Strah kao psihološko-društveni temelj vladavine karakteriše autoritarne i totalitarne režime. Pozivajući se na Frojdov koncept da je svako društvo izgrađeno na odricanju od poriva, prevashodno seksualno-erotskih, nemački kritički teoretičar prava i politike Franc Nojman zaključuje da u procesima socijalizacije i normiranja društvenih odnosa ljubav biva zamenjena represijom (potiskivanjem), što za posledicu ima fobičnu reakciju – strah. „Odricanje od poriva i kulturna tendencija ograničavanja ljubavi operišu na svim stupnjevima društva… Frojd je i sam izvorno izveo strah iz represije libidinoznih impulsa i u njemu nazreo automatsku transformaciju energije poriva“ (Nojman, Strah i politika). Manifestni oblik ovih potiskivanja javlja se kao strah od opasnosti, što nosioci političke vlasti bespoštedno i lukavo koriste. Naime, oni najpre zastrašivanjem deluju na mase ubeđujući ih u bespomoćnost u odnosu na pretnje što dolaze od (često izmišljenog) neprijatelja, manipulišući tako njihovim osećanjima i stavljajući ih u situaciju traženja spasa u hiperidealizovanom vođi kao jednoj nadljudskoj i obogotvorenoj pojavi. Budući da im je nametnut strah od proganjanja, nastao usled „zavere“ zastrašujućeg „neprijatelja“, masama preostaje da se u identifikaciji sa vođom „spasu“ od opasnosti i tako steknu navodno osećanje sigurnosti. „Ta je indicija slika povesti kojom se služe mase i vođe. Ona se može označiti kao urotnička teorija povesti. To je slika povesti lažne konkretnosti.“ Ona omogućuje određenu tehniku vladanja u kojoj se strah koristi kao sredstvo indoktrinacije i instrumentalizacije masa, a svoju je potvrdu u vremenu imala u delovanju cezarista, papista, preko jakobinaca i boljševika do nacista i kju-kluks-klanovaca.
Prepuštanje sopstvenog Ega ubeđivačkom propagandnom procesu lažnog predstavljanja stvarnosti i iluzornih zavera aktivira mehanizme psihičkog unazađivanja, što dovodi do obezličenja pojedinca i njegovog utapanja u masu. Ovo kretanje unazad u psihičkom razvoju individuuma sada rađa potrebu za jednom nadređenom figurom koja preuzima navodnu zaštitničku ulogu, čime se postiže afektivno identifikovanje mase sa vođom. Stvara se utisak da strah može biti „nadvladan pomoću identifikovanja sa vođom-demagogom, totalnim odricanjem Ega na korist vođe i njegove klike, čiji istinski interesi ne moraju biti nužno podudarni interesima masa.“ Ova analiza masovne psihologije vlasti umnogome je podudarna sa onim što i Erih From izvodi u svojim istraživanjima. Naime, on će tvrditi da nedozreli (pa time i neproduktivni) pojedinac, u vidu slabog Ega, svoje utočište pronalazi u grupi, kojoj, predajući svoje potencijale, u potpunosti pripada, depersonalizujući sebe i gubeći vlastitu individualnost. Novina Nojmanove pozicije izučavanja odnosa psihologije i politike u stvaranju antidemokratskih sistema je u tome što on, osim straha od društvenog otuđenja i društvene degradacije, za zasnivanje poistovećivanja obezličene mase sa vođom pronalazi još jedan razlog – političko otuđenje. Ono je manifestovano ustezanjem od bilo kakvog vida učešća u političkim procesima, a Nojman ga izjednačava sa političkom apatijom. Njeno je prisustvo plodno tle za nicanje antidemokratskih režima, a karakterišu je tri vida političkih reakcija: (1) nezainteresovanost za politiku; (2) shvatanje da je politika tu samo da bi uspostavila red u društvu; (3) svesno odbacivanje reflektovanja i mogućnosti izmene političkog sistema, jer pojedinac smatra da on kao jedinka u njemu ne može ništa promeniti. „U svim pravilima ta apatija vodi, kada operiše unutar socijalnog otuđenja, do parcijalnog paralisanja države i otvara put cezarističkom pokretu koji, prezirući pravila igre, iskorišćava nesposobnost građanina za individualno odlučivanje i kompenzuje gubljenje Ega identifikovanjem sa cezarom.“ Time su sasvim odrešene ruke formiranju autoritarnog vođstva, a za sopstveno održavanje ono će se okoristiti institucionalizovanjem straha, kako bi mase bile držane u pokornosti i ubeđivane u stalnu opasnost od svakojakih neprijatelja.
Izlaz iz ove situacije – na usko psihološkoj ravni shvaćene kao regresija u infantilnost, a na antropološkoj kao obesvešćenost i obezličenje čoveka – Nojman sagledava u ulozi i delovanju intelektualaca. U kriznim momentima njihova je reakcija prva na ispitu, jer bi trebalo da predstavljaju najsvesniji deo društva, pa je i odgovornost za prepoznavanje opasnosti utoliko veća. Stoga oni ne bi smeli da zaćute, nego da glasno progovore i pišu. Po Nojmanovom viđenju takvo što je moguće kroz jedno idealističko rešenje kakvo nudi Fridrih Šiler u svojim „Pismima o estetskom vaspitanju čoveka“, dakle, oplemenjivanjem i odgajanjem karaktera putem umetnosti. Umetnik svojim stvaralaštvom može u potpunosti nadvladati strah. „Tako za nas kao pripadnike univerziteta i građane ostaje dvostruki napad na strah, a za slobodu: odgoj i politika… Samo našom odgovornom odgojnom i političkom delatnošću iz reči idealizma može nastati povest“, što će reći – realno događanje u vremenu kao delotvorna akcija samosvesnih pojedinaca. Drugim rečima, uz demokratski etos običnih ljudi biće moguće uspostavljanje suštinskog demokratskog poretka. To bi upravo značilo i nužno ukidanje autoritarnosti, pošto „autoritarni element olakšava nastanak diktature“ (Nojman, Beleške uz teoriju diktature) i predstavlja negaciju istinskih demokratskih procesa zapadne političke tradicije, a legitimnog i doslednog naslednika ovih pozitivnih procesa Nojman vidi u demokratskom socijalizmu, zalažući se za njegovo uspostavljanje.
KLJUČNE KOSTI 