Slobodan Sadžakov: PRIGRADSKA KAFANA POSLE PONOĆI

Posted: 25. avgusta 2014. in OSSA IRREGULARIA, SLOBODAN SADŽAKOV

1004815_10151703881257299_1236547037_n

Pre skoro deceniju na novosadskom Filozofskom fakultetu ugostili smo uglednog zagrebačkog profesora etike Milana Kangrgu. Održao je upečatljivo predavanje, u skladu sa svojim ,,razbarušenim“ stilom leteo je sa teme na temu. U jednom trenutku obratio se posebno studentkinjama: ,,Ako vam muškarac kaže ,Prihvati me takvog kakav jesam’, onda ga vratite njegovoj mami, jer jedino ona može da ga prihvati takvog kakav jeste“. Potka ovog saveta bila je vezana za Hegelovo određenje ljubavi kao ,,onog trećeg“. Reč je o potrebi izlaska iz rovova egoizma i samodovoljnosti, pa je ljubav, kao i prijateljstvo, ,,ono treće“ (ni ,,samo tvoje“ ni ,,samo moje“), odnosno novi prostor zajedničkog izgrađivanja, kompromisa, istinskog ljudskog zbližavanja i komunikacije.

Ako pomenuto ,,ono treće“ pokušamo preneti na teren politike, može se  postaviti pitanje šta sačinjava ,,prostor“ između građana, s jedne strane, i države (vlasti), sa druge. U načelnom smislu, političko ,,treće“ je sve ono što se ,,umeće“ između prava da građanin ostvaruje svoj politički subjektivitet i načina reprodukcije državne sfere. Politički subjektivitet podrazumeva širok korpus prava i sloboda kojima pojedinac nastoji ostvariti svoje interese i uticati na kvalitet javne sfere života (a preko toga, povratno, i na privatnu sferu). Prostor politike je sve ono u okviru čega se, od lokalnog do makro nivoa, može kreirati javni život (pravo političkog organizovanja, pravo na protest, pravo na sistematske ili ad hoc akcije…). Pretpostavka toga je konstitucija moderne države kao organizacije građana, a ne zastrašujuće ,,ale“ iznad njihovih glava ili hobotnice koja ih svojim pipcima mrvi. U modernoj državi građani nisu ni podanici ni glineni golubovi, već slobodne osobe koje imaju dužnosti, ali i prava. Zato je, u velikoj meri, problematična poznata Kenedijeva krilatica (kojom se i danas oduševljavaju mnogi): „Ne pitaj šta tvoja zemlja može da učini za tebe, pitaj šta ti možeš da uradiš za nju“. Doslovno pročitana ona predstavlja klasičan predmoderan stav koji nosi obogotvorenje države i nalog pojedincu da se žrtvuje. Nešto tako formulisano potpisao bi i Hitler.

Država je, naravno, od svog postanka ,,poklopac“ na ,,uzavrelom loncu“ različitih interesa koji postoje u jednom društvu. Ujedno, ona je izraz odnosa snaga, izraz balansa i kompromisa. Još je Platon govorio o dve države unutar jedne, o državi bogatih i državi siromašnih. Borba različitih interesa uvek je složeni proces, a politika i služi kao mehanizam posredovanje pomenutih različitih interesa. Problem nastaje kada nastupi drastičnija privatizacija ili monopolizacija države od strane jednog sloja ili interesne grupe. To automatski donosi tavorenje za ostatak društva. U našim uslovima to se potvrđuje, između ostalog, kroz demoliranje političkih ,,instrumenata“ kojima građani mogu uticati na promenu vlastitog položaja. Brojni su razlozi zašto su potkopane osnove politike i sve u suštini svedeno na diktat, na privid demokratije, na njenu ljušturu. Za većinu građana ostala je samo formalna potencija političkog subjektiviteta, odnosno privid učestvovanja u političkom životu. Sve drugo ,,rešavaju“ njihovi ,,izabrani predstavnici“. Nekadašnja pošalica iz vremena socijalizma glasila je: ,,I radnička klasa se vozi skupim automobilima, ali preko svojih izabranih predstavnika“.

freeimages.co.uk photos of objects

Navedimo neke forme suspenzije političkog.

Na unutrašnjem planu, formalno postoji ,,politička utakmica“. Međutim, ako se zanemari uhodana populističko-folklorna retorika političara (koja vrvi od magičnih reči ,,narod“, ,,interes građana“, ,,bolji život“), ključno je pitanje: Čije interese dominantno zastupaju partije kojima građani daju glasove? Pre svega, interese krupnog kapitala. Toliko puta je dokazana sprega političkih partija i krupnog kapitala, iskazana kroz finansiranje partija od strane tajkuna i ,,vraćanje duga“ od strane političara (jedan od primera je ,,štimanje“ radnog prava po meri tajkuna, nauštrb prava radnika). Tome dodati i zlu kob partijske država. Država je tu shvaćena kao plen, a izbori kao borba za 5 hiljada radnih mesta (gromoglasna obećanja o departizaciji davna su prošlost). Sve to za veliki broj građana suštinski donosi suspenziju političkog – građani daju žetone da drugi igraju – jer se politika dominantno pokazuje kao privilegija dve grupacije, kao realizacija interesa ,,odabranih“. U političkoj teoriji ova pojava nazvana je ,,zarobljenom državom“.

Na spoljašnjem planu, izabran je tzv. evropski put, koji je u formalno demokratskom smislu legitimisan glasovima građana. Taj put je, po svojoj suštini, krajnje ambivalentan. S jedne strane, on u određenom smislu zaista predstavlja upristojavanje ove države (posle višedecenijskog divljanja nacionalizma i iz toga proisteklih ratova) podvrgavanjem višim civilizacijskim parametrima od onih koje smo samostalno znali produkovati. Međutim, s druge strane, Srbija, zbog istorijskog kašnjenja i balasta prošlosti, na ,,evropsku gozbu“ dolazi kao zakasneli gost koji može da dobije samo mrvice jer neuglednog i okasnelog gosta jedino to može i zapasti. Suštinski, za većinu građana, posle deklarativnog pristanka na ,,evropski put“, ostaju samo mutne računice, pasivnost i fatalizam pred onim što se događa. Odluke se donose na drugim mestima, daleko od njih, a njima ostaje povinovanje tako formatiranom putu punom sužavanja prava, uz neodređeno obećanje ,,tranzicijske svesti“ da ih posle svega čeka – samo što nije – blagostanje.

U ovom popisu sužavanja političkog treba navesti i stanje medija, odavno pretvorenih u deponiju pod kontrolom vladajućih političkih i ekonomskih krugova moći. U njima, po pravilu, nema ni traga od pokretanja ozbiljnih pitanja i kompetentnih rasprava. Štaviše, postoji dirigovana marginalizacija svake bitne teme (primer je (ne)izveštavanje sa protesta povodom novog Zakona o radu). Umesto nečeg smislenog, serviraju se boze jednog potpuno lažnog sveta, senzacionalizam i bizarnosti. Citirajmo Gintera Andersa: ,,Sa senzacionalizmom je povezan ništa manje opasni antisenzacionalizam koji tamo gde prvi pogrešno naduvava, pogrešno umiruje i gde prvi svakog komarca pretvara u slona, od svakoga slona pravi komarca”.

Studenstski-protest-1996

Na kraju, vraćamo se pitanju šta je ostalo od političkog subjektiviteta. Posle skoro 25 godina iskustva višestranačja, generalni utisak je da  većinu građana obeležava ,,zemaljski umor“, sećanje na pogrešne odluke, razočaranje zbog manipulacije, i da je sve to, uz ono poznato ,,ne bavim se politikom“, dovelo do povratka u rajinsko stanje nasuprot kojeg stoji političko-ekonomska mašinerija koja uspešno amortizuje sve pokušaje otpora. Vremena kad su građani bili spremni da se tri meseca svakodnevno bore za svoja demokratska prava (građanski i studentski protest 1996/97) davna su prošlost. Danas ukidanje ključnih prava dočekuje samo fatalizam i neverica. Druga strana istog beznađa je prividna aktivnost, prigovor koji pogađa, takođe, veliki broj nas. Reč je o onom što je sasvim dobro nazvano pasivni aktivizam. To je nedavno paradigmatično iskazano u vesti koja je bila vezana za jedan lokalni problem. Naime, Ruža Helać, iz „Vojvođanske zelene inicijative“, koja učestvuje u brojnim peticijama, kaže kako do sada nisu organizovali nijedan protest. ,,Mi ne verujemo u protest, mi samo potpišemo da se slažemo sa inicijativom. Nikada nismo i niti ćemo organizovati protest jer to nije način da se promene stvari”.

Jedna rimska pravna sentenca glasi: ,,Zakon je pisan za one budnog oka“. Slično tome, i politički subjektivitet je za one budnog oka, tj. za one koji znaju da ga cene i koriste. Još jednom se pokazuje da je neznanje – usud, a odustajanje od bilo kakve borbe  – amputacija temeljnih ljudskih mogućnosti da se kreira vlastiti život. Svođenje političke aktivnosti na politički glas jednom u četiri godine očigledno je premalo, a ,,pronalaženje političkog“ (U. Bek) je koliko nužno toliko i daleko. Bez toga, ostaje ,,zadovoljstvo“ da se ,,uživa opšta nemoć“ (kako je glasio jedan grafit kod Slavije devedesetih). Takođe, ostaje, vratimo se početku teksta, ono ,,Prihvati me takvog kakav jesam“. Srbiju nemamo kome vratiti, ona ostaje takva kakva jeste i mi u njoj.

shattered_glass-1024x768

Zbog svega toga, Srbija danas izgleda kao prigradska kafana posle ponoći, sa pohabanim i rasklimanim inventarom, sa srčom, sa bahatim lokalnim dripcima koji u sitne sate ,,zavode red“, sa lukavim gazdom koji trlja ruke jer će posle pijanog magnovenja prisutnih prebrojati novac, sa pevačicom koja falšira… I sa omamljenim pijancem čije misli lelujaju kao morska trava, kome izvlače poslednju paru i podsmevaju mu se. Sa pijancem koji ne može da ustane.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s