Zvanično saopštenje koje je objavilo Ministarstvo prosvete u vezi sa ’zagonetkom u Šajkašu’ glasi da su se učenici osnovne škole ’Isidora Sekulić’ u Šajkašu masovno onesvestili 10. februara 2015. godine zbog ’kolektivne nesvesne psihosomatske reakcije’. Lokalna samouprava je efikasno stupila u akciju, pa je ovaj slučaj detaljno ispitan od strane nadležnih medicinskih ustanova i policije. Utvrđeno je da nije bilo trovanja, da nije bilo manipulacija, da je školsko okruženje bezbedno i da se nastava može nesmetano odvijati, a da su se deca masovno onesvestila zbog ’kolektivne nesvesne psihosomatske reakcije’. Sama dijagnoza običnom pojedincu zvuči komplikovano, a decu od 12-13 godina kojima je utvrđena zasigurno zbunjuje. Ovakva dijagnoza može biti i neka vrsta stigme za tih 44 učenika koji su se masovno onesvestili, pa se svaki iole odgovoran pojedinac nada da će porodično, ali prvenstveno školsko i vršnjačko okruženje ove dece imati razumevanja da svojim drugarima kojima se nešto čudno desilo pruži podršku i razumevanje.
Stručnjaci različitih profila (psiholozi, epidemiolozi) su dali sopstvene analize ovog slučaja koje su se mahom svodile na ’masovnu histeriju’, tačnije na ’udžbenički primer epidemije masovne histerije’, ali koje su, latentno proizvodile jednu vrstu senzacionalizma i to prevashodno zahvaljujući medijima. Podsetimo, pri tom, na permanentan proces ’tabloidizacije medija’ koji pretpostavlja i proizvodi visok stepen senzacionalizma u izveštavanju, pa tako proizvodi i neku vrstu ’senzacionalizacije i tabloidizacije svesti’ ’običnih’ ljudi. U jednom trenutku, čitalac je čak mogao da naiđe na napis o ’ukletoj školi’ u Šajkašu. Izlišno je i pretpostaviti kakve posledice takvi napisi mogu imati na odnos dece prema školi ubuduće i uopšte, na održavanje nastave u toj školi.
Sa sociološkog aspekta, bitno je razmotriti prevashodno društveni kontekst vesti o događaju, a onda ponuditi valjano objašnjenje. Svakom iole kritički nastrojenom pojedincu, nameće se činjenica da se senzacionalističkim izveštavanjem o ovom događaju bar na trenutak pažnja javnosti skreće sa ogromnih problema svakodnevnog života i preživljavanja u Srbiji: od materijalnog i duhovnog osiromašenja, smanjenja plata i penzija, selektivne primene zakona… do obećanja da će nam biti bolje za dve godine (da nije bilo Šajkaša – trebalo bi ga izmisliti!). Ali to bismo mogli da kažemo i za većinu vesti koje se plasiraju danas. A da li su deca simulirala gubljenje svesti? Sociologija je zainteresovana za istraživanje grupne dinamike i ostalih karakteristika društvenih grupa u najširem smislu reči – kao što sociologija sporta istražuje grupnu dinamiku fudbalskog tima, tako može pristupiti i istraživanju grupne dinamike jednog odeljenja. Ako nam je poznato da osnovci umeju da naprave odličnu strategiju kako bi, recimo, na školskom takmičenju iz šaha eliminisali takmičara, njihovog vršnjaka koji se nesportski ponaša jer vara, vraća poteze i laže sudiju, onda se logično nameće najjednostavnije objašnjenje da su deca iz škole u Šajkašu vešto osmislila strategiju kako bi tog dana izbegla pismeni zadatak. Ipak, kako je utvrdila policija svojim ispitivanjem, manipulacija nije bilo. Najzad, roditelj deteta koje je među prvima izgubilo svest navodi s pravom da su deca za Oskara ako su mogla tako dobro da odglume padanje u nesvest! Dakle, dijagnoza je tu, ali ni roditeljima, ni deci, ali ni javnosti nije jasno šta se u stvari dogodilo i što je najvažnije, da li se ovako nešto može ponoviti. Nastavnik fizičkog vaspitanja ove škole smatra da su se deca onesvestila od umora, jer je činjenica da je školski plan i program preopširan. O težini školske torbe svakog osnovca izlišno je i govoriti!
Pored pomenutih objašnjenja, postoji i jedno, u javnosti nepoznato, koje je ponudila ’Beogradska škola meteorologije’ a koje insistira na prirodnom uzroku kolektivnog onesvešćivanja dece i koje se krije u ’fizici atmosfere’. Naime, predstavnici ove škole nekoliko decenija unazad proučavaju vezu meteoroloških fenomena sa aktivnošću Sunca (nuklearne reakcije na Suncu, erupcije itd.) i korelaciju reakcije ljudskog organizma sa aktivnošću Sunca. Interesantno je to da je ’Beogradska škola meteorologije’ dala upozorenje dva dana pre onoga što se desilo deci, da će se dešavanja na Suncu reflektovati na dešavanja na Zemlji. Istina, kako u Srbiji ne postoji referentna ustanova koja se bavi ovim fenomenom i koja bi dala zvanično saopštenje i upoznala javnost sa mogućim posledicama ovog fenomena, upozorenje ’Beogradske škole meteorologije’ je stiglo samo do odgajivača srpskih visokoletača da takmičarske golubove ne puštaju i da ih po mogućstvu unesu u zidane golubarnike zbog dolaska jakog strujnog polja (naime, očekivalo se da protonske čestice budu faktor rizika za mlade i tek rođene golubove zbog njihove male mase). Kako navode istraživači ’Beogradske škole meteorologije’, strujno polje je prodrlo na teritoriju Srbije 10. februara u ranim jutarnjim satima, a kretanje strujnog polja je izazvalo pojavu neželjenih fizioloških manifestacija u vidu glavobolje, a kod mladih osoba, zbog manje mase, gubitak ravnoteže i nagon za povraćanjem. Pomenute neželjene fiziološke manifestacije ne ostavljaju nikakve posledice po zdravlje ljudi i nestaju odmah po prestanku promene magnetnog polja, pa su zbog toga sve analize koje se vrše posle dejstva magnetnog polja negativne. Kako tvrde istraživači, deca u Šajkašu su bila izložena dejstvu promene magnetnog polja podsećajući na sličan slučaj zabeležen na jednoj fudbalskoj utakmici kada je pola tima popadalo na jednoj polovini terena, a na drugoj ne. Imajući na umu ovo naučno objašnjenje, bilo bi u najmanju ruku odgovorno, ali i pedagoški valjano, pa i humano, ne optuživati decu da simuliraju, ali i ne insistirati na kompleksnoj dijagnozi koja može biti jedna vrsta stigme koja će negativno uticati na dalji psihosocijalni razvoj dece koja su imala ovo iskustvo.
Zašto je ovo naučno objašnjenje grupe nezavisnih istraživača u našoj javnosti nepoznato? Možemo ponuditi nekoliko odgovora: od onog da medijima nije preterano atraktivno i senzacionalno jer pretpostavlja jedan prirodan uzrok, do onog da još nije ušlo u naučni ’mainstream’ jer nije dovoljno ispitano (hteli to da priznamo ili ne, i u nauci, postoji večita borba klika, interesnih grupa, nosilaca projekata, a u cilju zgrtanja slave i profita, na žalost). Podsetimo na istoriju medicine i vladavinu dogme da su zahvati na otvorenom srcu nemogući jer ’se tako zadire u dušu čoveka’. Ova dogma je opovrgnuta 1944. godine uspešnim zahvatom na otvorenom srcu osamnaestomesečne cijanotične bebe na koji su se usudili pioniri kardiohirurgije, dr Alfred Blalok i njegov saradnik Vivijen Tomas. Danas su ovakvi zahvati deo oficijelne medicine, ali su pioniri kardiohirurgije dugo bili smatrani, u najmanju ruku, čudacima. Podsetimo i na činjenicu da zdrav razum i običan svakodnevni govor teško prihvataju ne samo ’novine’ već i odavno dokazane naučne istine. Tako, dok se sporimo i ’lomimo jezik’ oko toga da li je korektno reći ’psihološkinja’, ’sociološkinja’, ’stručnjakinja’ ili ’trenerkinja’, vekovima posle ’kopernikanskog obrta’ jedni druge lažemo kada kažemo da ’Sunce izlazi i zalazi’, jer to vidimo golim okom i jednostavno zdravorazumski prihvatamo, dok je zapravo reč o efektima Zemljine rotacije, a što je naučno dokazano.
Otuda bi trebalo za početak razmisliti o elegantnom naučnom objašnjenju ’zagonetke iz Šajkaša’ koje je ponudila ’Beogradska škola meteorologije’ i biti otvorenog uma za nove naučne perspektive.
Doc. dr Sandra Radenović, Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja BU
KLJUČNE KOSTI 