetnuli „Jevreji i njihov otac đavo“. U svom čudovišnom manifestu antimodernizma on se ostvrljuje na parnu mašinu, električnu energiju, umetnost, arhitekturu, zagovarajući rušenje biblioteka i uništenje miliona „bezbožničkih knjiga“. I ovde lako uočljivo preklapanje sa nacističkom praksom spaljivanja knjiga.

Ipak, vrhunac zla i jeresi za njega je Evropa, kao paradigma Zapada, koja je zatrovala Srbe, smatrao je Nikolaj. I ključ za razumevanje današnje popularnosti Nikolaja i njegove ideologije među srpskim nacionalistima leži u sledećem: „A ti, Srbijo, kuda si pošla za Evropom? Ti nikada nisi išla njenim putem i nikad za njom…“ Sama Evropa je „zlo“ jer su njene vrednosti, smatra najistaknutiji među srpskim rasistima i antisemitama, smislili Jevreji, nabrajajući, opet podudarno, ceo katalog neprijatelja Hitlerovog nacizma, kao iz propagandnih žurnala Trećeg rajha: demokratiju, socijalizam, štrajkove, ateizam, pacifizam, toleranciju, kapitalizam, revoluciju i komunizam. Fašizma i nacizma na popisu Velimirovićevih „sotonskih“ izuma, naravno, nema.

Zbog svega ne treba da čudi da je upravo on pri kraju Drugog svetskog rata bio predviđen u vrhu Trećeg Rajha za predvodnika kvislinških i antikomunističkih snaga u Jugoslaviji u čemu su sa Nedićem i Ljotićem bili saglasni Ribentrop i Himler. U tu svrhu Nikolaj Velimirović je u januaru 1945. iz luksuznog hotela u široj okolini Minhena prebačen u Beč gde se sastao Ljotićem, Nedićem i izaslanikom Draže Mihailovića, Milanom Aćimovićem, u cilju ujedinjenja svih kvislinških i kolaborantskih trupa u Srbiji i Jugoslaviji. Pristajući na „ovaj plan nacističkih vlasti“ i aktivno učestvujući u njegovom ostvarivanju, kako piše pouzdani istraživač Predrag ilić u knjizi Tajna Dahaua, Nikolaj je tokom marta i aprila 1944. obilazio združene srpske kvislinške snage na teritoriji Slovenije, gde su se povlačile, sa ciljem podizanja morala i blagosiljanja njihove zajedničke borbe sa Vermahtom protiv antifašističke vojske jugoslovenskih partizana (NOVJ).

I sam govor Nikolaja Velimirovića nad odrom Dimitrija Ljotića 1945. bio je potvrda stava dobrih poznvalaca idejnih strujanja toga doba – nije Nikolaj Velimirović bio ljotićevac, kako se često čuje, već je Dimitrije Ljotić bio nikolajevac. Baš zbog toga u dirljivom govoru u slavu Dimitrija Ljotića, čije su kvislinške jedinice sejale smrt u okupiranoj Srbiji, uljučujući i pomoć nemačkim jedinicama koje su u jesen 1941. streljale kragujevačke đake, Nikolaj Velimirović vrši zamenu teza i Ljotića proglašava „najvećom žrtvom rata“ i „kapijom naše nove otadžbine“. Najzad, do kraja života, utemeljitelj lažnog svetosavlja, Nikolaj Velimirović je govorio i zaklinjao da će se moliti „za tri srpska mučenika Dražu (Mihailovića), Milana (Nedića) i Dimitrija (Ljotića)“. Nadživeo je vođe srpskih kolaborantskih i kvislinških pokreta od kojih je očekivao da sprovode i šire njegovu ideologiju nastalu u krilu i na izvorima nemačkog nacizma, zaogrnutu i ničim utemeljenu imenom prvog arhiepiskopa srpskog.

MILAN NEDIĆ: AKO HITLER IMA DOBROTU…

Još jedan istaknuti srpski nacista i kvisling koga je sa posebnom pažnjom prevodila i citirala Hitlerova propaganda, Miroslav Spalajković, potpisnik zloglasnog okupacionog Apela srpskom narodu (1941) bio je među utemeljiteljima nikolajevske ideologije svetosavlja. Najviše je o toj temi pisao tokom 1943. i 1944. u fašističkim listovima u okupiranoj Srbiji, da bi svoj opus zaokružio delom: Duhovni temelji svetosavske Srbije. Najzad, i sam šef kvislinške uprave u Srbiji, Milan Nedić, u svojim je propagandnim govorima, između ispaljivanja rasističkih i antisemitskih parola i potpisivanja rasnih uredbi o istrebljenjima, kao i poziva na divljenje nemačkom Rajhu i Hitleru, neretko iznosio stav da će njegova Srbija kao deo Hitlerovog carstva biti zasnovana na „svetosavskim temeljima“, jer “Srbin koji ne oseća, ne živi u svetosavskom duhu ne pripada srpskoj naciji”, govorio je ratni zločinac i kvisling. Drugi temelj Nedićeve „nove“, odnosno, nacističke Srbije, osim nikolajevskog svetosavlja trebalo je da bude nacionalizam. Iz svih njegovih propagandnih i ideoloških govora proizlazi prečišćen oblik nikolajevskog učenja. Cilj nacističke indoktrinacije u Nedićevoj Srbiji je bio, kako je u novembru 1943. rekao još jedan kontroverzni klerik Justin Popović, stvaranje “boljeg srpskog čoveka koji hrabro korača ka svetosavlju”. Ili kako je sam Milan Nedić javno rekao: “Ako Berlin ima dobrotu da nam da ono što je naše, mi molimo jedno: neka nam Berlin da ono što je naša želja, neka da svetosavsku Srbiju”. Bezbroj je primera da je gotovo svaki segment Nedićeve fašističke propagande bio obeležen pozivima za uspostavljanje „svetosavskog duha“ i „ideja svetosavlja“, kako su u svojim radovima istražili brojni istoričari, a najsavesnije Olivera Milosavljević.

KOLABORACIJA JE FAŠIZAM

Naposletku, niko od pomenutih kvislinga nije ulazio u kolaboraciju sa fašizmom, kako se neretko čuje. Ne! Sama kolaboracija je već bila fašizam, na istim ideološkim temeljima su se našli. Nikolajevsko lažno svetosavlje i antifašizam, ne samo da se ne mogu naći u istoj rečenici, već su nastali kao totalna i neopoziva suprotnost jedno drugome. Današnja SPC sa kontinuitetom nikolajevske ideologije pseudosvetosavlja, bez Svetog Save, kamen je o vratu i problem Srbije. Za svoju budućnost bi se moralo plašiti srpsko društvo u kome je fašistički Ljotić prekriven imenom Svetog Save, bez ozbiljne želje da se ova istorijska prevara dekonstruiše.

Izvor: AntenaM

MURAL PO MURAL... SREDNJI VEK

Nije dovoljno promoterima pravoslavne teokratije uvođenje veronauke u državne škole, ni to što oficiri Vojske ponizno kleče pred sveštenicima. Ni to što im država izdašno obezbeđuje brojne prinadležnosti, isplaćuje penzije sveštenicima, plate takozvanim veroučiteljima i vojnim kapelanima. Nije im dovoljno što su izuzeti od plaćanja poreza i PDV-a, što im u nedogled pristižu donacije od strane države (dok zdravstveni i obrazovni sistem izdišu!), posebno one za izgradnju hrama Svetog Save, te finansijske ,,jame bez dna“ i simbola srpske grandomanije. 

Nije dovoljno zastarevanje (i ostali sumnjivi ishodi) sudskih sporova u kojima su glavni akteri bili njihovi sveštenici optuženi za pedofiliju, seksualno uznemiravanje, silovanje… 

Nisu dovoljne ,,školske“ i ,,gradske“ slave, ni to što, u neprekinutom nizu, predsednici (nominalno sekularne) države i drugi predstavnici vlasti unose badnjake i slave Božić unutar državnih instititucija, kršeći na taj način ustav (čl. 11). Nije dovoljno ni to što se predstavnici vlasti u Srbiji i Crnoj Gori presamićuju pred sveštenicima i ljube im ruke, ne shvatajući da dok obavljaju svoje funkcije nisu privatna lica već reprezenti svih građana (u toj istoj nominalno sekularnoj državi).

Nije dovoljno ni to što se na Bogoslovskom fakultetu (koji se, inače, sasvim neprimereno, nalazi u okrilju državnog univerziteta), a u potpunoj suprotnosti sa ,,Zakonom o visokoškolskom obrazovanju“ i ,,Zakonom o radu“, kao uslov za zapošljavanje i napredovanje profesora i asistenata traži blagoslov od strane organa SPC. 

Ne zadovoljava ih ni mogućnost političkog delovanja sveštenika, nezamisliva u modernom svetu, ni to što se predstavnici vlasti (u nominalno sekularnoj državi) konsultuju sa verskim vođama oko političkih pitanja.

Nije im, napokon, bio dovoljan ni ,,posebni tretman“ nakon izbijanja korone, kada su svojim nerazumnim postupcima dodatno ruinirali već ionako katastrofalnu zdravstvenu situaciju, zasluživši da se zbog toga nađu u zatvoru.

Ništa od toga im očigledno nije dovoljno u realizaciji namere da srpsko i crnogorsko društvo vrate u srednji vek kao svoj ideal i ,,prirodno stanište“. Treba, dakle, otići korak dalje u tom naporu, pa su na red došli i ulični zidovi, na kojima masovno osviću murali u brojnim gradovima Srbije i Crne Gore. Slavodobitno se objavljuju vesti o mestima čije fasade sada ponosno krase uradci novog trenda pravoslavnog ,,zidnog slikarstva“. Zrenjanin, Beograd, Vrbas, Kula, Odžaci, Vršac, Šabac, Kolašin, Pljevlja… Za očekivati je da će se muralomaniji pridružiti i trenutno okasneli gradovi kako bi i oni podarili svojim sredinama ,,veru“ i ,,duhovnost“. 

Šta je problem sa navedenim muralima? Murali se pojavljuju u okviru javnog prostora. Javni prostor pripada svim građanima. Ti građani, po prirodi stvari, imaju različita shvatanja, svetonazore, ideale, ukuse, političke stavove, verska ubeđenja… Građansko društvo je, naprosto, takvo. Upravo zbog pomenutih različitosti, javni prostor mora predstavljati, u onom bitnom, nešto neutralno i ,,sterilno“, kako se ne bi favorizovali jedni, a narušavala prava drugih. Realizatori muralomanije očigledno nisu u stanju doći do tako ,,suptilnih“ spoznaja koje sačinjavaju srž civilizovanog i tolerantnog života. Upravo zato jer su u permanentnom sukobu sa modernim vremenom. Njihova ,,pamet“ je nepopravljivo srednjovekovnog tipa, što su još jednom demonstrirali i preko pojave murala, bahato nastupajući u javnom prostoru. Iskazujući, uz to, naravno, i čuđenje kako njihove rukotvorine mogu nekome smetati. Zar nismo svi Srbi pravoslavci? Pa, eto, nećete verovati, neki nisu.Ta anahrona i agresivna pozicija suštinski isključuje postojanje i prava svih koji ne misle kao oni. Ne može se, iz obzora njihove nezajažljivosti da uzurpiraju svaki ,,pedalj“ društva, uvažiti činjenica da postoje i ljudi drugačijih shvatanja, pripadnici drugih nacija i vera, kao i ateisti, koji sa njima ne dele iste vrednosti. To što radimo je u redu jer mi to radimo, nešto je dobro i lepo zato što mi kažemo da je to dobro i lepo… Neobaziranje na druge ljude jedna je od ključnih karakteristika primitivaca, poput onih koji odvrću muziku ,,do daske“, smatrajući da se to, svakako, mora svideti celom komšiluku. Ili im to, u ,,davanju oduška“ sebi, naprosto, nije ni bitno.

Uzmimo, recimo, primer da je neko, po identičnom rezonu pravoslavnih muralofila, na zidu naslikao Tita, Papu, muftiju Zukorlića, Boža Vreća, Paju Patka, šta god, jer baš to njemu nešto znači, lepo mu je i misli da to tako treba. Dakle, na pravoslavnim muralima se ne nalaze ,,cveće i drveće“, već nametljivi ideološki obrasci koje njihovi tvorci smatraju ,,neospornim vrednostima“ i nameću ih svima, prisvajajući javni prostor.

Pored svega spornog, na primeru pravoslavne muralomanije vidi se i dodatna simbioza crkve i države, odnosno privilegije koje ima jedna verska organizacija. Naime, dok se obični street art umetnici ili oni koji, naprosto, žele napisati nešto na zidu (bila to ljubavna poruka ili ime omiljenog kluba), osvrću i plaše dok ispisuju svoje ,,objave svetu“, kako ne bi bili uhapšeni zbog uništavanja javnih dobara, kreatori pravoslavnih murala čine to sasvim relaksirano znajući da im se ništa loše neće dogoditi. Oni bezbrižno plasiraju svoju ,,estetiku“ jer su pod zaštitom države. Negde su i ekspresno dobili dozvole ,,nadležnih“ (kao što je to slučaj u Subotici), negde je sve urađeno ,,spontano“, bez ikakve dozvole. Kad nema murala tu su ogromne cirade, kao što je ona u Nikšiću, okačena na stambenoj zgradi (koja još nije uklonjena i pored rešenja komunalne policije i protesta stanara).

Ko su, napokon, ljudi čiji se likovi nalaze na muralima? Za sada, to su patrijarsi Pavle i Irinej i mitropolit Amfilohije. Oni su izabrani kao najbolji reprezenti vrednosnog sistema i doživljaja vere pravoslavnih teokrata, kao njihovi neosporni ,,svetionici“. Da su bolje upoznati sa biografijama pomenutih mural-modela i da išta znaju vrednovati, shvatili bi da su zidove naših gradova ,,uskrasili“ mračnim trgovcima ljudskim sudbinama ,,na veliko i malo“, ,,velemajstorima“ zloupotrebe vere i aktivnim učesnicima  nacionalističkog projekta koji je na ove prostore doneo jezive progone, bedu i zločine. Oni to, naprosto, ne žele da znaju. Prema svecu i mural!

Svako odstupanje od sekularizacijskih tekovina (koje sačinjavaju sadržaj i srpskog i crnogorskog ustava) predstavlja neku vrstu verskog fundamentalizma, koji je u našem slučaju već uzeo nepodnošljive razmere. Murali kao vizuelni znak naše društvene posunovraćenosti i udaljenosti od civilizovanog života dodatno potvđuju činjenicu da je na delu eskalacija pravoslavnog fundamentalizma. Zato ih treba što pre ukloniti!

Preneto sa portala Akuzativ. com


KO JE TAJ ČOVEK ?

Posted: 29. septembra 2020. in OSSA IRREGULARIA

Meksiko siti. Godina 1968. Olimpijske igre. Na podijumu, posle finala na 200 metara, trojica takmičara. Dvojica su Amerikanci. Zlatni Tomi Smit i bronzani Džon Karlos popeli su se tamo bez obuće. A onda su, primivši medalje, podigli stisnute pesnice. Na njima su bile crne rukavice. Bila je to snažna poruka podrške ljudskim pravima, na koje je crno stanovništvo Sjedinjenih Američkih Država izuzetno apelovalo u toj crnoj 1968, u kojoj su u SAD već bili ubijeni i Martin Luter King i Bobi Kenedi, senator koji se zalagao za njihova prava i želeo da postane predsednik poput starijeg brata Džona, takođe ubijenog.

Ono što su Karlos i Smit uradili bilo je izuzetno hrabro, jer ih je po povratku maltene čekao linč, a svakako kazne. Dizanje glasa protiv represije, na jednom takvom, svetskom događaju, nije moglo da prođe bez posledica. Ali, na toj fotografiji je još neko. Neki belac. „Taj se, sigurno, nije slagao sa njima“, pomisli čovek. Logika mu to nalaže. Vidi se, uostalom, da ne radi isto što i oni, zar ne?

Ali, taj čovek je, u tom trenutku, i posledicama koje su zbog tog trenutka usledile, bio i ostao veći heroj od Džona Karlosa i Tomija Smita.

Zove se Piter Norman. Australijanac je. U to vreme, u Australiji su postojali oštri aparthejd-zakoni, nalik onim u Južnoj Africi. I tamo je bilo raznih protesta, zbog zabrane dolaska emigranata koji nisu belci, te strašne diskiminacije lokalnog, aboridžinskog stanovništva, kojima su čak i pojedinu decu oduzimali da bi ih odgajali u belim porodicama. „Aha, Piter Norman ne samo da nije uzeo učešće u protestu dvojice kolega, već je bio i protiv toga!“, nekome će se, kao logičan, nametnuti taj zaključak. Još jedan pogrešan zaključak.

Norman je mnoge iznenadio u polufinalu. Istrčao je 200 metara za 20,22 sekunde. Samo su Smit i Karlos bili bolji. U finalu je, ipak, smatran autsajderom. Međutim, čudesno je istrčao, naročito završnih 100 metara. Prestigao je Karlosa, osvojio srebro, a rezultat od 20,06 sekundi i dan danas je, 50 godina kasnije, nacionalni rekord Australije. Zlati Tomi Smit je sa 19,83 postavio novi svetski rekord.

Niski momak, od samo 168 cm, pred odlazak na podijum razgovorao je sa američkim sprinterima, koji su bili skoro po 190 visoki i pritom zadivljeni Australijancem koji ih je sprečio da osvoje prva dva mesta.

„Veruješ li ti u ljudska prava?“, upitali su ga.

„Verujem“.

„A u Boga?“

„Veoma“.

„Ono što ćemo uraditi…“, rekoše mu, pa objasniše svoj plan za protest: „… više je od bilo kog atletskog dostignuća“.

„Uz vas sam“, rekao im je omaleni Australijanac.

To ih je skroz zbunilo.

„Sećam se, očekivao sam da ću u njegovim očima videti strah, a umesto toga video sam – ljubav“, prisećao se šampion Tomi Smit.

Američki sprinteri su isprva rešili da na trenerke okače bedž „Olimpijski projekat za ljudska prava“, bedž koji je označavao pripadnost pokretu za ravnopravnost u sportu. Hteli su da izađu bosi, kako bi simbolizovali siromaštvo crnačke populacije. Onda su se setili i crnih rukavica, još jednog rasprostranjenog simbola, koji je u SAD uvela partija „Crni panteri“. Međutim, imali su samo jedan par.

„Neka svako od vas uzme po jednu“, ponudio im je rešenje Piter Norman.

Radosno su ga poslušali, ali on je tada imao i zahtev.

„Ja verujem u ono u šta i vi verujete. Imate li još jedan takav bedž, za mene? Tako bih i ja mogao da vam pružim podršku“

Bedž su pronašli kod jednog trećeg američkog olimpijca, Pola Hofmana.

„Kada su mi rekli šta im je Norman tražio, pomislio sam ‘E, ako mi belac iz Australije traži bedž onda će, Bože zdravlja, odmah i da dobije. Dao sam mu jedini koji sam imao. Svoj“, prisetio se Pol Hofman.

Piter Norman nije mogao da na podijumu vidi ono što su uradili Amerikanci iza njegovih leđa. On je stajao ponosno, sa bedžom. Ali, znao je šta se dešava.

„Sve mi je bilo jasno, iz razgovora sa njima, iz njihovih planova. A jasno mi je bilo i da su te planove sproveli u delo kada je glas koji je pevao američku himnu počeo da nestaje. Utišao se. I nestao. Ceo stadion je ćutao“.

Smit i Karlos su odmah suspendovani iz američke olimpijske ekipe, izbačeni su i iz olimpijskog sela, a veslač Hofman je optužen za saradnju. Kada su sprinteri stigli nazad u SAD, dobili su veliki broj pretnji smrću, a sačekale su ih i ozbiljne posledice.

Oni su se, međutim, oslonili na podršku sebi sličnih. Pregurali su taj strašan period. Postali su heroji, sa pravom. Čak im je ispred Univerziteta San Hoze Stejt podignuta zajednička statua. Samo, na toj statui nema Pitera Normana. On ne postoji. Čak i u Australiji je bio „obrisan“. Naprasno zaboravljen. Aparthejd nije praštao onima koji su digli svoj glas protiv njega.

Iako je bio vlasnik nacionalnog rekorda, nisu hteli da ga povedu na sledeće Olimpijske igre 1972. u Minhenu. Nisu ga poveli, iako je oborio kvalifikacionu olimpijsku normu za trku na 200 metara čak 13 puta, a onu za trku od 100 metara – u pet navrata.

Razočaran, napustio je takmičarsko bavljenje atletikom, posvetivši se samo ameterskom. Samo, i pored toga, nailazio je na odbacivanje. Familija ga se odrekla. Timske kolege takođe. Isto i u Savezu. Usled jedne povrede koju je zadobio radeći kao mesar, dobio je i gangrenu, što je dovelo do depresije, na momente i alkoholizma.

„Dok smo mi dobijali sve veću podršku, Piter je stajao sam naspram čitave države. Patio je sam“, prisetio se Karlos.

Piteru Normanu su iz Olimpijskog komiteta Australije ponudili posao, baš u komitetu, pod uslovom da osudi potez njegovih kolega, Džona Karlosa i Tomija Smita.

Nije na to pristao.

Zato je cenu plaćao godinama. Decenijama.

Iako je bio i ostao državni rekorder, cenu je platio i 2000, kada uopšte nije pozvan na Olimpijske igre čiji je Sidnej bio domaćin. Poziv za Sidnej je dobio od legendarnog američkog sprintera Majkla Džonsona, olimpijskog šampiona koji je Pitera Normana smatrao uzorom i herojem, a kog je pozvao na svoj rođendan, dva dana pred početak Igara.

„On je celog života plaćao cenu svog izbora“, rekao je Tomi Smit. „Nije to bio samo jedan običan gest kojim nam je pružio podršku, to je bila njegova borba. Njegova. On je bio belac, beli Australijanac, koji je sa dva crna čoveka zajedno stajao u tom pobedničkom momentu. Sva trojica zajedno, u ime istog cilja“.

Šest godina posle sidnejskih igara, 2006, Piter Norman je preminuo usled srčanog udara. Nije dočekao da mu se država izvini za tretman kroz koji je prošao. To je učinjeno 2012. u australijskom parlamentu.

Na sahrani, skromnoj za heroja njegove veličine, kovčeg su nosila dva čoveka koje mnogi koji su se tu zatekli nisu prepoznali. Pitera Normana su na svojim ramenima nosili – Tomi Smit i Džon Karlos.

A onda je Olimpijski komitet Australije Piteru Normanu dodelio najveće odlikovanje, „Za zasluge sportu“. Pedeset godina nakon što ga se odrekao.

Jednog lepog prolećnog dana 2006. godine prilazi mi Amna, krijući iza leđa ruku stisnutu u pesnicu: „Hajmo se miješati“, kaže. Otvara pesnicu i ja ugledam cigaretu.

Hvata me za ruku i odvodi do toaleta na kraju hodnika, daleko od očiju nastavnika. Otvaramo vrata i odjednom smo obavijene dimom, tako gustim da potiskuje miris mokraće.

Zastajem i čekam da mi se oči prilagode na dim. Jedva razaznajem lavaboe pričvršćene za zid, pokrivene pikavcima. Voda iz slavina polako kaplje i pikavci bubre. Žućkasti sunđer jedva održava ravnotežu na ivici drugog po redu lavaboa i kao da strepi za svoju budućnost.

Osećam kako me Amna vuče za lakat. Idem za njom pokušavajući da ne dotičem hladne, vlažne zidove. Čujem glasove, ali ne mogu da odgonetnem izgovorene reči. Ulazimo u drugu prostoriju, koja ima prozor. Konačno mogu opet da dišem. Životu Americi u poslednjih devet godina „oslabio“ mi je pluća pa ne mogu da podnesu dim cigareta, to distinktivno obeležje bosanskih javnih prostora. Amna staje pored Igora, grli i kaže: „Volim da se ‘parkiram’ pored ovih Hrvata. Posjećujem ih češće nego oni mene.“ Pridružuju nam se još tri učenika koji puše. Jedan pita: „Amna, da li bi se udala za Hrvata?“ Odgovara brzo, a glas joj se diže iznad dima: „Naravno, ali bi prvo morao da pređe na islam.“ Damjan kaže: „Nema problema, nauči me neke redove iz Kurana.“ Uplićem se u razgovor: „Marijan je juče rekao da bi se oženio muslimankom.“ Marijan spremno odgovara: „Naravno, ali samo ako je neplodna“. Cela grupa se smeje. Amna i Marijan nežno se grle.

Zvono označava kraj odmora. Učenici žudno uvlače poslednje dimove, bacaju pikavce u lavaboe i napuštaju toalet. Naginjem se kroz prozor i željno udišem svež vazduh koji se spušta s okolnih brda. Nesvesno kuckam prstima po fotoaparatu koji držim u ruci i razmišljam: „Da li je ovaj toalet jedino mjesto u Mostaru u kom danas ima miješanja?“

Na važnu ulogu javnih toaleta u stvaranju identiteta, subjektiviteta i političkih projekata ukazivali su mnogi teoretičari. Inspirisana tim teoretičarima, ovde skrećem pažnju na značaj pušenja – koje je bilo jedan od glavnih vidova međuetničke društvene prakse u predratnoj Bosni i Hercegovini. Primer pušenja u toaletu Mostarske gimnazije povezujem s dugom istorijom mešanja kao oblikom javne društvenosti u zemlji i pokazujem kako sadašnji društveno-politički model ometa nastavak tradicije.

Toaleti se kao prostori namernog mešanja u školi pojavljuju spontano i u njima se često odvijaju zabranjene radnje. Ako proučavamo tu „vanakademsku arhitekturu“ (Devine 1996), verovatno ćemo više saznati o izazovima koje mladi postavljaju prostornom upravljanju nego ako posmatramo život u učiniocima. Mešanje u toaletu potvrđuje da su učenici „članovi“ mešovite zajednice pušača, koji stvaraju zajednički, kolektivni prostor gde se odvija kulturna intimnost i zastupaju lojalnost principima zajedničkog identiteta, kao što je „ratoborno prkošenje autoritetu“ (Neofotistos 2010:303). Većina učenika koji su svesno težili mešanju u toaletu učestvovala je i u malobrojnim zajedničkim aktivnostima u školi, na primer u učeničkom veću i debatnom klubu. I pored ovih zajedničkih aktivnosti, oni su mešanje u toaletu doživljavali kao nešto što ih u većoj meri ujedinjuje. Jedna učenica je, oduševljena sve intenzivnijim mešanjem u toaletu, uzviknula: „Pušenje ne ubija, ono ujedinjuje!“

Na pušenje u toaletu naišla sam slučajno, za vreme malog odmora, nekoliko nedelja nakon početka rada na terenu. Nastavnički toalet bio je uvek zaključan i, kad sam jednom zaboravila da uzmem ključ iz zbornice, odlučila sam da uđem u učenički toalet. Iznenadila su me mnoga poznata lica učenika naslonjenih na vlažne zidove i obavijenih dimom. Kad su me videli, pozdravili su me usklicima i tako pokazali da me prihvataju. Posle te inicijative redovno sam odlazila u taj toalet. Provodila sam mnoge sate udišući dim u jednom od dva toaleta na drugom spratu, u koji su nekoliko puta dnevno, za vreme petominutnih odmora, učenici četvrtog razreda, jedini na tom spratu, dolazili da na brzinu popuše cigaretu. Nijednom nisam videla da u toku mešanja u toaletu koriste ve-ce u svrhe kojima su namenjeni; za vreme odmora učenici su, po pravilu, izbegavali takve radnje. Zadovoljavanje telesnih potreba odlagali su da bi sebi obezbedili taj subverzivni i marginalizovani, ujedno privatni i javni prostor u kojem se mešanje moglo odvijati. Olakšavali su se isključivo izvan odmora; često se dešavalo da mole nastavnike da ih puste s časa da bi otišli u toalet. Pretvaranje toaleta u prostor koji je i „privatan“ i „javan“ omogućavalo im je da, dok puše, eksperimentišu etničkim identitetima i od toaleta stvore jedinstven prostor društvenosti i konzumacije.

Toalet je polako postao glavno mesto za mešanje, što se vidi i iz ove poruke koju mi je poslala jedna učenica:

Gde si? Danas su svi bili tamo ((u toaletu)), Ana, Marijana, Ivan i Jelica i mnogi učenici iz našeg odeljenja… i razgovarali smo s njima i pričali viceve. Bilo je super! Bilo mi je žao kad je zazvonilo. Ve-ce je zakon! Pozdrav iz najbolje škole na svijetu!

Bez odraslih, toalet je postao subverzivno, eksperimentalno, rizično i zabavno mesto. To je bilo jedino mesto u školi gde su učenici mogli da se druže, podele cigaretu, poplave lavaboe, zapuše klozetske šolje i razgovaraju o časovima, modi, muzici i zabavljanju. Ta praksa izrodila je kontingentna i nesigurna osećanja međusobne povezanosti i priznavanja.

Toalet i zabranjeno pušenje u njemu služili su ne samo druženju nego su bili i jedinstven prostor koji je omogućavao eksperimentisanje etnoreligijskim identitetom. Mario je, na primer, na jednom odmoru nosio majicu s natpisom „Hrvatski“ i šaljivo ponavljao redove iz Kurana kojima je Amna pokušavala da ga nauči. Kad sam ga upitala otkud ta kontradiktornost, odgovorio je: „U toaletu se zezam, nije kao da sam to uradio na času ili tako nešto.“ Marginalizovani prostor toaleta omogućavao je eksperimentisanje i zbivanje šala, što se, po Marijevom mišljenju, ne bi moglo dešavati u zvaničnom, etnizovanom okruženju učionice. Toaleti su se pojavili kao izdvojen prostor koji je podsticao inače ograničeno eksperimentisanje sopstvenim identitetom i gde su se učenici ponašali kontradiktorno. Na primer, za vreme odmora jedan učenik, Hrvat i samoproglašeni nacionalista, podelio je cigaretu s učenikom Bošnjakom koji je, godinu dana pre toga, upao u hrvatsku školu i vređao učenike i nastavnike. Kad sam ih pitala šta imaju o tome da kažu, samo su slegli ramenima. To (ne)davanje odgovora podsetilo me je na situaciju iz vremena kad sam radila na terenu u Severnom Belfastu. U martu 2006. godine upoznala sam dvojicu učenika srednje škole koji su se družili u integrisanoj (protestantskoj i katoličkoj) školi, a posle časova su učestvovali u nasilnim upadima preko mirovne linije. Na moje pitanje kako mogu pre podne da budu drugovi, a po podne neprijatelji, odgovorili su da je to „normalno“. Ta osobena kulturna logika odgovor je domaćeg stanovništva na konsocijacijski model koji istovremeno integriše i deli ljude i teritorije. Ona je i upečatljiv komentar o kompleksnosti svakodnevnog potvrđivanja zajedničke istorije i divergentnih društveno-političkih identiteta.

U školskom toaletu udvaranje je veoma često pružalo priliku za eksperimentisanje identitetom. Bošnjakinja koja je pomenula da se nikad ne bi zabavljala s Hrvatom toplo je preda mnom i pred svima drugima zagrlila učenika Hrvata. Kad sam je zamolila da nešto kaže o tome, odgovorila je: „Površno flertovanje ((u toaletu)) je OK, ali ozbiljno zabavljanje ((izvan toaleta)) nije.“ Takav stav odraz je ideja koje sam predstavila u prvoj epizodi iz toaleta, kad je Marijan rekao da bi se oženio Muslimankom, ali samo ako je neplodna. Pored toga što pokazuju kako ideologije prožima društvene agense, ti odgovori ukazuju i na promenljivu prirodu mešanja u Bosni i Hercegovini, gde se ono sve što posmatra kao rizična, subverzivna, a ipak krajnje vidljiva praksa, koju treba stalno nadgledati i regulisati jer krši ili preti da će kršiti političke poretke kulturne čistoće i segmentarne autonomije tri glavne etničke grupe.

Azra Hromadžić, rođena i odrasla u Bihaću, danas je docentkinja antropologije na Univerzitetu u Sirakuzi (SAD). U Americi je 2015. godine objavila knjigu „Citizens of an Empty Nation“, koju je ove godine na srpskom jeziku objavila Biblioteka XX vek pod naslovom „Samo Bosne nema“. Ova knjiga nastala je kao rezultat terenskih istraživanja koja je autorka obavila u Mostarskoj gimnaziji u jesen 2005. godine. To je studija o funkcionisanju društva po etničko-religijskoj osnovi i spontanom otporu nametnutoj segregaciji.

Dnevni list ,,Danas“, 2017.

ujevic

Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san. (više…)

MIRO

Nekad ne znaš da li je trebalo baš tuda proći. Ne znaš da li je trebalo nešto videti.

Raskrsnica. Sumrak. U jednom običnom času, na Salajci.

Dve ulice, svejedno je kojom će se krenuti dalje. Ipak ajde ovom. (više…)

INGE

Inge Barč, glumica posle prevrata izgubljena
u tajanstvenim okolnostima…

Ovo je slovo o Inge Barč,
u svoj prostoti,
namijenjeno potomcima. (više…)

positive

Ne mogu više. Gledam ih i ne mogu više. Najezda ih je. Roj. Stuštili su se na internet u Srbiji kao neka iskežena pošast. Gurui. Predavači. Razni tipovi i tripovi koji palamude sa svih društvenih mreža jednu izlizanu glupost – budite pozitivni. Neću, sestro. (više…)

parun

Izrasli smo sami kao biljke.
I sada smo postali istraživači
Zapuštenih predjela mašte
Nenavikli na poslušnost zlu. (više…)

radmila

SAMO ŽELIM NEKOG DA RASKLOPIMO TRAKTOR MOG OCA U TIŠINI

ja sam šmeker-devojka
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru

stavljala sam srce pod hipoteku
htela da gradimo dom
sad nisam sigurna
da li me je iko od tih ljudi voleo (više…)

toza

ALEGORIJA, ALEGORIJA… ALE ŠTA? ALEGORIJA.
OVO JE SRBIJA. PRLJAVA, DEBELA, ZAPUŠTENA KRMAČA KOJU SISAJU VEĆ DECENIJAMA. ALI SVI ZNAMO DA TAMO GDE MOZGA NEMA – TAMO JE POGODNO TLE ZA SISANJE. DAKLE SISAJU JE I NEKA JE SISAJU. KRMAČA TJ. SRBIJA POKUŠAVA… DA PREĐE TAJ NEKI PUT. GODINAMA. ALI NE MOŽE. NITI ĆE MOĆI. JER SU PRASICI TEŠKI. PRETEŠKI. I SISAJU JE. I ONA OSTAJE ZAUVEK ZAROBLJENA TU NA SRED PUTA NI LEVO NI DESNO NI NAPRED NI NAZAD OKRUŽENA PRASIĆIMA A SAMA U VREMENU I KOSMOSU I NADA SE VELIKOM ZLOM KAMIONU CRNE BOJE KOJI ĆE NAIĆI I REŠITI JE MUKA ALI KAMIONA NEMA, A VEKOVI PROLAZE …

prababa1

„raja traži veselo (ko će slušat tuđu muku)“… a instagrami i fejsbuci, znamo, traže lepa tela, manikirane nokte, moćni biceps, beskrajne selfije, slike hrane da slučajno ne ostane tajna šta se, gde se i kad jede… kakve sad babe a još više kakve sad prababe? i to odavno mrtve… mnogo pre instagramskih i fejsbuk vremena… pa ipak, jedna slika, jedna prababa… iz crne gore, iz ljutog krša crnogorskog, modernije rečeno iz vukojebine… u kojoj ostaje samo ko mora… ali gde planine i dalje čuvaju iskone, gde vetar na lice ne nanosi prašinu nego svežinu… gde su ptice na svom i ne pevaju iznemoglo… a ljudi zastanu kad se sretnu i razmene koju reč… kao ljudi…

sliku sam pronašao prošlog leta u prašnjavom sanduku koji decenijama niko nije otvorio… slikano za ličnu kartu… 1951… jedina njena slika koja postoji… što bi se neko slikao ako nije za ličnu kartu…

čudno je gledati u slike predaka… u nekog ko je nestao mnogo pre tvog rođenja, koga nisi video, kome nisi sedeo u  krilu, ko ti nikad nije uputio osmeh, spremio nešto da jedeš…  a opet je neko tvoj, bez koga ni tebe ne bi bilo.. i gledaš tu sliku, to lice stameno i izmučeno, na kom svaka bora svedoči da nije bilo lako… sve samo ne lako… i nema lažnog osmeha, nema fotošopa… samo život takav kakav je, bez foliranja i poze… slikaš se ravnodušno za ličnu kartu i ideš dalje, da čuvas ovce, umesiš hleb, okupiš čeljad… ne čekaš lajkove…

lice: okruglo

kosa: sijeda

oči: smeđe

osobenih znakova: nema

gledaš tu sliku i traziš nešto svoje u nekom čiji si daleki nastavak… i bar se za trenutak prisetiš da „ništa ne počinje sa nama i da se sa nama ništa ne može ni završiti“

prababa2

prababa3

srbenka

Stigla nam je Srbenka. Uokolo, pa na mala vrata… Nakon nekoliko međunarodnih festivalskih nagrada i uzleta, »aterirala« je i u drago nam kino Europa. (Vrata mu jesu, možda, mala, ali je, bogme, dvorana poprilično velika.) Drugi dugometražni dokumentarac jednog od najuglednijih Restartovaca, Nebojše Slijepčevića, napokon se ukazao i zagrebačkoj publici, po prvi puta u spomenutom prostoru. Je li bilo svečano, glamurozno, s uključivanjem u Dnevnik HRT-a prije filma? Ništa od toga… redatelj i ekipa tog su dana (20. rujna) bili na riječkoj premijeri, a Zagrepčanaca se u velikoj dvorani skupilo oko 50-ak. Logično… Ipak je to film o nečemu, valjda riječkom (?), jer tako neformalno i »javno mnijenje« drži. Zbog čega? Pa u Rijeku to i spada, jer je tamo i održana predstava o kojoj  Srbenka govori. (A, uostalom, i ti Riječani nisu baš »pravi«… znate već tko!?)

Naime, što? Slijepčević je materijale za svoj film snimao tijekom proba za predstavu Aleksandra Zec, redatelja Olivera Frljića i dramaturga Marina Blaževića, u produkciji HKD-a Teatra iz Rijeke. Svojedobno, puno se pričalo o toj predstavi. Doduše, ne o samom umjetničkom postavu, već o »predstavi« koja je odigravala ispred same zgrade u kojoj su glumci igrali. Sjećate li se? Ispred samoga kazališta skupili su se nositelji poruka o potrebi da se igra nešto drugo. Drugo? Da… da, pitanje o onom Drugom od temeljne je važnosti i za ovaj film. Oliver Frljić je u svom dosljednom autorskom habitusu pokušao i – uspio u tomu! – isprovocirati tzv. »hrvatsku javnost«. Pred istu je kazališno iznio slučaj ubojstva 12-godišnje djevojčice i njezine majke kod Adolfovca na Sljemenu. Aleksandra je bila zagrebačka osmoškolka, ali je imala jednu bitnu »manu«. Bila je… hmmm, Srbenka, pardonsrpkinja (apagesatanas). Počinitelji ovog zločina, nakon mučnog i dugotrajnog sudskog procesa nikada nisu bili kažnjeni. Punctum. ??

I što sad? Ovakav scenarij – života, a ne filma! – poslužio je za umjetničku, ali iskoro pa psihoanalitičku seansu autora predstave i njezinih glumačkih aktera. Slijepčević bilježi trenutke njihovih proba, a u svemu tomu zbiva se i dramatski moment suočenja im s vlastitim traumama iz dalje i bliskije prošlosti. Redateljski procedé je klasičan. Uz bilježenje samog zbivanja o kojem je riječ, autor filma nam nudi poetski očuđujuće prizore kazališnog prostora. Kroz osvijetljenu tamu pozornice prolaze zrnca prašine koja u toj vizuri zadobivaju sablasno-estetsku funkciju, a koja otvara prostor-vrijeme i za ono spekulativno.

Glumci u predstavi imali su gotovo kontrapunktualno postavljena vlastita iskustva naspram onih koji igraju u komadu. Jelena Lopatić i Ivana Roščić, tako, kćeri su hrvatskih branitelja, a Igor Kovač jest prognanik iz Vukovara. Najmlađi među njima, Nikola Nedić, zagrebački je glumac, opet, »pogrešna« etniciteta.

Glavni protagonisti su filma ipak sam Frljić sa svojim životnim iskustvima izbjeglice iz Bosne i pitomca Doma u Splitu, no, ponajprije 13-godišnja naslovna junkinja Nina Batinić, riječka osnovnoškolka, koja svoje osobne – etničko sebespoznajne – traume utjelovljuje i u liku iz Frljićeve predstave. Uglavnom, onaj poetski moment kazališnog uprizorenja, ali i Slijepčevićeva filma, vezan je uz dječji doživljaj okrutnosti svijeta koje se obrušavaju na one najnedužnije u njemu.

Dramaturški, Srbenka počiva na vrlo jednostavnim postulatima. Gotovo aristotelovski precizno, kazališna predstava ali i sam film, zasnivaju se na »jedinstvu mjesta, vremena i radnje«. Linearno vođena filmska pripovijest niti jednoga trenutka ne izlazi iz okvira precizno si zadanog idejno-tematskog sklopa. Radi se, doista o katarzično postavljenom komadu i filmu. Služeći se vrlo oskudnim scenskim i filmskim instrumentarijem, Srbenkapozornost gledatelja bazira na vrlo malenim pomacima u gradiranjima pročišćavajućeg se osjećaja. Katarza se događa putem klasičnog kazališno-glumačkog postupka. Iako na samome početku imamo brechtijanski model izravnog obraćanja glumaca publici: »Što ste došli gledati?«, načelo je glumačke izvedbe u stilu čuvene metode Stanislavskog – uživljavanje u gestu i grimasu karaktera. Slijepčević, pak, redateljski sigurnim korakom vodi gledatelja prema poantiranju priče.

Međutim, može li se ovaj meta-umjetnički »projekt« gledati kao »samo to«? Kao »stvar sàma« (tó auto – grč)? Autori su kazališne predstave – i to ne samo poslovični provokator i »protu-hrvatski« zlikovac Frljić – željeli upravo postići to »da nam ne bude ugodno«. (Sviđa mi se da ti ne bude prijatno, glasi naslov albuma prvijenca Kojine Discipline Kičme!) I kao što Giorgio Agamben u svojem tekstu »Što je to suvremenost?«, propituje onu, čestu neugodnu, »istinu tame« o zbilji koja nas okružuje i u kojoj živimo, tako nas i autori Srbenke žele prodrmati iz nezainteresiranosti i tupila u koje najčešće upadamo u percepciji svakodnevlja.

NE… ne smijemo nikada pristati na normalizaciju ili »banalnost zla«. Ne smijemo dopustiti da nas se ne tiče što je nekada tamo negdje zločinački ubijena neka djevojčica srpske nacionalnosti i njezina majka. Ne smijemo se uljuljkati u lažnom prividu kako mi sami, ionako, ništa ne možemo kad već stvari tako stoje. Jer… što je SLOBODA? Koja je njezina stalna pratilja? ODGOVORNOST. DA, mi smo odgovorni za smrt nevina djeteta. DA, mi smo sudionici nelagode u vezi s time, koja pritišće savjest svakog odgovorna/solidarna pojedinca hicetnunc.

Osjećaj nakon gledanja Srbenke bio mi je donekle mučan, a ćutio sam se tužnim. Još mi se tužnijim činio komentar HR-wikipedie, pri kraju teksta o Aleksandri Zec. »Slučaj Aleksandre Zec još uvijek muči DIO hrvatske javnosti« (Ključna riječ je istaknuta VERZALOM!!!)

Dragi mi sugrađanigrada u kojem se rodih i živim, je li ovo doista samo »riječka stvar«? Ima li moj ZAGREB što zahtijevati, osim da promijeni ime kazališnog trga? (Tužan sam i nemoćno bijesan… ali tko još uopće mari za nekog filmskog kritika, koji sebi rogobori u bradu, a često se boji i vlastite sjene?)

 

posterofficiel-e0c23094739-original

Da li je čovjek, po prirodi, dobar i doista najplemenitije biće u živome svijetu? Ili je, pak, u bitnome zapravo najzločestiji stvor, namjesnik samoga zla? Nećemo daleko dospjeti s ovim pitanjima. Niti heuristički, niti strožijeznanstveno. Jer, čovjek je sve to: i Bog i Vrag, i dobar i zao… No, nadasve je – čovjek. (više…)

Arsen Dedić: STARI VUCI

Posted: 16. februara 2017. in OSSA IRREGULARIA

Koncert Arsena  Dedica

Opet ona lica znana,
Presvučeni kao glumci,
Opet prete sa ekrana
Jaganjcima stari vuci. (više…)

 US-VOTE-REPUBLICANS-CONVENTION-politics-election

Čini se sasvim kao da bi se pod Donaldom Trumpom Amerikanci morali privići na novu ulogu – ulogu žrtve. Iz perspektive novog predsednika ostatak sveta se ujedinio kako bi američkom srednjem sloju „oteo“ blagostanje koje mu pripada i beskrupulozno se obogatio na račun „miliona američkih radnika“. (više…)

nocturnal-animals-cover-600x400

Što nam donosi… noć? Noć očekivanja, čarolije, snova, uvijek se su-postavlja i uz noć strahova, jeze, tjeskobe. Osim što se dan dijeli na svijetli i tamni dio, takav je i život. Nakon mračnih i beznadnih trenutaka u životu, obično se negdje iza horizonta ipak p(r)omoli sunce, odnosno svjetlo neke nove nade na kraju mračnog tunela. Osim, ako to nije svjetlo vlaka koji će nas zgaziti i konačno satrti! (više…)

stara_tisa

Otišao je do reke i u šumarku, na topoli, ostavio sav jad tih svojih osamnaest leta i svu prazninu vere u robovsku nadu da će veći deo svog predstojećeg života provesti dostojanstveno. (više…)

maniri

Šta je novosadski? Nemam pojma i zabole me.

Pre nekoliko nedelja, a to se baš brzo menja, bile su popularne one internet forwarduše koje se sastoje iz nekoliko ilustracija, pa je na jednoj slika kako neko vidi nekog, kako taj vidi sebe, kako taj zaista izgleda i šta zaista radi. I onda se svi nasmejemo i kažemo: jao, stvarno je tako. Evo jedna takva fora sa Novim Sadom… (više…)

ALEŠ DEBELJAK (1961-2016)

Posted: 29. januara 2016. in OSSA BREVIA
Oznake:

Ales Debeljak 2 - Sobotna

nikada nije dovoljno: pisati, na granici nesnosno glasnih 
gongova i opasnosti. nikada. to si što je svetlost u kiši. 
to si što pred smrt sanja svako dete, tren pre. – i 
korice putopisa, površno prelistanih za pet minuta.  (više…)

churchstate

U jeku bespotrebnih i besmislenih prepiranja povodom neustavnog predmeta u državnim školama pod nazivom “verska nastava”, postaje sve jasnije da skoro niko ne zna šta je to sekularnost. Niti građani, a još manje političari koji bi trebalo da je sprovode. Kako možemo da očekujemo da se poštuje sekularnost u društvu u kome se ne vidi nikakav problem u tome da kruna, krst i molitva budu simboli te države? (više…)

0,,15815535_303,00

Kada Slobodan Reljić, u raspravi o mestu veronauke u republikanskom poretku („Veronauka ne može biti problem“, „Politika” 28. decembra), politiku zamenjuje dušom, izlaže se nekolikim prigovorima. (više…)

img

Strah kao psihološko-društveni temelj vladavine karakteriše autoritarne i totalitarne režime. (više…)

A KAD BI CRKVA PLAĆALA POREZ?

Posted: 5. novembra 2015. in OSSA IRREGULARIA

popovi11

Država godišnje izdvaja oko osam i po miliona evra za crkve i verske zajednice. To se uglavnom daje za isplatu penzijsko-invalidskog i zdravstvenog osiguranja sveštenika i verskih službenika. Istovremeno, (više…)

dzoni-stulic

Drug iz školske klupe znao je dobro crtati, kupili smo vodootpornu crvenu boju i dvije bijele majice, i on je, s fotografije radničkih demonstracija u Gdanjsku, savršeno vjerno precrtao logotip Solidarnošći. (više…)

Some content on this page was disabled on 7. February 2016. as a result of a DMCA takedown notice from Zivan Panic. You can learn more about the DMCA here:

https://en.support.wordpress.com/copyright-and-the-dmca/

Arsen Dedić: LIJEPE PROVINCIJALKE

Posted: 17. oktobra 2015. in KALCIJUM
Oznake:

85eb3d8652d6de59097144b117e809bf

Stigle su lijepe provincijalke
na Glavni kolodvor
Kornatom i Marjan ekspresom
raznim slavonskim i bosanskim vlakovima,
probijajući se kroz prvu
rujansku maglu oko Novske. (više…)

google-watch-292x300

„Dejv, stani. Stani, hoćeš li? Stani, Dejv. Hoćeš li stati, Dejv?“ Tako superkompjuter HAL preklinje neumoljivog astronauta Dejva Boumana u čuvenoj i neobično dirljivoj sceni pri kraju Stenli Kjubrikove Odiseje u svemiru 2001. Nakon što ga je neispravna mašina zamalo usmrtila šaljući ga u duboki svemir, Bouman smireno, hladnokrvno isključuje memorijska kola koja upravljaju njenim veštačkim mozgom. „Dejv, moj um nestaje“, očajno kaže HAL. „Mogu to da osetim. Mogu to da osetim“. (više…)

tekst_(461)_sport-mediji-i-propaganda

Postavka koja govori da svako ima pravo na svoje mišljene je, formalno, gotovo samorazumljiva tekovina modernog doba. U njemu se susrećemo sa moralno-etičkim fenomenom, koji svoju stvarnost zasniva na pravu na pojedinačno (subjektivno) znanje i uverenje, jer moral je individualan, što dalje podrazumeva lično vrednovanje i prosuđivanje ljudskih činova. (više…)

Ljubisa-Rajic-1947-2012

U oktobru je održan popis stanovništva u Srbiji. Vi ste na tribinama i u izjavama za medije izražavali neslaganje sa načinom popisivanja nacionalnosti i veroispovesti. Da li mislite da će pitanje o veroispovesti i sam proces realno odgovoriti na pitanje o broju vernika u Srbiji? (više…)

hqdefault

Plemenski čovjek je naivno, fino zaštićen od svake odgovornosti jer je odgovoran samo hrvatstvu ili srpstvu. Znači, ako ubije drugoga (više…)

Alone-Together-Book

Jedan od civilizacijskih preporoda savremenog doba sadržan je u osećaju da je svako od nas na klik do komunikacije sa velikim brojem drugih koji su uvek tu negde – onlajn. Razvoj tehnologije nam je podario svet konektovanosti koji smo isprva prigrlili kao prečicu do bliskosti u životu pretrpanom obavezama. Međutim, iskustvo konzumiranja brojnih portala u virtuelni svet menjalo je način na koji nam je digitalni život postao potreban. (više…)

Magla

Pričala mi Stana, najlepša i najbolja konobarica na svetu, o svom ocu, koji se svojih roditelja ne seća. Ubile ih ustaše, kad je bio dečak. Spalile kuću, i u kući njihove retke fotografije. Danas otac, Stanin, ima 81 godinu. I kaže kako se celog svog života pred spavanje bogu molio da sanja svoju mamu i svog tatu. Da ih bar tu kadgod vidi, jer nikako sebi ne ume da ih nacrta, da ih predstavi, da ih makar od vazduha materijalizuje. Još uvek se moli. Svake večeri. I još uvek ih nije sanjao.

f9bbdeb62248e2fc4418a6935e64cf4c_M

Moderno društvo prožeto je tabuom na sebičnost. Uče nas da je grešno biti sebičan, a moralno voleti druge. Ta je doktrina u flagrantom protivrečju s praksom modernog društva koje se drži stanovišta da je najsnažniji i najlegitimniji poriv u čoveku sebičnost i da pojedinac najviše doprinosi opštem dobru ako sledi taj imperativ. Međutim, i doktrina koja sebičnost proglašava za vrhunsko zlo, a ljubav za druge najvećom vrlinom još uvek je snažna. Sebičnost se ovde upotrebljava gotovo kao sinonim za ljubav prema samom sebi. Alternativa glasi: ili voleti druge druge, što je vrlina ili voleti sebi, što je greh (…)

(više…)

hijerarhija

Još početkom devedesetih u vreme uzdizanja jednog novog režima i u vremenu kada su mnoge vrednosti prethodno postojećeg društvenog sistema uništene, ljudi su se pitali šta je sa intelektualcima, a posebno profesorima univerziteta? Gde su oni i zašto ne podignu glas protiv novonastalog stanja? (više…)

kul-cuprija

,,Zdravi i razboriti ljudi koji su radili s njim u vojsci uvideli su brzo da Dželaludin-efendiji nije u stvari mnogo stalo ni do neke pravde ni do nepovredivosti državne blagajne, nego da on sve što čini, čini po neodoljivom nagonu i urođenoj potrebi da sudi, kažnjava, muči i ubija, a zakon i državni interes mu služe kao zaklon i dobrodošao povod. (više…)

Milan_Kangrga

Patriotizam je – usprkos tome što „lijepo zvuči“ na prvi pogled – ipak jedna bitno egocentrična pozicija. Zašto? Upravo zato što već u njegovu pojmu (bitnom određenju!) leži nepoštovanje čovjeka kao čovjeka, pa se poput nacionalizma svodi na puku biologijsku (da ne kažemo „zoologijsku“!) osnovu i bitnu orijentaciju.

Nacionalist i nacionalizam (pa kao što vidimo i patriotizam) ostaju i zastaju u predvorju ili na pragu povijesnog i ljudskoga, pa u sebi ne sadrže nikakvih istinskih humanih vrijednosti, nego su naprotiv antipod ljudskoga.

(više…)

97290-doorways-gateway-to-lexical-knowledge-4

Kampanja „Negujmo srpski jezik“ je vizuelno dosadna, rasistička, manipulatorska akcija za koju je, kao i za ukupnu aktivnost većeg dela ‘srbističkih’ lingvista, teško odrediti u kojoj meri je izraz naučne zaostalosti i neznanja, te ideološke zavedenosti, a u kojoj meri je u pitanju smišljena strategija osvajanja i održanja moći – kaže lingvista Boban Arsenijević, profesor na Katedri za srpski jezik Filozofskog fakulteta u Nišu. (više…)

1534990_10201376845448053_769496175_o

Kada razgovaramo o novim i čitanim knjigama, treba biti obazriv da li se zaista radi o književnosti ili priručnicima. Novo vreme iznedrilo je nove književne podele, pa je stvorilo i jednu sasvim novu kategoriju – popularna psihologija. I zaista, kada u katalozima izdavačkih kuća tražite knjige po kategorijama, naići ćete i na ovu. (više…)

Predrag Vajagić: CIMERI

Posted: 17. aprila 2015. in OSSA IRREGULARIA

roommates

Prvo je trebalo prihvatiti garsonjeru osuđenu da za svoga vakta ne vidi sunce u oknima. Naherena zgrada s izglodanim odmorištima bila je opkoljena betonskim grdosijama koje kao da su većale povoljan tren da je sabiju u pripadajuće podzemlje. (više…)

krleza2
Miroslav Krleža najveći je hrvatski pisac dvadesetog stoljeća, čovjek kakav se u kulturi neke zemlje pojavljuje jednom u stotinu i više godina. Njegovo djelo danas je manje više nepoznato široj čitateljskoj publici, jer Krleža sad, u političkim i društvenim okolnostima u kojima živimo, spada u red politički nepoćudnih pisaca. U narednom razdoblju, najvećeg ili jednog od najvećih hrvatskih književnika stoga ćemo nastojati promovirati, odnosno predstaviti čitateljima, koji se s njegovim djelom do sad nisu imali prave prilike upoznati. Na ovom mjestu donosimo vam Krležine zapise o religiji, odnosno o kršćanstvu i Crkvi, koje je priredio Ivan Cvitković.

(više…)

ivana_smiljanic006_jpg-e1428510972883

Statistike pokazuju kako je kultura u Srbiji ispala sa svih lista prioriteta građana. U osiromašenom društvu malo je onih čiji budžet nakon zadovoljenja elementarnih potreba omogućava još i dodatna izdvajanja za kulturnu potrošnju. Posljedično, kultura je postala ekskluzivna i elitna stvar koja se sve manje srami tako i predstavljati u službenim politikama. No alternativu ovom modelu ne treba tražiti daleko. Još do nedavno Srbija je imala razvijenu mrežu lokalnih domova kulture i studentskih centara čija je osnovna funkcija bila da šire dostupnost kulture.
(više…)

feng-shui6

,,Feng šui biljka koja donosi novac: naučite kako da gajite krasulu i privučete energiju bogatstva…“ (više…)

20130727053806_photo_3

Probijamo se kroz ovaj grad đe ti se svaki treći prolaznik krsti nad kolicima i pita – jesu li sinovi? (više…)

mato parlov

Prošli mjesec u Crnoj Gori jedan mi čovjek reče: “U nedjelju se igrao derbi naše nogometne lige, Budućnost – Sutjeska.” Ja sam na to samo zamišljeno i s uvažavanjem kimnuo, jer znate kako su Crnogorci osjetljivi, sve im moraš odobravati, dijelom i stoga jer imaju običaj držati napunjenu i valjano očišćenu i nauljenu kratku cijev u pretincu za rukavice, (više…)

3f4808b525a42a0bb340252b3c0de1d3_M

Žena je centralni i osnovni motiv Klimtovih dela. Na slikama ovog kontroverznog austrijskog slikara, prikaz muškarca veoma retko možemo videti. Muškarac je sporedna figura, pijun u šahu, režiser i statista, popustljiv gospodar i sluga. (više…)

moral-compass-e1358952419145

Često nam se, u trenucima zgađenosti nad vremenom i prostorom, otme jadikovka o tome kako vlada kriza morala. Sintagma ,,kriza morala“ čini se, na prvi pogled, samorazumljivom. Kriza morala, da, svakako, ona je tu i postoji kao neoborivi dokaz našeg sveopšteg propadanja. (više…)

1816334-sajkas-trovanje01-tanjug-foto-jaroslav-pap

Zvanično saopštenje koje je objavilo Ministarstvo prosvete u vezi sa ’zagonetkom u Šajkašu’ glasi da su se učenici osnovne škole ’Isidora Sekulić’ u Šajkašu masovno onesvestili 10. februara 2015. godine zbog ’kolektivne nesvesne psihosomatske reakcije’. (više…)

LJUBAV U DOBA FIKSNIH TELEFONA

Posted: 7. marta 2015. in NAJČITANIJE

569585164bf57f8a1e8703b19497bdbc_XL

Pošto sam sinoć bila potpuno izgubljena sa dva, u tom trenutku, neupotrebljiva telefona, usred Beograda odsečena od sveta, ko da mi neko obe noge polomio, ruke prebio i jezik odsekao, istraumirala se, istresirala, rešavala da se ubijem samo nisam znala kako, danas ceo dan razmišljah, kako smo, bre, živeli bez mobilnih telefona, družili se, ljubavisali, spašavali iz nepredviđenih, smrtno opasnih situacija kakvom se meni činila sinoć moja…

(više…)

stars-wallpaper

Nijedan umetnik nije za sva dvadeset i četiri časa svog svakodnevnog dana neprestano umetnik; sve ono bitno, sve ono trajno što mu pođe za rukom uvek se dešava samo u nekoliko retkih trenutaka nadahnuća. (više…)

tn_gnp_et_1025_film

»Čovek nije tica«…
Ili, možda, ipak? (više…)