Branko Ćopić: ZBOGOM LIJEPI I STRAŠNI ŽIVOTE !

Posted: 24. oktobra 2014. in NAJČITANIJE
Oznake:

620_785_0

Iza izložbenih vitrina i reklama na ulazu u hodnik zgrade sa brojem 23 u ulici Kralja Milana u Beogradu, smeštene su, sa ulice nevidljive, spomen ploče najpopularnije srpske pesnikinje i najčitanijeg pisca druge polovine 20. veka Desanke Maksimović i Branka Ćopića. Nekadašnje stanare ove višespratnice naspram Beograđanke, godinama je razdvajao samo „plafon“ a danas bronzane spomene na godine života provedene u njoj, razdvaja tek par desetina santimentara crvenkastog mermera. Kroz ovaj hodnik u ponedeljak 26. marta 1984. godine oko 14 sati u oblačni prolećni dan je izašao pisac Branko Ćopić. Predveče je ulicom koja nosi ime Branka Radičevića, pesnika po kojem je dobio ime, stigao na most nad Savom pod kojim je pre 48 godina proveo prvu noć po dolasku na studije u Beograd. U večnost je otišao skokom na savsku obalu sa mosta koji se danas zove Brankov.
Od života se oprostio porukom koju je ostavio u metalnoj „Pelikan“ kutiji pronađenoj u radnom stolu nekoliko meseci kasnije: „Sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz govana mnogi dobri drugovi pa nije pomoglo. Bio je to Hektor, ambasador Meksika, sada je u Turskoj, i Selim Numić, i Ratko Novaković, i Cica, bog je ubio dabogda! i njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu, ako je ikako moguće. Zbogom lijepi i strašni živote! Mart mjesec, 1984. godine! Branko Ćopić“
U pripovetci „Samoubistvo“, koju je je napisao 1957. godine, glavni junak je jedan „naš tipičan činovnik, čovek samac“ koji je rešio da izvrši samoubistvo. „Poetski rečeno, piše Ćopić, odlučio usamljenik da ostavi našu dolinu tuge, ovde pisac umeće obzirom na životne okolnosti, svesno i logično zagradu sa objašnjenjem, (mislim ovdje na Zemaljsku kuglu!), i da se preseli među nebeske ravnokrake zvijezde ili prostački rečeno, namislio bratac da se ucmeka.“ Na dugom putu od misli do dela bira njegov junak neki svakom pristupačan način, nešto neupadljivo i najzad mu padne na pamet ideja o skakanju u vodu. I to u Savu u kojoj je, pomisli, ostala još uvek ona ista predratna voda, a sada još pogodinija za davljenje, jer je zagađena od fabrika pa u njoj i ribe crkavaju. Zamisao ne uspeva da ostvari, jer ga u skakanje u Savu sprečavaju njegove kolege koje su mu bili žiranti za kredit. Piščev skok sa mosta, 27 godina kasnije, pokušao je da spreči jedan prolaznik povikavši ’’Nemojte’’, ali je ovaj samo odmahnuo rukom i skočio, ali ne u Savu, već na beton, odbacujući time svaku mogućnost da skok preživi.
Njegovi zemni ostaci sahranjeni su na Novom groblju, na Groblju zaslužnih građana, u rozarijum, kalota 8, 29. marta 1984. godine a njegov duh se tri dana ranije kada je zakoračio preko ograde savskog mosta vinuo iz „doline tuge među nebeske ravnokrake zvezde“. Napustio nas je onaj čije su knjige mnogima bile prve koje su pročitali, kojem je na rečenici zavideo i Miroslav Krleža, tvrdeći da bi sa takvom rečenicom bio najbolji jugoslovenski pisac.
„…Želja mi je, govorio je jednom prilikom, da u ovaj tužni svijet, nabijen mračnim slutnjama, unesem što više vedrine, smiješka, nadanja, plavih čarapa-varala, i puna puncata kola strmoglavih i pustih dragih kola lagarija, a vjerujte, ipak ja ponajmanje lažem. Jedino kad zinem…“ Da nam je život bio ispunjeniji lagarijama kakve su njegove danas bismo verovatno bili mnogo srećniji.

                                                                                                                 via beogradskesetnje.rs

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s