“Teorije” zavere i druge bajke

Tribina
“Teorije” zavere i druge bajke
Učestvuju:
prof. dr Marija Bošnjak-Stepanović
prof. dr Gordana Kozoderović
Moderator: prof. dr Slobodan Sadžakov

Pedagoški fakultet, Sombor / 19.3.2024.

Slobodan Sadžakov: JOŠ JEDNOM O JESENI, LIŠĆU, PROLAZNOSTI I TRAJANJU

Zagreb, prošle jeseni. Vrbik, staza koja vodi kroz mali park, nadomak Učiteljskog fakulteta. Devojčica gazi po lišću, uzima ga u ruke i radosno baca. Pita baku: „Zašto opada lišće?“

Ona joj odgovara: „Da se grane malo odmore“.

Samo nekoliko sekundi je trebalo da prođem kraj njih, ali tačno u čas da to čujem i da mi se u sećanje ureže poetičnost njenog odgovora.

Devojčica ima pet ili šest godina, da li će tu rečenicu zapamtiti, da li će ona postati deo njenog rečnika, sećanja, doživljaja opadanja lišća, jeseni… Da li će je, ako ju je zapamtila, jednom (naravno u jesen) nekome reći, produžiti joj trajanje… Ne znam.

Možda je i baka tu rečenicu čula od nekog (od svoje bake, recimo?), povodom nekog drugog opalog lišća, neke davne jeseni. Možda se ta rečenica preliva i preliva, ko zna od kada, ne da se, odoleva zaboravu, pridobija uvek nove ljude (obavezno u jesen). Traje. A možda je sve to, ipak, bio samo trenutak njenog nadahnuća kojim je brižno od deteta sakrila setu prolaznosti ovog sveta. Možda se za njih sve desilo u tom trenu i prošlo, nepovratno. Nema sećanja, nema traga. Događaj bez posledica, skončao u trenu izricanja. Možda je na mene, slučajnog prolaznika, onog koji je nehotice oslušnuo njihov svet, pala odluka o trajanju te rečenice (ko bi rekao). Možda sam sada još samo ja njen (nenadani) vlasnik. A ne bih. Zato joj pokušavam produžiti trajanje.

SLOBODA JE ČOVEKOVA SUŠTINA

Predstavljanje knjige Vladimira Marovića i Slobodana Sadžakova „Sloboda je čovekova suština“. Učesnici: Lino Veljak, Nenad Glišić, Miroslav Miletić, Vladimir Marović i Slobodan Sadžakov.

Studentski centar Kragujevac, 8.2.2024.

HUMANISTIČKO NASLEĐE: Dositej Obradović

Učesnici: Željko Vučković, Mihael Antolović, Saša Marković i Slobodan Sadžakov

Humanističko nasleđe: FEMINIZAM

Govore: doc. dr Nataša Gojković i prof. dr Mihael Antolović

Moderator: Slobodan Sadžakov

Pedagoški fakultet, Univerzitet u Novom Sadu

HOĆE LI PROSVETA I DALJE PROSVEĆIVATI? (AKTUELNI TRENUTAK OBRAZOVANJA U SRBIJI)

Pedagoški fakultet, Univerzitet u Novom Sadu

Govornici:

prof. dr Željko Vučković

prof. dr Saša Marković

Moderator: Slobodan Sadžakov

Slobodan Sadžakov: ŽIVOT SA NACIONALIZMOM

(foto: „Čovečanstvo protiv zla“, Gaetano Cellini, kamen)

Tekst koji sledi nema pretenziju na analizu ili definisanje nacionalizma i njegovih brojnih učinaka već je kratko evociranje, iz krajnje ličnog ugla, na njegov prodor krajem osamdesetih godina. Zapravo, reč je samo o nekoliko epizoda koje su verovatno slične iskustvima mnogih drugih koji su tad bili mladi. Buđenje nacionalizma tih godina u Jugoslaviji prelamalo se, neizbežno, i na živote nas ,,dece socijalizma”, izraslih u jednom specifičnom miljeu. Tih nekoliko slika koje sam zapamtio, posle sam shvatio ne slučajno, tada nisam bio u stanju smestiti u neku jasnu i koherentnu predstavu o onome što se dešavalo, pogotovo ne razabrati kuda sve to vodi. Imao sam 13 ili 14 godina. No, sve se to, ipak, urezivalo u pamćenje, čudilo me, stvaralo konfuziju u glavi… nestajao je svet koji smo do tada poznavali. Sada znam da su te slike bile dovoljno upečatljive da ostanu u sećanju upravo zato što su bile drugačije od onog na šta smo bili naviknuti. Bile su dah primitivizma i zloduh onoga što je dolazilo, nepovratno menjajući naše, do tada, prilično ušuškane živote. Dolazilo je neko novo vreme, ponašanje, ljudi… Bili su to bleskovi koji su najavljivali oluju. Dok smo se igrali, uživali u detinjstvu, dok su nam vezivali pionirske kape i marame, dok smo verovali u Jugoslaviju kao svoju jedinu domovinu, misleći da je večna, iza naših leđa i naše naivnosti, odvijali su se procesi koji će, na ovaj ili onaj način, dohvatiti sve nas i umnogome obeležiti naše živote. Dok smo navijali za Bojana Križaja, Roka Petroviča i ostale sportiste iz cele Jugoslavije, gledali Smogovce i Kviskoteku, naša domovina se ubrzano rastakala, brojala svoje poslednje godine. Bio je to njen suton. Nad nama se nadvijao mrak. Počinjao je naš život sa nacionalizmom.

Prva slika. U pitanju je, koliko se sećam, jesen1988. godine. Vreme rušenja tzv. autonomaških rukovodstava po Vojvodini, sa parolom ,,Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela! ”. Kako se posle saznalo, nije se radilo o nečem spontanom već dobro organizovanom (svedočenja kolovođa Miroslava Šolevića i Koste Bulatovića). Ujedno, sve to je bilo u funkciji učvršćivanja na vlasti novog ,,vožda” – Slobodana Miloševića i njegove nacionalističke ideologije. Početak konkretnog raspada Jugoslavije. Posle niza vojvođanskih gradova gde je organizovana smena lokalnih vlasti, na red je došao i Vrbas. Ustreptala atmosfera u gradu. Mi klinci od 13 ili 14 godina smo ispred naše zgrade koja se nalazi u samom centru, gde je i trebalo da se odigra odsudni boj, odnosno miting. Uobičajeno gluvarenje. Jedan od brojnih autobusa koji su došli sa Kosova parkira se upravo ispred naše zgrade. Izlaze mitingaši, sa transparentima i zastavama. Istog trena kreću pokliči i pesme, ,,podizanje atmosfere”. Žena srednjih godina koja nas je ugledala odmah je pokazala nameru da nas uključi u svoje redove. Sa već izraženim karotidama na vratu zapovedno i histerično nam kaže: ,,Deco, vičite: ,Siluju nam decu’! “. Sećam se naše zbunjenosti pred svim tim. Deca koju nagovaraju da viču ,,Siluju nam decu! ”. Nakon svog propagandnog pokušaja da od nas napravi aktere ,,revolucije”, užurbano odlazi dalje, pridružujući se pesmi koju su u međuvremenu ,,poveli” njeni saborci. Ostavljajući zauvek taj nametljivi nastup i prodorni glas u mom sećanju…

Druga slika. Voz na relaciji Vrbas – Novi Sad. Datum je bio 27. jun 1989. To sa sigurnošću znam zato što su nam dvojica mladića koje srećemo u vozu rekli, ne bez ponosa, da idu na Gazimestan: ,,Sutra je veliki miting. ” Mi smo momčići koji idu kao navijači na utakmicu u Novi Sad. ,,Hodočasnici” su upadljivo glasni, vidno pijani, neuredni, jedan nosi na glavi šajkaču. Mašu zastavom, jedan je i uvijen u nju, bauljaju po hodniku voza. I oni viču i viču i viču… Svi su odjednom puni strasti, i njima su nabrekle karotide na vratu. Ceo vagon odjekuje od njihove dreke. I opet taj utisak koji ostavlja razularenost, opet slika nekog drugačijeg ponašanja. Čim smo ,,sišli sa voza” i čim sam ih izgubio iz vidnog polja nisam više mislio o njima. Ali, ta slika se urezala…

Treća slika. Godina je ista, 1989., samo koja nedelja kasnije. Grljevac, mestašce kraj Splita. Smešteni smo u kući vremešnog domaćina. Vrlo brzo saznajemo da je projugoslovenski orijentisan. Na zidu u hodniku Titova slika. Prijatan je i trudi se da nama bude prijatno. Za razliku od njegovog sina, koji povazdan sedi u dvorištu, sa bocom piva, zadrigao i bahat. On ne komunicira ni sa nama ni sa drugim gostima iz ,,našeg kraja”. Uvek namračenog lica kad ugleda nekog od nas. Netrpeljivost koja se oseti u vazduhu je stalna. Dok se neko detence igralo crevom za vodu i narušavalo mu mir, kroz zube je procedio: ,,Majku vam jebem vlašku!”.

U tim danima odlazimo i na stadion Poljud u Splitu. Utakmica Hajduk-Rad. Ulazimo greškom baš na tribinu na kojoj je Torcida. Već u prvim minutima boravka sve je jasno. Opet razularenost, nacionalističke pesme, mržnja. Na istom mestu gde se devet godina pre toga ridalo za Titom i zaklinjalo Jugoslaviji. Bilo je vrlo neprijatno, sećam se da sam dobar deo utakmice razmišljao da li oni nekako mogu poznati da nismo ,,njihovi”, već oni čije poreklo mrze. Otišli smo na taj, za mene do tada, mitski stadion, kao fudbalski znatiželjnici, a naterali su nas da se osetimo kao Srbi. I da se bojimo.

Četvrta slika. 1990. godina, sa školskim drugom Damirom kao navijač na Partizanovom Jugu. Ustreptali jer je u pitanju međunarodna utakmica, a i zbog toga što smo dobili dozvolu od roditelja da sami odemo do Beograda. Tamo, na stadionu JNA, manje navijačkih a više četničkih pesama. Mi, dečaci iz provincije, bivši pioniri, a u tom momentu omladinci, naviknuti na nešto drugo, zatečeni smo i prilično smrznuti… Vođa navijača Čegi, neprikosnoveni autoritet južne tribine, stišava pevanje nacionalističkih pesama, ali ni to ne pomaže, one se ore… ,,Od Topole… pa do Ravne Gore…”. Mislim da samo on i nas dvojica nismo pevali. Osećamo da ne pripadamo sasvim tu gde smo toliko želeli da pripadamo… Novi šamar stvarnosti, u sve je već umešana politika, konkretnije nacionalistička ideologija… Nova konfuzija u glavi, nova izgubljenost…

Peta slika. Ista godina, isto proleće. U hotelu ,,Bačka” često su odsedale ekskurzije. Mi, dokoni dečaci, ulazili bismo sa nadom da ćemo tamo upoznati devojčice iz drugog grada. Tog dana nas je sa pomenutom ambicijom bilo četvorica. Prvobitna namera nije ostvarena. Dopalo nas je da zasednemo sa njihovim drugovima, u hodniku na prvom spratu. Bili su iz Kragujevca ili Kruševca, nisam više siguran. Našlo se tu i alkohola. Odjednom su neki od njih počeli pevati četničke pesme. Ja, kao nekadašnji pravoverni pionir, odjednom u čudu, predlažem jednom od drugova da odemo odatle u obližnji kafić. Posle sat vremena, kad smo se vratili, ispred hotela je bila policija, a lice mesta oblepljeno njihovim trakama. U međuvremenu, nakon našeg odlaska, došlo je do svađe između momaka sa eskurzije i naša dva druga koji su tamo ostali. Nož ili slomljena pivska flaša, ne sećam se tačno, i jedan od aktera konflikta završio je sa nekoliko uboda. Veliki skandal u malom gradu, nasilje tada nije bilo normalizovano kao danas. Za nekoliko dana, u narednom broju ,,Ilustrovane politike”, imamo šta i da vidimo. Naši nesuđeni drugovi na dve strane teksta pojašnjavaju šta se desilo. Shvativši da je pretanko i banalno da se kaže da je sve bilo posledica pijanog magnovenja, jedan od njih, dajući svemu političku notu, izjavljuje: ,,Ta grupa momaka nas je provocirala još u parku, dobacivali su nam ,Šta je seljačine, šta ste se raširili, nije vam ovo Srbija’ “. Ovo sam zapamtio od reči do reči jer tada, prvi put u životu, jasno registrujem medijsku manipulaciju. Naša mladost ubrzano biva zatrovana, svakim danom sve više, puca po svim šavovima. Skoro ništa više nije ostalo van domašaja prstiju politike…

Šesta slika. Kreće famozno višestranačje, ,,uvođenje demokratije”, niču stranke, pokreti… Maj 1991. godine. Porodično gledamo utakmicu Hajduk – Crvena zvezda, finale Kupa Jugoslavije… Veliki žamor koji odjednom dolazi sa ulice nam odvlači pažnju. Odlazimo na terasu i odatle vidimo veliki broj ljudi okupljen na platou Doma kulture. Strčavamo. Tamo, dvadesetak pripadnika Srpske narodne obnove (prve političke partije koja je formirana, izrazito nacionalističke orijentacije) i mnogo više naših sugrađana. Pripadnici SNO izgledaju kao ljudi koje smo dotada mogli videti samo na filmu. Gunjevi, brade, šajkače sa kokardama… Četnici uživo. Delovali su opasno. Okupljeno građanstvo se obračunalo sa njima, bežali su, nimalo slavno.

To su te slike koje pamtim. Trag toga kako nam se krnjilo i drobilo detinjstvo i mladost. A onda su vrlo brzo došli ratovi. A sa njima i toliko toga. Sa ratišta su naši znanci dovoženi u kovčezima, neki su se vraćali prolupali, svuda je bilo bombi i drugog oružja koje je donošeno sa ratišta… Dok smo šetali sa prvim devojkama kroz naš grad prošli su tenkovi. Mladost koja je pulsirala u nama često je nadvladavala političke događaje, nismo se previše ni bavili time, no mnogo toga više nije bilo isto. Ipak, imali smo u ponečemu i sreće. Bili smo kao srednjoškolci premladi da nas mobilišu, nismo prošli ni kao toliko naših vršnjaka koji su, nažalost, živeli u granatiranim gradovima i selima, ubijani, ranjavani ili su morali da izbegnu.

Saznali smo tada i to da su se gotovo svi mučili u toj zemlji, da je sve bilo laž, da su uvek bili protiv Jugoslavije, da država nije prava, ni zastava, ni himna… Nađene su nove. Nazovi komunisti su preko noći postali nacionalisti, ateisti vernici, a oni, do juče, zakleti Jugosloveni – ,,čvrsto nacionalno opredeljeni”. ,,Šverceri vlastitog života” brzo su našli nova utočišta. Život sa nacionalizmom i ludilom koje on proizvodi postao je konstanta… I tako, sve do današnjeg dana… Nikakve pouke nisu izvučene, iako se za 35 godina vladavine nacionalizma pokazalo kuda sve to vodi.
Često pomislim da bi samo jedan običan, bezbrižni dan, iz, recimo, sredine osamdesetih, skinuo sa nas taj teški teret iskustva. No… sve su to sanjarije… Život sa nacionalizmom traje…

Slobodan Sadžakov: KRIZA MORALA

Često nam se, u trenucima zgađenosti nad ,,vremenom  i prostorom”, otme i jadikovka o tome kako vlada kriza morala. Sintagma ,,kriza morala“ čini se, na prvi pogled, samorazumljivom i neospornom. Kriza morala, da, svakako, ona je tu i postoji kao neoborivi dokaz našeg sveopšteg propadanja. Na njen pomen setna misao odluta u neodređene predele i trenutke prošlosti, kada sve nije bilo tako pokvareno, poročno i katastrofalno kao danas. Iz naslućivanja o povezanosti društvene patologije i ,,kvarenja“ morala, rađa se uverenje da bi nam bilo bolje ,,kad bi bilo više morala“, kao i svojevrsni imperativ da nam treba ,,više morala“. Ipak, bez obira na takvo priželjkivanje i slutnju spasonosne moći morala,  sintagma ,,kriza morala“ predstavlja, u dobroj meri, stereotip s kojim se najčešće barata bez velikog udubljivanja u njegovo značenje i smislenost. Na to je u sferi etike ukazao posebno čuveni zagrebački profesor Milan Kangrga.

Pomenuta sintagma problematična je iz nekoliko razloga. Najpre, ona pretpostavlja da je postojalo neko, gotovo idealno, vreme kad krize morala nije bilo i kad su ljudi bili takoreći poletno ujedinjeni u moralnom ponašanju. Izvesnu poteškoću te mutne ideje predstavlja lociranje perioda „cvetanja morala“. Neko taj period vezuje za vreme od pre trideset ili pedeset godina, dok neko u mislima grabi ka ,,idili“ patrijarhalno-tradicijskih društava (,,kad se znao red“). U neku ruku, sasvim je razumljivo što se takve ideje rađaju iz atmosfere prljavštine i nevolja aktuelnog stanja, iz mahom nepodnošljive situacije istorijskog trenutka koji smo jedino i mogli osetiti na vlastitoj koži, te nam se otuda ono davno čini puno boljim, ujedno i moralnijim. Međutim, koliko god mislili da je naše vreme ekskluzivno u svojoj patologiji i nemoralnosti, ne sme se zaboraviti ni to da su i ta ,,dobra stara vremena“, kojima se čežnjivo okrećemo zbog teškoća sadašnjosti, imala svoje kabadahije, korupciju i pljačku, da nisu oskudevala u primitivizmu, nasliništvu, zločinima, poltroneriji, partijskom banditizmu, potkazivanju, logorima, itd., da su se upravo ta vremena (koja mi spontano idealizujemo) savremenicima činila nepodnošljivim i očajnim… Da bi se dobio elementaran uvid u stanje kakvo je vladalo nekad u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, dovoljno je zaviriti u knjige Radoja Domanovića, Branislava Nušića, Miroslava Krleže, Dimitrija Tucovića, Dinka Tomašića, Ive Andrića, Arčibalda Rajsa… I pored ostalog, uočiti njihovu razočaranost, skepsu, rezigniranost, prezir, očaj… Prilike tih vremena koje opisuju navedeni autori u mnogo čemu pokazuju velike sličnosti sa današnjim. Kao da se nije mnogo toga promenilo, kao da balkansko „večno vraćanje istog“ nepogrešivo funkcioniše. Semper idem. Ovde se možemo prisetiti i jedne Ničeove rečenice: „Ko je video sadašnjost – video je sve“. Naravno, ovo ne znači da se želi napraviti potpuna nivelacija situacija različitih perioda, jer bi to, takođe, bilo nešto jednostrano i netačno. Takođe, ne želi se zastupati ni fatalizam (,,to je uvek bilo tako i uvek će biti tako”) i ogaditi borba za promene (,,šta ja tu mogu?”). Brojni parametri kojima se meri stanje društvenih prilika pokazuju da je naše vreme, zaista, vreme društvenog debakla. Ali, to, ipak, ne treba da vodi prostodušnoj idealizaciji prošlosti i glorifikaciji njenog bagaža. Društva su uvek blenderi u kojima se odvija previranje i borba arhetipskih sila dobra i zla (najuopštenije rečeno), posredovanih kroz konkretne ljude u konkretnom vremenu, borba onih koji nastoje da određenom društvu udahnu smisao i onih koji ga vuku ka beznađu. Na delu je borba ideja, po svim ključnim pitanjima, sučeljavanje u pogledu toga u kom će se pravcu jedno društvo kretati (opredeljenje za vrednosti, način raspodele društvenog bogastva, stepen socijalne pravde, itd.). U tom smislu, jednu od opcija može predstavljati posvećenost borbi za humanističke vrednosti i institucije ovde i sada, te konstituisanje slobodarske vizije budućnosti, nasuprot idealizaciji i mistifikaciji prošlosti.

U ovom kontekstu, nameće se i zanimljivo pitanje, na tragu logike ,,krize morala“: Da li će generacije koje dolaze, za dvadeset, pedeset ili sto godina, osvrćući se na naše vreme, reći da upravo njihovo doba predstavlja period krize morala, dok je naše vreme ono na kome treba zavideti jer je moral bio na „visokom nivou“? Jedna od mogućih konsekvenci podleganja stereotipu o tzv. krizi morala može se ogledati u konformističko-fatalističkoj kapitulaciji pred stvarnošću, u smislu pojedinačnog i kolektivnog otresanja od odgovornosti, odnosno u smislu utapanja u poročnost vlastitog vremena. Sve opravdano time ,,da se preživi”. Takva svest obično rezonuje na sledeći način: kad je već na delu ta famozna ,,kriza morala“ i kada je ,,sve otišlo do vraga”, onda se moramo držati čuvenog gesla ,,šta ja tu mogu“ i prilagoditi se bespogovorno. Da živimo u ta davna vremena, kad nije bilo ove ,,krize morala“, i mi bi bili moralni, dobri, pošteni i svesrdno negovali moralne i druge vrednosti… Ali, ovako… Na taj način, sasvim „lepo“ zajedno idu naizgled isključujuće stvari: s jedne strane, kuknjava i vapaji za ,,više morala“, i, sa druge strane, fatalističko mirenje sa stvarnošću protiv koje ta svest na mah negoduje (jer ,,zna” da ,,ne može ništa”). Reč je, ujedno, i o opravdanju odustajanja od borbe za moralne vrednosti koje se, samo naoko, načelno proklamuju i tobože se teži za njima.

Jednom rečju, govor o krizi morala u velikoj meri promašuje bit moralnog ponašanja (i funkcionisanja društva uopšte), te samim tim vodi i u pogrešnu percepciju društvene stvarnosti, kao i delovanja. Zašto? Moral je samo jedan segment društvenog života, on nije izolovan fenomen, niti nezavisan od drugih faktora (od sfere politike, ekonomije, prava, itd.). On, takođe, nije ni „bogom dano” rešenje za sve naše probleme, posebno ako se svede na parole i moralizam, a ne na dela. O bitnoj karakteristici moralizma Milan Kangrga kaže da se sastoji u ,,apstraktnom apeliranju na čovjeka, na njegovu savjest, dužnost, odgovornost, čovječnost, solidarnost, pravednost itd., što sve može doduše da bude i jedna dobronamjerna gesta i potez, odnosno htijenje koje u danom času može da razbukta čovjekovu savjest i ukaže na urgentnu potrebu njegove čovječnosti, razumijevanja, velikodušnosti, pomoći, uviđavnost”. Međutim, dodaje ovaj autor, ,,gdje su i kakve njegove vlastite pretpostavke i mogućnosti za ono što on jest, što hoće i za čim ide, to moralizmu svakako ostaje skriveno”.

Naravno, kvalitet svakog uljuđenog društva sačinjavaju, pored ostalog, i standardi moralnosti (moralna odgovornost, poštenje, solidarnost, pravednost). Međutim, na te standarde utiče celokupan društveni kontekst koji na razne načine formiraju upravo građani svojim odlukama. Primera radi, ukoliko se u političkom smislu delegiraju da vrše vlast oni koji su oličenje korupcije, laži, grabeži, poltronerije, nepotizma, onda se neizbežno stvara kontekst koji, na mnogo načina, urušava pretpostavke moralnosti, odnosno smislenog i pravednog života uopšte. Otuda se ne treba čuditi kad ti i takvi vajni predstavnici „volje naroda“ stvore, po svojoj meri, društveni zverinjak u kom elementarno dostojanstvo i moralno-civilizacijske norme bivaju „gažene nogama“. Jedino svestrana promena takvog stanja predstavlja koren rešenja, a ne vajkanje o krizi morala, kao da ona niče sama od sebe i kao da se sve dešava i može rešiti na terenu morala. U tom smislu, ne treba nam (samo) „više morala“, već vladavina prava, regularan politički sistem i odgovorne institucije…

Ostaje nam, dakle, da, nasuprot prostodušnoj idealizaciji i mistifikaciji prošlosti, shvatimo i prihvatimo vlastito vreme, ne naravno na pozitivistički („zdravo za gotovo“) način i kao nešto zauvek „zapečaćeno“, već upravo kao mogućnost da se borimo za makar male iskorake u pravcu dostojanstvenijeg i civilizovanijeg života. A to se neće desiti ukoliko samo morališemo i upućujemo setne poglede u prošlost. Uvek je teško vreme i uvek je na delu ova ili ona vrsta krize, ali je uvek i prilika da postanemo i ostanemo ljudi! 

Vladimir Marović: Umetnost „Poljupca“ i pojam ljubavi

Društveni odnosi, često sagledavani kao odnosi moći, što će reći odnosi nadređenosti i podređenosti, zaista nužno otvaraju jedno pitanje: u čemo to možemo tražiti makar neki oblik jednakosti u društvenom sistemu koji nas natkriljuje? Gde to drugog shvatamo kao sebi jednakog? Tim povodom pozvaćemo se na jedan Hegelov stav, koji će reći: „Ljubav znači uopše svest moga jedinstva sa nekim drugim… Ja sebe dobijam u drugoj osobi, da u njoj važim, što ona opet postiže u meni“ (G. V. F. Hegel, Osnovne crte filozofije prava, Svjetlost, Veselin Masleša, Sarajevo, 1989, str. 288.). Ovo međusobno važenje, a zapravo uvažavanje, jeste momenat u kojem se u ljubavi prepoznaje ravnopravnost i jednakost partnera, koji svakako jesu različiti. Ali pretvaranje ove različitosti u jednakost ukazuje na to da se partnerski odnos u ljubavi razvija kao proces, to jest da se ne radi o nekakvoj datosti, već o uzajamnom priznavanju različitosti u jedinstvu. Kako govorimo o procesu, on je oposredovan činovima, a ljubav se može shvatiti kao čin slobodne volje dve individue. Budući da se čovek samopotvrđuje i samoosvešćuje kroz niz vlastitih činova, onda je i ljubavni čin, ukoliko je istinski slobodan, deo očovečenja samoga čoveka, te bez obzira na partnerske razlike tu „čovek vredi tako jer je čovek“ (Isto, str. 337.), a ne muškarac ili žena, odnosno pripadnik nekog verskog, nacionalnog, profesionalnog, statusnog ili drugog određenja. Ovu jednakost partnerskih razlika možemo opisati i kroz jedan umetničko opažajni pristup, budući da se u umetnosti, baš kao i u ljubavi, odražava sfera osetilnosti i čuvstvenog doživljaja sveta. Umetničku refleksiju ljubavi razmotrićemo pozivanjem na dvojicu autora epohe modernizma Gustava Klimta i Konstantina Brankušija. Oni su jedan prepoznatljvi čin iskazivanja ljubavi ovekovečili svojim remek delima koja nose isti naziv – Poljubac.
Klimtov Poljubac (1907/8) jedno je od najpoznatijih i najprepoznatljivijih slikarskih dela, koje je kao motiv, za „potrebe tržišta“, danas često rabljeno i masovno (re)produkovano. Na ovoj slici velike površine susrećemo dve figure, mušku i žensku, u izražajnoj sceni poljupca. Međutim, ono što je naročito upadljivo jeste potpuna dominacija muške figure, koja se svojim fizičkim prisustvom nameće ženskoj figuri, poklekloj i gotovo minorizovanoj. Na simboličkoj ravni, ovu nadmoć možemo prepoznati i u vencu u muškarčevoj kosi, sačinjenom od zelenog lišća, što podseća na lovor kojim su ovenčavani i uzvisivani pobednici. Ženska kosa ukrašena je vencem od cveća, istog onog na kojem, povijenih kolena, ženska figura kleči, vezujući je tako za tlo. Ujedno, dok muškarac šakama drži neprirodno pognutu glavu žene, zarivajući svoje usne u njen obraz, njene su usne zatvorene, a njene šake, savijenih prstiju oko njegove šake i predimenziniranog vrata, odaju utisak suzdržanosti i krhke odbrane od prenagljenosti. Kada na ovaj način tumačimo Klimtov Poljubac, upitno je koliko on prikazuje ljubavni, a koliko ogoljeni strastveni čin, u kojem se definišu ili nameću odnosi moći, koji negiraju ravnopravnost u ljubavi.

Ornameti na odeći prikazanih likova, razmatrano kroz psihoanalitičku teoriju seksualnosti, upućuju na prenaglašavanje polnih razlika. Tako prisustvo izduženih pravougaonih oblika na muškoj odeći aludira na muški, a prisustvo kružnica na ženskoj odeći na ženski polni organ. Uz sve prethodno izneto, moglo bi se reći da u Klimtovom Poljupcu susrećemo neku vrstu romantičarske scene muške dominacije, gde žena može biti objekt divljenja i virilne požude, ali joj se ne pridaje značaj subjekta samosvojne želje i ambicije.
Drugi umetnik kojem poklanjamo pažnju jeste rumunski skulptor Konstantin Brankuši i njegova figuracija poljupca (Poljubac, 1910). Iako je Brankušijev Poljubac kao skulptura izrađen u više primeraka i varijacija, nijedna od njih ne odudara od osnovne ideje. U ovom delu susrećemo se sa dve figure (muška i ženska) izvedene iz jednog komada građe, čime se najpre može prepoznati afirmisanje „jedinstva sa nekim drugim“.

U delu je, ujedno, za posmatrača izbrisana relacija nadređenost-podređenost, jer kada dve figure posmatramo iz njihovih profilnih pozicija, glave su im u istoj ravni, što će reći da su i po visini sasvim ravnopravne. Njihove oči direktno su usmerene jedno na drugo, njihove usne blisko priljubljene, a ruke čvsto obgrljuju onog drugog. Ovde, dakle, fizičko prisustvo likova u skulpturi ukazuje na njihovu jednakost, odakle se može reći da jedno u drugom važe, jedno drugom jednako vrede, to jest uvažavaju se. Jedina razlika koja se pravi postiže se linijom koja očitava ženske grudi, kao i dužinom kose, čije se rese spuštaju niz ženska leđa.
Ukoliko bismo promenili prespektivu posmatranja, pa delo sagledavali kao anfas izdanje, ono što možemo iščitati iz takvog pristupa jeste zapravo jedno telo, jedna glava, čak i jedno oko, poput jednog pogleda na svet. To telo je u sedećem položaju sa ukrštenim nogama, i rukama kojima ono kao jedinstvena figura (iz koje se izvode dve) grli samo sebe. Iz takve pozicije možemo ukazati na potvrđivanje podudarnosti u jedn(ak)osti. Time se postiže i jednaka važnost oba pola. U slučaju pozivanja na polnost, ponovo pronalazimo mesto Frojdovoj psihoanalizi i teoriji seksualnosti. Naime, nesmotreno bi se moglo reći da Brankušijev Poljubac nedvosmisleno jeste figuracija falusoidnog oblika. Međutim, razmatrajući njenu strukturu kroz središnju raseklinu i udvojenost, tu je sadržan i prikazuje se i vulvoidni oblik takođe. Brankuši, dakle, u Poljupcu ukazuje na jednakost i sa stanovišta seksualnosti kao neizbežnog elemanta ljubavi. Ovo delo stoga sasvim jasno reflektuje uzajamnost i ravnopravnost, posredstvom kojih je ljubav jedino moguća u svom punom pojmu, gde „sebe dobijam u drugoj osobi, da u njoj važim, što ona opet postiže u meni“, što smo pokušali da dokažemo pozivajući se u početku na Hegela i njegovo poimanje ljubavi.
Iako dva dela kojima smo se bavili pripadaju istoj umetničkoj epohi, odnosno modernizmu, u njima primećujemo divergencije opažanja, predstavljanja i pojmljenja ljubavi s početka dvadesetog veka, a tumačeno kroz prizmu muško-ženskih odnosa, njihove poruke nadilaze jednu epohu, već pripadaju istoriji čovečanstva do današnjih dana. To svakako znači da prikazi partnerskih odnosa uveliko odražavaju kako dominantne društvene odnose, tako i tendencije koje te odnose ne prihvataju, negiraju ili na njih jednostavno upozoravaju. Upravo iz ovih socijalno motivisanih razloga i sam pojam umetnosti u sebi sadrži potencijal posledica za čije generisanje istinska umetnost mora biti sposobna.

Humanističko nasleđe: RAZUM – SOLIDARNOST – SREĆA

Tribina „Humanističko nasleđe: RAZUM – SOLIDARNOST – SREĆA“

Učesnici: Mihael Antolović, Slobodan Sadžakov, Željko Vučković, Milivoje Mlađenović, Danijela Petrović-Graovac, Nataša Gojković, Ivan Jerković, Gordana Kozoderović, Saša Marković, Marija Bošnjak-Stepanović….

Pedagoški fakultet, 20.6.2023.

Enes Kišević: NEMA LJUDI

Ne možeš reći:

Nema ljudi.

To je kao da veliš nema nade.

I među mrtvima ima ljudi.

Ima ljudi jačih i od riječi, jačih od zlata, jačih od mržnje.

Jačih od svojega srca.

Samo se ti ljudi ne vide.

Nemoj govoriti:

Nema ljudi.

I među mrtvima ima ljudi.

Još uvijek ima ljudi slabih na dobrotu.

Gorkih na nepravdu.

Ljudi jačih od svojega imena, jačih od svoje vjere.

Kako možeš reći:

Nema ljudi.

Ima ljudi.

Još uvijek na svijetu ima ljudi.

Ljudi punih stida.

Samo se ti ljudi ne čuju u našem glasu.

Ni svjetlost se ne čuje.

A svijetli.

O jednom svjetskom prvaku, uličnim šahistima i simultanki u Titogradu krajem osamdesetih

Za razliku od viteza Antonijusa Bloka iz Bergmanovog „Sedmog pečata“, Talj nije igrao protiv Smrti. Igrao je protiv Života. Igrao se sa Životom. Svojim i tuđim. Bez uzmicanja. Uz neizostavne žrtve. Rizično i nepredvidljivo.

Mihail Talj

Autor: Miloš Milačić

Kada je život izgubio partiju od Mihaila Talja, u rodnoj Rigi, pobjednik je položen u zemlju a umjesto grumenja i cvijeća na kovčeg pobacane su šahovske figure. Orkestar je svirao Rahmanjinova. Ipak, tog junskog dana 1992. jedna pjesma ostala je zaleđena na usnama Sali Landau, čuvene operske pjevačice i najveće Taljeve ljubavi. Njegove Beatriče, kako joj je tepao:

„Nijesam ti rekao sve riječi/ izgubio sam ih negdje na pola puta / Nijesam ti rekao prave riječi / Njih je tako teško pronaći…“

To je bila njihova loznika još od prvih dana poznanstva. Tada, kada mu je Sali otpjevala, mladi Talj je umro. Od ljubavi. Ono što se desilo 33 godine kasnije, samo je bilo pro forme za izvod iz matične knjige umrlih.

Oreol nepobjedivosti

Mihail Talj je sa nepunih 24 postao najmlađi prvak svijeta na takmičenju u Moskvi, u organizaciji Svjetske šahovske federacije. Vječno je napadao i napadao, žrtvovao topove, lovce, skakače i kraljice, kraljice, kraljice… I uprkos tome pobjeđivao, pobjeđivao, pobjeđivao. Ne uvijek. Ali uglavnom.

Između dva oktobra 1973. i 1974. odigrao je 95 partija bez poraza. I tako ispleo oreol nepobjedivosti u najdužem nizu koji profesionalni šah poznaje. Drugi na toj listi imao je 85 dobijenih ili neriješenih partija. Zvao se isto Mihail Talj. Čarobnjak iz Rige bio je, zapravo, jedina figura koja ostaje do kraja šahovske partije. Kralj.

Čarobnjak iz Rige u duelu sa Robertom Fišerom 1960. na Šahovskoj olimpijadi u Lajpcigu (FOTO: io.wp.com)

Za razliku od viteza Antonijusa Bloka iz Bergmanovog „Sedmog pečata“, Talj nije igrao protiv Smrti. Igrao je protiv Života. Igrao se sa Životom. Svojim i tuđim. Bez uzmicanja. Uz neizostavne žrtve. Žrtvovao je bubreg, noge, ruke, zdravlje (bio je jedno vrijeme nepokretan!), voljenu ženu, prijatelje… jer samo tako je umio da igra. Rizično i nepredvidljivo. Sa šarmom nepopravljivog kicoša. Kakav je bio još samo, možda, Robert Fišer.

U njihovom meču u Lajpcigu na Šahovskoj olimpijadi 1960. nastupali su za Sovjetski Savez, odnosno Sjedinjene Američke Države. Talj kao aktuelni svjetski prvak a Fišer kao neko ko će to uskoro postati. Šampion je igrao sa crnim figurama i nakon Fišerovog povlačenja pješaka e2-e4, Talj je o svom prvom potezu razmišljao punih 12 minuta.

Žrtvovana kraljica

Sačekaćemo dok konačno ne odigra pješakom e7-e6, i nakratko se prebaciti u sadašnji Beč, gdje se na glavnom gradskom trgu – Štefansplacu, često mogu vidjeti ulični šahisti. Oni rasprostru table i figure ispred katedrale i sa prolaznicima igraju partije šaha u deset ili više eura. To nije dozvoljeno ali čim osjete policiju, pokupe se za nekoliko sekundi i nestanu u rijeci ljudi, nošeni maticom do Dunavskog parka. Tamo gdje su one, svima dostupne, džinovske šahovske figure.

Šah u Dunavskom parku u Beču (FOTO: kurier.at)

Ulični šahisti su pronicljivi i veoma dobri igrači. Pomno proučavaju lica i tačno znaju koga će lako da „pospreme“ a ko može da ih namuči. Majka je držala dječaka za ruku. Strpljivo je čekala da ulični šahista, mladić od 20 i nešto, završi partiju.

„Može li moj sin da igra protiv vas?“, upitala je žena. „Suviše je mali – ne igram sa djecom“. Nije on to rekao zato što stvarno ne igra sa maloljetnicima već je, vjerovatno, nanjušio opasnost u vazduhu. „Samo jednu partiju“, insistirala je žena. „Dobro. Može jednu“, pristade šahista.

Ljudi su se okupili i napravili krug, a njih dvojica su sjeli na pločnik ispred Štefansdoma i započeli igru. Kad je dječak u trinaestom potezu žrtvovao kraljicu čuli su se komentari: „Mali pojma nema“ i neki su razočarano napustili borilište. Ali, poslije samo nekoliko poteza uspio je da primora uličnog šahistu da izgubi svoju kraljicu, pa pješaka, pa još jednu figuru.

Mladić je ubrzo morao da mu pruži ruku i prizna poraz. Majka je sa zemlje pokupila svojih i onih preostalih deset eura koje su sada pripadale njenom sinu. „Ta luda kombinacija sa žrtvovanjem kraljice, to je „skinuo“ od Talja, zar ne?“, upitao je mladić. „Da“, rekla je žena ponosno. „Zna napamet sve njegove mečeve koji su na internetu“. Dječak nije izustio ni riječ.

Stara tabla

Mladog Fišera, Talj je dobio u prva četiri duela. Nakon jedne od tih pobjeda rekao mu je: „Ku-ku Bobi“. Ne da ga ponizi, već da malo oraspoloži utučenog sedamnaestogodišnjaka. Fišer je zaplakao. Kasnije je Amerikanac pobijedio Talja dva puta u zvaničnim mečevima. Ostale partije su remizirali.

Moj otac Dragutin bio je zaljubljenik u šahovsku igru. Sanjar i hodač po žici razapetoj od drugokategornika do kategorije majstorskog kandidata, koja će mu vječno izmicati. Nosio je uvijek jednu staru, drvenu tablu sa sobom. Na njoj je imao potpise skoro svih najvećih šahovskih imena tog vremena. Među njima i dva njemu omiljena. Autograme Miše Talja i Bobija Fišera. Obojica su bili česti i dragi gosti Jugoslavije, pa i Crne Gore.

Kako je preduzeće „Industrija import“, u kom je radila moja majka, uspjelo da dobije organizaciju simultanke u kojoj će ugostiti velikog Mihaila Talja, to ne znam. Ali znam da je moj otac tih dana imao pantalone poderane na koljenima. Ne iz mode, već zato što je u klečećem položaju premolio svoju ženu da ga ubaci na spisak radnika koji će odigrati meč sa čuvenim Taljem.

Pričao nam je poslije da su njih tridesetak, kojima je pripala ta čast, bili kao dvorjani koji su se poklonili pred kraljem kad je ušao u prostoriju za igru. Ispredao nam je legende o tom susretu, možda je ponešto i dodao, ali ko može da mu zamjeri. Elem, prema njegovoj priči upola partije bili su izjednačeni na tabli. I Dragutin je Mihailu predložio remi. Kakav bi to bio podvig. Ali ne, Talj je samo odmahnuo rukom i rekao: „Nastavimo…“

Drugi najbolji

Sjutrašnja Pobjeda na posljednjoj strani objavila je kratak tekst pod nazivom „Simultanka Talja“ gdje su navedena imena učesnika, zatim onih koji su uspjeli da izvuku remi i na kraju imena dvojice koji su pobijedili velikog Mihaila Talja. Jedan od te dvojice zvao se Dragutin Milačić. Ali u tekstu nije navedeno da je bio zaposlen u Radio televiziji Titograd i da je, sakriven u Trojanskom konju, ušao među radnike preduzeća „Industrija import“ pobijedivši prvaka svijeta u šahu.

Dragutin Milačić (prvi zdesna sa crnim figurama) na jednom od šahovskih turnira u organizaciji RTCG (FOTO: Privatna arhiva)

Nije napisano ni da je te večeri kad je stigao kući pričao nepovezano. Niko od ukućana nije vjerovao u to što čuje. I mada nikad u životu nije pio, majka mu je za svaki slučaj rekla da dune. „Ma, šta vam je… Pobijedio sam ga. Pobijedio sam ga kad vam kažem. Pobijedio sam Talja“, ponavljao je kao sumanut.

Brat i ja smo ga gledali u čudu, a onda je kuća u Ulici Petra Lubarde na broju 86 eksplodirala. Na starom magnetofonu ton je pojačan do daske, a sa kasete se čula pjesma.

„Platio sam svoje dugove u više navrata / Odslužio sam svoju kaznu mada nijesam počinio zločin / I grešaka sam napravio nekoliko i dobio pijesak u lice / Ali sam prošao kroz to i moram da nastavim dalje, dalje, dalje, dalje… / Mi smo šampioni, prijatelji moji / I nastavićemo da se borimo do kraja…“

Sve se to odnosilo koliko na oca, toliko i na Talja koji je baš zbog tog predivnog poraza, postao nezvanični svetac i zaštitnik naše kuće. Od tada do dan-danas ostaće nam u uspomeni kao drugi najbolji šahista svih vremena. Prvi je, naravno, bio tata.

Prvobitno objavljeno u Pobjedi (Podgorica)

https://www.google.com/recaptcha/api2/anchor?ar=1&k=6Lf7waIZAAAAAGdjOY44TXlEs8DS35gxFfwlb4sr&co=aHR0cHM6Ly93d3cucG9iamVkYS5tZTo0NDM.&hl=sr&v=4PnKmGB9wRHh1i04o7YUICeI&size=invisible&cb=68on1rdhtvj4

Humanističko nasleđe: PROSVETITELJSTVO

Učesnici:

prof. dr Mihael Antolović

prof. dr Željko Vučković

prof. dr Slobodan Sadžakov

ZBOGOM MIŠA

Berislav Blagojević

„Moja glava je prepuna sunčeve svjetlosti“, rekao je jednom Mihail Miša Talj dok je pokušavao da objasni fantastične kombinacije kojima je šokirao svoje protivnike i čitav šahovski svijet.
Tog proljeća moja glava je bila ispunjena crnobijelim nijansama: sivkaste maskirne uniforme, mi, oni, dim, pepeo, ugarci, krvnici, žrtve, isjenčene oaze na izgužvanim geografskim kartama, drvena šahovska tabla. Ni danas mi nije jasno kako policijski čas može da traje dvadeset dva časa. A upravo tako je bilo. Bez struje, bez vode, bez mogućnosti da se trči, viče, igra fudbal, bez vijesti o majci koja je bila tek sedamdeset kilometara daleko, a kao da nas je dijelio nepregledni antarktički brisani prostor; šta mi je u toj besputici preostajalo sem da skrenem s uma? I, dakako, skrenuo sam: zaljubio sam se, a dobro je znano da zaljubljeno biće nije odveć u dosluhu sa raciom. Ne, to nikako nije bila ljubav na prvi potez, još…

Pogledaj originalni članak 1.352 more words

GLAZIRANI PRIMITIVIZAM

Berislav Blagojević

Prilično sam siguran da se svaki čovjek na Balkanu svakodnevno susreće s primitivcima: na poslu, u saobraćaju, u prodavnici, atakuju na njega sa TV ekrana… Ova konstatacija sama po sebi nije nikakvo otkrovenje, međutim, ukoliko zagrebemo površinu onog što nazivamo primitivnim, otkrićemo nove dimenzije skrivene iza tog pojma, dimenzije, koje mogu biti od koristi kako bi se stvari (konačno!) počele nazivati pravim imenom. Za potrebe dekonstrukcije poslužiću se promišljanjima Miloša Ilića objavljenim u izuzetnom tekstu „Primitivni savremeni čovek“ sad već davne 1974. (iz knjige „Kultureme“).

Ilić u uvodnom dijelu analize kaže: „Kad se za nekoga kaže da je primitivac, onda se tom tvrdnjom najpre aludira na to da je anahroničan u smislu zaostajanja za vremenom, za epohom. U blažim oblicima, to je nastojanje primitivca ili primitivaca da po svaku cenu zadrže status quo, da vegetiraju, da prežive…“. Potrebno je tek pogledati kroz prozor, ili otvoriti dnevnu štampu (a često ni…

Pogledaj originalni članak 641 more words

Karl Uve Knausgor: U JESEN

„Kad razmišljam o svom ocu, koji je mrtav, te ga zato nikad nećeš upoznati, upečatljivo je koliko malo znam o njegovom životu pre nego što je osnovao porodicu, i koliko me je malo to zanimalo dok sam odrastao. Isto je s mojom majkom, tvojom babom, ali nju mogu da pitam sad, kakvo je bilo detinjstvo posle rata, na primer, ili šta su zapravo učili u školi. U koga se zaljubljivala pre nego što je upoznala mog oca, kakvi su to bili ljudi. Jer tako je, naše je vreme važno, makar dok smo deca i mladi, važno je šta ljudi jesu u tom vremenu, a ne šta su doneli u njega, i odakle. Ja ću imati četrdeset pet godina kad se rodiš, što znači da ne mogu računati da ću s tobom deliti više od trideset godina, na kraju možda bolestan i slab. Ako budeš imala decu, možda će se roditi kad mene više ne bude. U izvesnom smislu ima i nečeg lepog u tome, protegnućeš se daleko u budućnost, a tvoja deca još dalje, i tvoji unučići, za koje će ovo – kuća u kojoj si odrasla, porodica čiji si deo bila – biti samo mutne, nejasne predstave. Ali trava će biti zelena, nebo će biti plavo, i zraci sunca što se pomaljaju na istoku preplavljivaće krajolik koji će sijati svim svojim bojama, jer svet se ne menja, menjaju se samo naše predstave o njemu.“

Karl Uve Knausgor / U jesen

Saša Marković: PSI RATA

ne shvatam draž

uživanja

u lomljenju kostiju

i glancanju metaka

što ne znači

da ne razumem

i psa

ali on to radi iz potrebe

a vi

ratni psi

zbog čega?

(Pesma Saše Markovića nastala je 1992. godine, nakon izbijanja rata u Bosni i Hercegovini. Deo je zbirke pesama „Ravnoteža impulsa“).

Photo: „Čovečanstvo protiv zla“, Gaetano Cellini (1873-1937)

LAVIRINT SLOBODE

Promocija knjige Slobodana Sadžakova „Lavirint slobode“ u Kraljevu. Učesnici: prof. dr Lino Veljak, mr Vladimir Marović i autor.

Slobodan Sadžakov: LAVIRINT SLOBODE (NARCIZAM, ALTRUIZAM, LJUBAV)

Zenit books, Njegoševa 24, Novi Sad

021 3020566

Slobodan Sadžakov: NARCIZAM I SELFI

Iako moderni narcis želi da se prikaže i u domenu onoga što se obično smatra vrednijim i dostojnijim ponašanjem (humanitarna delatnost, altruizam), njegovi delokruzi se, ipak, prevashodno odnose na nešto mnogo prozaičnije i banalnije. Manifestovanja narcizma podrazumevaju mnogobrojne forme ispoljavanja u okviru moderne društvenosti, a neka od najuočljivijih svakako su ona koje se odnose na oblikovanje i iskazivanje identiteta tela. Telo (njegova prikazna crta, brojne novootkrivene mogućnosti prezentacije tela, upražnjavanja proklamovanih zadovoljstava tela) postaje osnovni ,,instrument“ narcizma, topos ,,samobrendiranja“, veoma često i grotesknog pridavanja važnosti sebi. Relativizovanjem ,,velikih“ ciljeva i ideala, a primatom hedonizma i samoobuzetosti, za telo se otvara specifičan prostor ,,čistog promiskuiteta sa sobom“. Lipovecki naglašava da ,,narcizam upravo proizlazi iz ustoličenja nove imaginativnosti tela“,[1] dok Laš, opisujući ,,kulturu narcizma“, detektuje sve veću brigu oko spoljašnosti, odnosno tretiranja tela kao ,,sredstva samoekspresije“. Telo se pokazuje kao ,,besmrtna mašina beskrajno sposobna za preoblikovanje“.[2] Ono je podijum širokog raspona ispoljavanja i, zavisno od pojavnosti, ,,upotreba tela“ može uzeti oblik umetničkog izražavanja (body art, performans), ali se ospoljiti i na način banalnih izliva samodopadanja i egzibicionizma (uključujući i one koji se prezentuju na društvenim mrežama), te na način komercijalizacije tela kao sredstva za ostvarenje profita.

Kada je reč o prenosu iz sfere neposrednih odnosa u virtuelne, fenomenologija modernog narcizma zasnovana je na permanentnom prikazivanju na medijskom i digitalnom ,,sajmu taštine“. Modeli moderne komunikacije, u okviru kojih buja i neonarcizam, podrazumevaju permanentnu prisutnost, kako individua ne bi sasvim potonula u ništavilo. To je upravo ono što je korespodentno strukturi narcizma jer krhkost habitusa neonarcisa (njegova potreba ,,samoutemeljenja“) onemogućava značajniju zainteresovanost za ideju budućnosti, istinsko samoosmišljavanje (mimo kalupa, klišea) i stvaralačke projekte. Neonarcis se zadovoljava prisutnošću, ovde i sada, prikazivanjem i vapajem da bude primećen, trenutnim prividom zadovoljenja, permanentnim egzibicionizmom i traženjem modusa opstajanja na novouspostavljenim pozornicama, posebno onim virtuelnim. Sa novom pomamom evidentno je da je sve više ljudi spremno na gotovo sve samo da bi privukli pažnju i dobili virtuelni aplauz koji hrani ego, barem i kratkotrajno. Površnost narcizma, iskazana u nepreglednom obilju manifestacija, zasnovana je na obilju slika, na onom puko prikaznom, čemu su posebno poslužile mogućnosti društvenih mreža. To je ono što ,,trijumfuje“ nad svim onim manje transparentnim, duhovnijim, teže dokučivim i posredovanijim.

U isto vreme, uz pomoć digitalno-medijskog posredovanja, dolazi do ekspanzije modernog ,,sajma taštine“ u čijem je središtu narcizam. Na tom ,,sajmu“ odvija se proces prodora bizarnosti, egzibicionizma i pseudo-autentičnosti. Kao crescendo tog procesa može se navesti aktuelna selfi-pomama, kojoj je u središtu upravo razobručeni neonarcis u svojoj fokusiranosti na vlastito telo, u čijem postojanju i prikazivanju neskriveno i ponosno ,,uživa“. Smatramo da selfi ne predstavlja ,,vrstu samoistraživanja“ (kako se često sugeriše), već pre otužni znak devijantnosti koju donosi narcistička opsednutost. Ta vrsta opsesije već ima svoju ,,šifru“, kao i obrise manije zbog koje ljudi čak i ginu nastojeći napraviti što ,,spektakularnije“ slike. Pored ostalog, reč je i o ,,upornom traganju za svojom idealizovanom slikom, za svojim ja pa ja, niko kao ja“ (R. Božović). Pozadinu svega predstavlja, dakle, besmisleno nastojanje da se dosegne ,,idealna slika“ i ta težnja predstavlja, zapravo, ogledalo karakteristika koje obično sačinjavaju narcizam, a reč je o samoljublju, taštini, frivolnosti, itd. O patološkom aspektu ove pojave, govori i informacija da je Britanac Danny Bowman pokušao izvršiti samobistvo jer mu nije pošlo za rukom da stvori ,,savršen“ selfi, nakon što je deset sati to pokušavao.

Pomenuti, narcizmu pripadni, fenomeni samodopadanja i želje za egzibicionističkom promocijom potpuno su integrisani  u društvo spektakla. Selfi kao pojava ujedinjuje narcističke impulse oličene u insistiranju na sopstvenoj važnosti i važnosti vlastitih iskustava i događaja, te želju za njihovim prikazivanjem drugima. Prikazni deo podrazumeva uverenje da je gotovo svaki trenutak neonarcisa važan, da ga treba obnarodovati, podeliti sa drugima, te da je doživljeno samo ono što je prikazano: ,,Ono što se vidi dobro je, ono što je dobro vidi se“ (Gi Debor). Na delu je, dakle, imperativ stalne prisutnosti, odnosno prezentacije: ,,Sve što se zbiva danas završava u fotografiji. Događaj koji se nije našao na njoj kao da se nije ni dogodio. Ona je paradigma dominantne vizuelne kulture. Nezamenljiva je u nastojanju da savremenika pretvori u voajera, a dramu svakodnevlja u spektakl“.[3]

Strukturna krhkost i nestalnost narcizma neprestano, dakle, stvara potrebu pojavljivanja i potvrđivanja, ona ,,tera“ u stalno privlačenje pažnje u novostvorenim prostorima onoga što se smatra važnim i stvarnim. Nestalnost sfere u kojoj se moderni narcis želi iskazati kompatibilna je mehanizmima spektakularnog: ,,Nepostojanost je prirodno stanje spektakla, a opet potpuno suprotno njegovim pravim težnjama“ (Gi Debor). Pri tom, sve bizarnija postaju nastojanja da se ,,pomere granice“, da se bude što aktuelniji, zanimljiviji, teatralniji, spektakularniji. ,,Loša beskonačnost“ svega toga je koliko besmislena i isprazna, toliko i otužna. Pomenuta manija narasla je do takvih razmera da ljudi sve češće ginu zbog što ,,efektnijeg“ selfija, te raznih stupidnih ,,izazova“ na društvenim mrežama. Ništa od toga ne nosi dubinu, zato se i nadomešta ludošću i bizarnošću.

No, određeni broj autora ima sasvim drugačiju perspektivu sagledavanja ovog fenomena. Razmotrimo jedno od takvih stanovišta. Reč je, naime, o stavovima Meri Čejko iznetim u knjizi ,,Superpovezani“. Ona zastupa stav da ,,selfiji nisu znak narcizma“ i da ,,omogućavaju ljudima da ispune osnovne potrebe samopredstavljanja“. Čejko navodi i sledeće mišljenje: ,,Selfi je fotografski autoportret koji, kao poruka, prenosi osećanja i privlači pažnju i komentare, obično u formi lajkova. Selfiji imaju veliki kulturološki i lični značaj. Između ostalog, mogu potvrditi da je osoba prisustvovala nekom događaju, da je živa i zdrava, da želi da nekako dokumentuje život,da se zauzela za neki važan cilj ili ima određeni stav. Suprotno raširenom mišljenju, selfiji nisu znak narcizma. Omogućavaju ljudima da ispune osnovne potrebe samopredstavljanja često duhovito i poluironično, po čemu se razlikuju od samoljubivih i otvoreno samopromotivnih aktivnosti“.[4] Ona dodaje: ,,Selfiji takođe potvrđuju autentičnost. Svedoče o učešću na nekom događaju ili prisustvu na nekom mestu. Predstavljaju dokaz da je osoba zaista bila ,,tamo“. Kao i drugi simboli, fotografije i video-snimci koji se mogu digitalno deliti i širiti, i selfiji mogu da kažu nešto važno o pojedincu ili grupi i samim tim da spoje ljude, da učvrste odnos ili zajednicu“.[5] Teško je opredeliti se koji je od navedenih stavova banalniji i porazniji, u očiglednoj nameri da se pozitivira fenomen selfija. Beskrajna produkcija selfija, kojoj prethodi ritualno poziranje, sa uglavnom ,,tipski“ poluiskrivljenim glavama, napućenim usnama, isplaženim jezicima, itd. tumači se na taj način da je osoba koja je napravila selfi time ,,zauzela za neki važan cilj ili ima određeni stav“. Pomenuti ,,važan cilj“ i ,,određeni stav“ posebno je uočljiv na fotografijama koje se stvaraju u toaletima, jednom od omiljenih mesta onih koji su podlegli selfimaniji. Ili se taj ,,važan cilj“ i ,,određeni stav“ ogleda u neprestanom izlaganju fotografija stopala, grudi i zadnjica? Nije jasno ni šta je to ,,duhovito“ u selfijima na kojima caruju izveštačeni osmesi i pozerski namešteno telo (a takvi su najčešći), niti šta je ,,poluironično“ u očigledno konformističkoj nameri što boljeg predstavljanja po trendovskim merilima, često i uz obilnu pomoć fotošopa. Jedna od funkcija selfija je, prema mišljenju autorke, ,,potvrda da je osoba živa i zdrava“. Slikom na društvenim mrežama, dakle, potvrđuje se da je neko živ i zdrav, i to se, uglavnom, potvrđuje onima koje u suštini nije ni briga za to. Smatramo ovo novom banalnošću u tumačenju i očiglednom kapitulacijom pred imperativom da se životnost mora potvrđivati preko društvenih mreža (jer su neposredni kontakti, ionako, skoro iščezli pa ljude viđamo uglavnom samo preko ekrana). Osoba potvrđuje da je živa, a da li je zdrava to ostaje veliko pitanje ako se u vidu ima postojanje ,,šifri“ dodeljenih selfomanima, koje su karakteristične i za tipičan dijagnostički narcistički poremećaj. O kakvoj se ,,autentičnosti“, koju Čejko potencira, radi dok besomučno probija neonarcistički vapaj da se bude primećen i glamurozan (po uzoru na ,,glamurozne zvezde“), da se privuče pažnja dok se po hiljaditi put izlaže vlastito lice i telo, u moru milijardi drugih selfija, sličnih jedni drugima? Smatramo da namera onih koji su podlegli tom trendu i nije vezana za potrebu ostvarenja autentičnosti već je, uglavnom, reč o davanju ,,oduška“ narcističkim impulsima i to kroz ponuđene (i prihvaćene) klišeizirane i banalne vidove komunikacije, po mustrama imitacije i borbe za neki isprazni ,,smisao“ i promociju. O kakvom se ,,učvršćenju odnosa ili zajednice“ radi, sem ako se pozitivno ne vrednuje povezivanje hipnotisanih pojedinaca koji vape za malo pažnje i lajkovima, potpuno besmisleno i isprazno zureći u ekrane svojih telefona i kompjutera? Takođe, o kakvom se ,,učvršćenju odnosa ili zajednice“ radi tamo gde se sve odvija meteorskom brzinom i na isti način iščezava, gde, suštinski, niko nikom nije ni bitan? Čejko navodi da selfi  ,,prenosi osećanja i privlači pažnju i komentare“. O kakvim se osećanjima radi u prostoru komunikacije čiji ogroman deo vrvi od prenaglašenosti i agresivnosti, uglavnom prožet taštinom i samoreklamerstvom, sa namerom da se izazove pažnja ili zavist? Tu je i brižljivo građenje imidža kroz ustaljene obrasce društvenih mreža i favorizovanje uspeha, lepote, hedonizma, „erotskog kapitala“… Sve to prati i evidentna izveštačenost oličena u poziranju i lažnim osmesima, uz temeljnu eliminaciju spontanosti. Sudeći po dominantnim trendovima instant-civilizacije čini se da je ,,svetla budućnost“ selfija, očigledno, osigurana zbog ,,egocentričnog individualizma savremenika, koji se silno dosađuje i evo mu igračke, koja će mu prekratiti svakodnevnu monotoniju i rutinsko ponavljanje istih sekvenci stvarnosti“.[6] Na delu je pomamno produkovanje selfija kao ,,digitalne valute“ koju treba razmeniti za bar malo pažnje, kako se ne bi propalo u ponor ništavila već stvorio privid o vlastitoj važnosti, o kojoj dovoljno govori i to da zavisi od lajkova i šerova.  

Narcizam se u puno aspekata, a u okviru toga sagledavamo i fenomen selfija, pokazuje kao vrsta eskapizma, čija je svrha u tome da ublaži i prikrije poslovični jad egzistencije i njene brojne nemogućnosti u pogledu toga da se čovek realizuje kao svestrano i slobodarsko biće, te da ostvari sadržajne i produktivne odnose sa drugim ljudima. Ali, uprkos ovom privremenom ,,begu“, na delu ostaje i ,,staromodna“ realnost i potreba funkcionisanja u njoj. Silazak sa novouspostavljenih pozornica, povratak iz virtuelnog (digitalnog, medijskog) ,,carstva“ narcizma (u kom se naizgled sve može!) u klasičnu ,,staromodnu“ realnost (koja podrazumeva mnoštvo životnih osujećenosti od kojih se eskapistički beži), ređe se prihvata traumatično, a češće na ,,fatalistički“ ravnodušan način. Svakodnevni život se sve više odvija na način davanja ,,danka“ staromodnoj realnosti (tamo gde je to neizbežno) i opsesivnog prebivanja u virtuelnoj sferi u kojoj se stvara utisak da se, zapravo, zanimljivije i uzbudljivije živi. Virtuelna sfera, naime, nudi ,,okrepu duše“ i ,,ventile“ koji, na specifičan način, pomažu da se nastavi funkcionisanje u sve bezumnijoj stvarnosti. Drugim rečima, ona je ,,životna štaka“ koja treba da pomogne u koračanju kroz ,,staromodnu“ stvarnost, puna sivila, sputanosti, nepravde, frustriranosti i prosečnosti. U tu svrhu, neprestano se stvaraju prividi glamura, spektakla i važnosti, iako je moderni čovek, u mnogo čemu, suštinski ponižen u značajnom delu svog života. Otuda postojanje virtuelnih (a može se reći i ideoloških) ,,lilihipa“ kako bi se, bar privremeno, pobeglo od sebe, a sve umotano u iluziju da je upravo tamo, na virtuelnim pozornicama, čovek našao sebe. Kako u pomenutoj ,,staromodnoj“ realnosti uglavnom ne postoji kao emancipovano, duhovno, dostojanstveno, kreativno i slobodarsko biće, moderni čovek nalazi utočište u virtuelnom svetu, makar i kao ,,komad mesa“ i ,,iskeženo biće“, sa ,,večno“ nameštenim osmehom pripremljenim za fotografisanje. ,,But first, let me take a selfie“.

( Odlomak iz knjige ,,Lavirint slobode – narcizam, altruizam, ljubav“)

photo: Publicity image

---

[1] Ž. Lipovecki, Doba praznine (ogledi o savremenom individualizmu), Iz. knjižarnica Z. Stojanovića, S.Karlovci/Novi Sad, 2011., str. 81.

[2] R. Salecl, Tiranija izbora, Arhipelag, Beograd, 2014., str.126.

[3] R. Božović, Tišina dokolice, Čigoja, Beograd, 2010., str. 35.

[4] M. Čejko, Superpovezani, Clio, 2019., str. 143.

[5] isto, str. 143.

[6]  R. Božović, Molitva osame, Čigoja, Beograd, 2016., str. 85.

Milivoj Bešlin: Svetosavlje bez Svetog Save (Nikolaj Velimirović i nacizam)

ŠTA JE SVETOSAVLJE I DA LI JE POVEZANO SA SVETIM SAVOM?

Temeljna stvar: Svetosavlje je ideologija koja nema nikakve posredne ili neposredne veze sa Svetim Savom, osim što je zloupotrebila ime ove istorijske ličnosti. Svetosavski nacionalizam je ultradesničarska politička ideologija koja spaja dva elementa – srpski nacionalizam i pravoslavni klerikalizam u 20. veku. Nastala je u krilu Bogomoljačkog pokreta kontroverznog vladike Nikolaja Velimirovića i intelektualaca okupljenih oko fašističkog pokreta Zbor 1930-ih godina. Kada je reč o sadržaju: od Svetog Save je uzeto ime, ostalo je proizvod duhovnih strujanja na ekstremnoj desnici u Evropi 30-ih godina 20. veka.

Rastko (Sava) Nemanjić istorijska je ličnost čije delo nije ni nepoznato ni skriveno. Objavljeno je više izdanja sabranih dela koja obuhvataju: Karejski tipik, Hilandarski tipik, Studenički tipik, Žitije Svetog Simeona, Službu Svetom Simeonu, Pismo studeničkom igumanu Spiridonu i Ukaz za držanje psaltira. Sve skupa jedva da prelazi sto stranica sačuvanog teksta. Međutim, u njima nema nikakvih elemenata za ono što će nastati sedam vekova kasnije kao ideologija sa njegovim imenom. Naprotiv! Za svoje vreme Sava Nemanjić je bio i moderan i pragmatičan i političan. Razumeo je vreme, shvatao međunarodni kontekst, delovao čak i revolucionarno, rušeću ustaljene principe i same crkvene kanone. Drugačije ne bi izborio autonomiju za srpsku crkvu (1219) koju je, destruirajući i dogme i pravila, mimo volje nadležnog (ohridskog) arhiepiskopa Dimitrija Homatijana, izdvojio iz zakonite crkvene oblasti.

Kako se onda desilo da se u krilu najretrogradnijeg dela jugoslovenskog i srpskog društva začne ideologija baš sa njegovim imenom? Veoma jednostavno. Čovek posle smrti ne može da utiče na to kako će njegovo ime biti korišćeno i na koje će načine njegovo delo biti zloupotrebljeno i u koju funkciju stavljeno. Ipak, Sava Nemanjić je bio simbol emancipacije, njegova pojava je oslobodilačka, njegove poruke univerzalne u svom vremenu, a upravo su se njegovim imenom okoristili oni koji su nastupali u ime najgore porobljivačke ideologije u svetskoj istoriji.

GENEZA IDEOLOGIJE SVETOSAVLJA

Sam termin „svetosavlje“ skovao je ljotićevski teolog Dimitrije Najdanović koji je 1932. pokrenuo list sa tim nazivom i u njemu objavio tekst Svetosavska paralipomena. Najdanović kao deo najužeg kruga oko Nikolaja Velimirovića, a po njegovoj naredbi, postaje pripadnik fašističkog pokreta Zbor Dimitrija Ljotića. Imao je istaknutu (intelektualno-propagandnu) ulogu kao kvisling u vreme nacističke okupacije Beograda, da bi Jugoslaviju napustio skupa sa Hitlerovim trupama, bežeći od antifašističkih oslobodilaca. Nikada se nije vratio u Jugoslaviju, već je iz emigracije do kraja života veoma aktivno radio protiv nje. U organicističkom ideološkom konceptu Dimitrija Najdanovića srpsko pravoslavlje i nacija su u simbiozi, dok je samu naciju definisao preko svojih uzora: „Nacistički i fašistički totalitarizam dva ‘firera’ Nemačke i Italije novijih dana potvrđuju na klasičan način našu postavku o naciji kao etnobiološkom telu…” Uz snažnu podršku svog duhovnog i ideološkog mentora, Nikolaja Velimirovića, Dimitrije Najdanović je uređivao ljotićevsku i kvislinšku Našu borbu tokom 1941. i 1942. ostavivši najcrnje nacističke i antisemitske napise na srpskom jeziku. Jedna od njegovih neumrlih rečenica je: „Danas kako stoje stvari, nama jedino Berlin i Hitler mogu doneti novu preporođenu svetosavsku Srbiju.“ Svoj ideološki koncept i izum, od koga nije odustao, zaokružio je u emigraciji 1973. u knjizi Pravoslavlje i svetosavlje.

IDEOLOGIJA NIKOLAJA VELIMIROVIĆA

Uz Najdanovića, kao što je rečeno, ključni utemeljitelj ideologije svetosavlja bio je njegov učitelj, vladika Nikolaj Velimirović, kome je i posvetio doktorsku tezu. Zbog njegovog uticaja i činjenice da je dao osnove ovom učenju, ta bi se ideologija ponajpre i mnogo preciznije zvala – nikolajevskom. Važne obrise svoje ideologije Velimirović je izneo u knjizi Nacionalizam Svetog Save kao najdrskijem falsifikatu misli i dela ovog srednjovekovnog svetitelja. Mnogo puta je već citirano i još više puta pokušano da se lažno kontekstualizuje Nikolajevo poređenje Svetog Save i Hitlera. Jedini kontekst koji bi kritička istoriografija kao nauka mogla da postavi je sledeći: od samo dve strane u Drugom svetskom ratu, Nikolaj je bio na pogrešnoj! Takođe, svako ko je završio u taboru kvislinštva i nacizma – Velimirović to nije krio, ponosio se time – otišao je na tu stranu jer je i pre samog rata imao inklinacije ka fašizmu.

Dakle, u svom spisu Nacionalizam Svetog Save, Nikolaj iznosi zapanjujuću tezu o tome da je srpski nacionalizam najstariji u Evropi, vezuje ga uz prvog srpskog arhiepiskopa, iako se u Savinim delima ne može pronaći ništa slično ni u tragovima. Poznata je kontroverza tog spisa da je on napravio paralelu između Hitlera i Svetog Save. „Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam“, piše Nikolaj, svrstavajući upravo Hitlera u svetosavski panteon rečima: „I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetog Save i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji se priliči jedino svetitelju, geniju i heroju“. Srbima je, piše Velimirović, „taj posao svršio Sveti Sava, prvi među herojima u našoj istoriji“, koji „može biti i današnjoj Evropi učitelj o zdravom nacionalizmu svima“.

Nikolaj Velimirović je svoju ideologiju, nazvanu svetosavlje, konstruisao potpuno izvan bilo čega što bi bilo uverenje, stav ili misao Svetog Save. Velimirovićevo svetosavlje nije samo bez Svetoga Save, ovo je po svemu konstruisano kao suprotnost onome što je bila misao i delo Svetog Save u svom vremenu. S pravom je predani istraživač religije Mirko Đorđević tvrdio: „Svetosavlje se gradi kao totalitarna ideologija po modelu koji Nikolaj ne krije – po fašističkom modelu.“ Ovaj konstruisani ideološki model napreciznije bi se mogao označiti kao ljotićevska ideja pod lažnom oznakom Save Nemanjića. Kasniji uticajni Nikolajevi učenici su nastavili da na započetoj paradigmi izgrađuju ideološki obrazac, koji je pokazao ogromni potencijal za političku funkcionalizaciju i kleronacionalističku homogenizaciju. Filozofski prizemna i ideološki isprazna koncepcija fašisitičkog ljotićevstva lako je umivena posle poraza fašizma (1945) i nastavila bez puno opstrukcije da preživljava u svojoj eksplicitnijoj formi u emigraciji i u nešto prikrivenijem obliku u antifašističkoj Jugoslaviji, pod okriljem nikada reformisane SPC.

PODUDARNOST SA TEMELJNIM POSTAVKAMA NEMAČKOG NACIZMA

Stavovi Nikolaja Velimirovića, kao utemeljitelja ove ideologije, nisu bili nepoznati ni kada je reč o rasizmu, antisemitizmu, a išli su i dalje od ideje. Tako je u manastiru Ravanica 1939. Nikolaj održao govor poznat pod nazivom, „Čiji si ti, mali narode srpski“, koji je sadržavao nesporni rasistički diskurs i glorifikaciju arijevske rase i Srba kao arijevaca, u vreme kada je pod tom šifrom u Hitlerovom Trećem rajhu već sprovođen Holokaust. I dalje, krajem 1944. dok nestaje poslednji od šest miliona Jevreja, Velimirović piše, u spisu Kroz tamnički prozor, o kulturi kao „zbiru svih zala“ i da je potrebno moliti se za „spas od kulture“ koju su kao otrov Evropi podmetnuli „Jevreji i njihov otac đavo“. U svom čudovišnom manifestu antimodernizma on se ostvrljuje na parnu mašinu, električnu energiju, umetnost, arhitekturu, zagovarajući rušenje biblioteka i uništenje miliona „bezbožničkih knjiga“. I ovde lako uočljivo preklapanje sa nacističkom praksom spaljivanja knjiga.

Ipak, vrhunac zla i jeresi za njega je Evropa, kao paradigma Zapada, koja je zatrovala Srbe, smatrao je Nikolaj. I ključ za razumevanje današnje popularnosti Nikolaja i njegove ideologije među srpskim nacionalistima leži u sledećem: „A ti, Srbijo, kuda si pošla za Evropom? Ti nikada nisi išla njenim putem i nikad za njom…“ Sama Evropa je „zlo“ jer su njene vrednosti, smatra najistaknutiji među srpskim rasistima i antisemitama, smislili Jevreji, nabrajajući, opet podudarno, ceo katalog neprijatelja Hitlerovog nacizma, kao iz propagandnih žurnala Trećeg rajha: demokratiju, socijalizam, štrajkove, ateizam, pacifizam, toleranciju, kapitalizam, revoluciju i komunizam. Fašizma i nacizma na popisu Velimirovićevih „sotonskih“ izuma, naravno, nema.

Zbog svega ne treba da čudi da je upravo on pri kraju Drugog svetskog rata bio predviđen u vrhu Trećeg Rajha za predvodnika kvislinških i antikomunističkih snaga u Jugoslaviji u čemu su sa Nedićem i Ljotićem bili saglasni Ribentrop i Himler. U tu svrhu Nikolaj Velimirović je u januaru 1945. iz luksuznog hotela u široj okolini Minhena prebačen u Beč gde se sastao Ljotićem, Nedićem i izaslanikom Draže Mihailovića, Milanom Aćimovićem, u cilju ujedinjenja svih kvislinških i kolaborantskih trupa u Srbiji i Jugoslaviji. Pristajući na „ovaj plan nacističkih vlasti“ i aktivno učestvujući u njegovom ostvarivanju, kako piše pouzdani istraživač Predrag ilić u knjizi Tajna Dahaua, Nikolaj je tokom marta i aprila 1944. obilazio združene srpske kvislinške snage na teritoriji Slovenije, gde su se povlačile, sa ciljem podizanja morala i blagosiljanja njihove zajedničke borbe sa Vermahtom protiv antifašističke vojske jugoslovenskih partizana (NOVJ).

I sam govor Nikolaja Velimirovića nad odrom Dimitrija Ljotića 1945. bio je potvrda stava dobrih poznvalaca idejnih strujanja toga doba – nije Nikolaj Velimirović bio ljotićevac, kako se često čuje, već je Dimitrije Ljotić bio nikolajevac. Baš zbog toga u dirljivom govoru u slavu Dimitrija Ljotića, čije su kvislinške jedinice sejale smrt u okupiranoj Srbiji, uljučujući i pomoć nemačkim jedinicama koje su u jesen 1941. streljale kragujevačke đake, Nikolaj Velimirović vrši zamenu teza i Ljotića proglašava „najvećom žrtvom rata“ i „kapijom naše nove otadžbine“. Najzad, do kraja života, utemeljitelj lažnog svetosavlja, Nikolaj Velimirović je govorio i zaklinjao da će se moliti „za tri srpska mučenika Dražu (Mihailovića), Milana (Nedića) i Dimitrija (Ljotića)“. Nadživeo je vođe srpskih kolaborantskih i kvislinških pokreta od kojih je očekivao da sprovode i šire njegovu ideologiju nastalu u krilu i na izvorima nemačkog nacizma, zaogrnutu i ničim utemeljenu imenom prvog arhiepiskopa srpskog.

MILAN NEDIĆ: AKO HITLER IMA DOBROTU…

Još jedan istaknuti srpski nacista i kvisling koga je sa posebnom pažnjom prevodila i citirala Hitlerova propaganda, Miroslav Spalajković, potpisnik zloglasnog okupacionog Apela srpskom narodu (1941) bio je među utemeljiteljima nikolajevske ideologije svetosavlja. Najviše je o toj temi pisao tokom 1943. i 1944. u fašističkim listovima u okupiranoj Srbiji, da bi svoj opus zaokružio delom: Duhovni temelji svetosavske Srbije. Najzad, i sam šef kvislinške uprave u Srbiji, Milan Nedić, u svojim je propagandnim govorima, između ispaljivanja rasističkih i antisemitskih parola i potpisivanja rasnih uredbi o istrebljenjima, kao i poziva na divljenje nemačkom Rajhu i Hitleru, neretko iznosio stav da će njegova Srbija kao deo Hitlerovog carstva biti zasnovana na „svetosavskim temeljima“, jer “Srbin koji ne oseća, ne živi u svetosavskom duhu ne pripada srpskoj naciji”, govorio je ratni zločinac i kvisling. Drugi temelj Nedićeve „nove“, odnosno, nacističke Srbije, osim nikolajevskog svetosavlja trebalo je da bude nacionalizam. Iz svih njegovih propagandnih i ideoloških govora proizlazi prečišćen oblik nikolajevskog učenja. Cilj nacističke indoktrinacije u Nedićevoj Srbiji je bio, kako je u novembru 1943. rekao još jedan kontroverzni klerik Justin Popović, stvaranje “boljeg srpskog čoveka koji hrabro korača ka svetosavlju”. Ili kako je sam Milan Nedić javno rekao: “Ako Berlin ima dobrotu da nam da ono što je naše, mi molimo jedno: neka nam Berlin da ono što je naša želja, neka da svetosavsku Srbiju”. Bezbroj je primera da je gotovo svaki segment Nedićeve fašističke propagande bio obeležen pozivima za uspostavljanje „svetosavskog duha“ i „ideja svetosavlja“, kako su u svojim radovima istražili brojni istoričari, a najsavesnije Olivera Milosavljević.

KOLABORACIJA JE FAŠIZAM

Naposletku, niko od pomenutih kvislinga nije ulazio u kolaboraciju sa fašizmom, kako se neretko čuje. Ne! Sama kolaboracija je već bila fašizam, na istim ideološkim temeljima su se našli. Nikolajevsko lažno svetosavlje i antifašizam, ne samo da se ne mogu naći u istoj rečenici, već su nastali kao totalna i neopoziva suprotnost jedno drugome. Današnja SPC sa kontinuitetom nikolajevske ideologije pseudosvetosavlja, bez Svetog Save, kamen je o vratu i problem Srbije. Za svoju budućnost bi se moralo plašiti srpsko društvo u kome je fašistički Ljotić prekriven imenom Svetog Save, bez ozbiljne želje da se ova istorijska prevara dekonstruiše.

Izvor: AntenaM

Slobodan Sadžakov: MURAL PO MURAL….SREDNJI VEK

Nije dovoljno promoterima pravoslavne teokratije uvođenje veronauke u državne škole, ni to što oficiri Vojske ponizno kleče pred sveštenicima. Ni to što im država izdašno obezbeđuje brojne prinadležnosti, isplaćuje penzije sveštenicima, plate takozvanim veroučiteljima i vojnim kapelanima. Nije im dovoljno što su izuzeti od plaćanja poreza i PDV-a, što im u nedogled pristižu donacije od strane države (dok zdravstveni i obrazovni sistem izdišu!), posebno one za izgradnju hrama Svetog Save, te finansijske ,,jame bez dna“ i simbola srpske grandomanije. 

Nije dovoljno zastarevanje (i ostali sumnjivi ishodi) sudskih sporova u kojima su glavni akteri bili njihovi sveštenici optuženi za pedofiliju, seksualno uznemiravanje, silovanje… 

Nisu dovoljne ,,školske“ i ,,gradske“ slave, ni to što, u neprekinutom nizu, predsednici (nominalno sekularne) države i drugi predstavnici vlasti unose badnjake i slave Božić unutar državnih instititucija, kršeći na taj način ustav (čl. 11). Nije dovoljno ni to što se predstavnici vlasti u Srbiji i Crnoj Gori presamićuju pred sveštenicima i ljube im ruke, ne shvatajući da dok obavljaju svoje funkcije nisu privatna lica već reprezenti svih građana (u toj istoj nominalno sekularnoj državi).

Nije dovoljno ni to što se na Bogoslovskom fakultetu (koji se, inače, sasvim neprimereno, nalazi u okrilju državnog univerziteta), a u potpunoj suprotnosti sa ,,Zakonom o visokoškolskom obrazovanju“ i ,,Zakonom o radu“, kao uslov za zapošljavanje i napredovanje profesora i asistenata traži blagoslov od strane organa SPC. 

Ne zadovoljava ih ni mogućnost političkog delovanja sveštenika, nezamisliva u modernom svetu, ni to što se predstavnici vlasti (u nominalno sekularnoj državi) konsultuju sa verskim vođama oko političkih pitanja.

Nije im, napokon, bio dovoljan ni ,,posebni tretman“ nakon izbijanja korone, kada su svojim nerazumnim postupcima dodatno ruinirali već ionako katastrofalnu zdravstvenu situaciju, zasluživši da se zbog toga nađu u zatvoru.

Ništa od toga im očigledno nije dovoljno u realizaciji namere da srpsko i crnogorsko društvo vrate u srednji vek kao svoj ideal i ,,prirodno stanište“. Treba, dakle, otići korak dalje u tom naporu, pa su na red došli i ulični zidovi, na kojima masovno osviću murali u brojnim gradovima Srbije i Crne Gore. Slavodobitno se objavljuju vesti o mestima čije fasade sada ponosno krase uradci novog trenda pravoslavnog ,,zidnog slikarstva“. Zrenjanin, Beograd, Vrbas, Kula, Odžaci, Vršac, Šabac, Kolašin, Pljevlja… Za očekivati je da će se muralomaniji pridružiti i trenutno okasneli gradovi kako bi i oni podarili svojim sredinama ,,veru“ i ,,duhovnost“. 

Šta je problem sa navedenim muralima? Murali se pojavljuju u okviru javnog prostora. Javni prostor pripada svim građanima. Ti građani, po prirodi stvari, imaju različita shvatanja, svetonazore, ideale, ukuse, političke stavove, verska ubeđenja… Građansko društvo je, naprosto, takvo. Upravo zbog pomenutih različitosti, javni prostor mora predstavljati, u onom bitnom, nešto neutralno i ,,sterilno“, kako se ne bi favorizovali jedni, a narušavala prava drugih. Realizatori muralomanije očigledno nisu u stanju doći do tako ,,suptilnih“ spoznaja koje sačinjavaju srž civilizovanog i tolerantnog života. Upravo zato jer su u permanentnom sukobu sa modernim vremenom. Njihova ,,pamet“ je nepopravljivo srednjovekovnog tipa, što su još jednom demonstrirali i preko pojave murala, bahato nastupajući u javnom prostoru. Iskazujući, uz to, naravno, i čuđenje kako njihove rukotvorine mogu nekome smetati. Zar nismo svi Srbi pravoslavci? Pa, eto, nećete verovati, neki nisu.Ta anahrona i agresivna pozicija suštinski isključuje postojanje i prava svih koji ne misle kao oni. Ne može se, iz obzora njihove nezajažljivosti da uzurpiraju svaki ,,pedalj“ društva, uvažiti činjenica da postoje i ljudi drugačijih shvatanja, pripadnici drugih nacija i vera, kao i ateisti, koji sa njima ne dele iste vrednosti. To što radimo je u redu jer mi to radimo, nešto je dobro i lepo zato što mi kažemo da je to dobro i lepo… Neobaziranje na druge ljude jedna je od ključnih karakteristika primitivaca, poput onih koji odvrću muziku ,,do daske“, smatrajući da se to, svakako, mora svideti celom komšiluku. Ili im to, u ,,davanju oduška“ sebi, naprosto, nije ni bitno.

Uzmimo, recimo, primer da je neko, po identičnom rezonu pravoslavnih muralofila, na zidu naslikao Tita, Papu, muftiju Zukorlića, Boža Vreća, Paju Patka, šta god, jer baš to njemu nešto znači, lepo mu je i misli da to tako treba. Dakle, na pravoslavnim muralima se ne nalaze ,,cveće i drveće“, već nametljivi ideološki obrasci koje njihovi tvorci smatraju ,,neospornim vrednostima“ i nameću ih svima, prisvajajući javni prostor.

Pored svega spornog, na primeru pravoslavne muralomanije vidi se i dodatna simbioza crkve i države, odnosno privilegije koje ima jedna verska organizacija. Naime, dok se obični street art umetnici ili oni koji, naprosto, žele napisati nešto na zidu (bila to ljubavna poruka ili ime omiljenog kluba), osvrću i plaše dok ispisuju svoje ,,objave svetu“, kako ne bi bili uhapšeni zbog uništavanja javnih dobara, kreatori pravoslavnih murala čine to sasvim relaksirano znajući da im se ništa loše neće dogoditi. Oni bezbrižno plasiraju svoju ,,estetiku“ jer su pod zaštitom države. Negde su i ekspresno dobili dozvole ,,nadležnih“ (kao što je to slučaj u Subotici), negde je sve urađeno ,,spontano“, bez ikakve dozvole. Kad nema murala tu su ogromne cirade, kao što je ona u Nikšiću, okačena na stambenoj zgradi (koja još nije uklonjena i pored rešenja komunalne policije i protesta stanara).

Ko su, napokon, ljudi čiji se likovi nalaze na muralima? Za sada, to su patrijarsi Pavle i Irinej i mitropolit Amfilohije. Oni su izabrani kao najbolji reprezenti vrednosnog sistema i doživljaja vere pravoslavnih teokrata, kao njihovi neosporni ,,svetionici“. Da su bolje upoznati sa biografijama pomenutih mural-modela i da išta znaju vrednovati, shvatili bi da su zidove naših gradova ,,uskrasili“ mračnim trgovcima ljudskim sudbinama ,,na veliko i malo“, ,,velemajstorima“ zloupotrebe vere i aktivnim učesnicima  nacionalističkog projekta koji je na ove prostore doneo jezive progone, bedu i zločine. Oni to, naprosto, ne žele da znaju. Prema svecu i mural!

Svako odstupanje od sekularizacijskih tekovina (koje sačinjavaju sadržaj i srpskog i crnogorskog ustava) predstavlja neku vrstu verskog fundamentalizma, koji je u našem slučaju već uzeo nepodnošljive razmere. Murali kao vizuelni znak naše društvene posunovraćenosti i udaljenosti od civilizovanog života dodatno potvđuju činjenicu da je na delu eskalacija pravoslavnog fundamentalizma. Zato ih treba što pre ukloniti!

Preneto sa portala Akuzativ. com

KO JE TAJ ČOVEK ?

• 

Meksiko siti. Godina 1968. Olimpijske igre. Na podijumu, posle finala na 200 metara, trojica takmičara. Dvojica su Amerikanci. Zlatni Tomi Smit i bronzani Džon Karlos popeli su se tamo bez obuće. A onda su, primivši medalje, podigli stisnute pesnice. Na njima su bile crne rukavice. Bila je to snažna poruka podrške ljudskim pravima, na koje je crno stanovništvo Sjedinjenih Američkih Država izuzetno apelovalo u toj crnoj 1968, u kojoj su u SAD već bili ubijeni i Martin Luter King i Bobi Kenedi, senator koji se zalagao za njihova prava i želeo da postane predsednik poput starijeg brata Džona, takođe ubijenog.

Ono što su Karlos i Smit uradili bilo je izuzetno hrabro, jer ih je po povratku maltene čekao linč, a svakako kazne. Dizanje glasa protiv represije, na jednom takvom, svetskom događaju, nije moglo da prođe bez posledica. Ali, na toj fotografiji je još neko. Neki belac. „Taj se, sigurno, nije slagao sa njima“, pomisli čovek. Logika mu to nalaže. Vidi se, uostalom, da ne radi isto što i oni, zar ne?

Ali, taj čovek je, u tom trenutku, i posledicama koje su zbog tog trenutka usledile, bio i ostao veći heroj od Džona Karlosa i Tomija Smita.

Zove se Piter Norman. Australijanac je. U to vreme, u Australiji su postojali oštri aparthejd-zakoni, nalik onim u Južnoj Africi. I tamo je bilo raznih protesta, zbog zabrane dolaska emigranata koji nisu belci, te strašne diskiminacije lokalnog, aboridžinskog stanovništva, kojima su čak i pojedinu decu oduzimali da bi ih odgajali u belim porodicama. „Aha, Piter Norman ne samo da nije uzeo učešće u protestu dvojice kolega, već je bio i protiv toga!“, nekome će se, kao logičan, nametnuti taj zaključak. Još jedan pogrešan zaključak.

Norman je mnoge iznenadio u polufinalu. Istrčao je 200 metara za 20,22 sekunde. Samo su Smit i Karlos bili bolji. U finalu je, ipak, smatran autsajderom. Međutim, čudesno je istrčao, naročito završnih 100 metara. Prestigao je Karlosa, osvojio srebro, a rezultat od 20,06 sekundi i dan danas je, 50 godina kasnije, nacionalni rekord Australije. Zlati Tomi Smit je sa 19,83 postavio novi svetski rekord.

Niski momak, od samo 168 cm, pred odlazak na podijum razgovorao je sa američkim sprinterima, koji su bili skoro po 190 visoki i pritom zadivljeni Australijancem koji ih je sprečio da osvoje prva dva mesta.

„Veruješ li ti u ljudska prava?“, upitali su ga.

„Verujem“.

„A u Boga?“

„Veoma“.

„Ono što ćemo uraditi…“, rekoše mu, pa objasniše svoj plan za protest: „… više je od bilo kog atletskog dostignuća“.

„Uz vas sam“, rekao im je omaleni Australijanac.

To ih je skroz zbunilo.

„Sećam se, očekivao sam da ću u njegovim očima videti strah, a umesto toga video sam – ljubav“, prisećao se šampion Tomi Smit.

Američki sprinteri su isprva rešili da na trenerke okače bedž „Olimpijski projekat za ljudska prava“, bedž koji je označavao pripadnost pokretu za ravnopravnost u sportu. Hteli su da izađu bosi, kako bi simbolizovali siromaštvo crnačke populacije. Onda su se setili i crnih rukavica, još jednog rasprostranjenog simbola, koji je u SAD uvela partija „Crni panteri“. Međutim, imali su samo jedan par.

„Neka svako od vas uzme po jednu“, ponudio im je rešenje Piter Norman.

Radosno su ga poslušali, ali on je tada imao i zahtev.

„Ja verujem u ono u šta i vi verujete. Imate li još jedan takav bedž, za mene? Tako bih i ja mogao da vam pružim podršku“

Bedž su pronašli kod jednog trećeg američkog olimpijca, Pola Hofmana.

„Kada su mi rekli šta im je Norman tražio, pomislio sam ‘E, ako mi belac iz Australije traži bedž onda će, Bože zdravlja, odmah i da dobije. Dao sam mu jedini koji sam imao. Svoj“, prisetio se Pol Hofman.

Piter Norman nije mogao da na podijumu vidi ono što su uradili Amerikanci iza njegovih leđa. On je stajao ponosno, sa bedžom. Ali, znao je šta se dešava.

„Sve mi je bilo jasno, iz razgovora sa njima, iz njihovih planova. A jasno mi je bilo i da su te planove sproveli u delo kada je glas koji je pevao američku himnu počeo da nestaje. Utišao se. I nestao. Ceo stadion je ćutao“.

Smit i Karlos su odmah suspendovani iz američke olimpijske ekipe, izbačeni su i iz olimpijskog sela, a veslač Hofman je optužen za saradnju. Kada su sprinteri stigli nazad u SAD, dobili su veliki broj pretnji smrću, a sačekale su ih i ozbiljne posledice.

Oni su se, međutim, oslonili na podršku sebi sličnih. Pregurali su taj strašan period. Postali su heroji, sa pravom. Čak im je ispred Univerziteta San Hoze Stejt podignuta zajednička statua. Samo, na toj statui nema Pitera Normana. On ne postoji. Čak i u Australiji je bio „obrisan“. Naprasno zaboravljen. Aparthejd nije praštao onima koji su digli svoj glas protiv njega.

Iako je bio vlasnik nacionalnog rekorda, nisu hteli da ga povedu na sledeće Olimpijske igre 1972. u Minhenu. Nisu ga poveli, iako je oborio kvalifikacionu olimpijsku normu za trku na 200 metara čak 13 puta, a onu za trku od 100 metara – u pet navrata.

Razočaran, napustio je takmičarsko bavljenje atletikom, posvetivši se samo ameterskom. Samo, i pored toga, nailazio je na odbacivanje. Familija ga se odrekla. Timske kolege takođe. Isto i u Savezu. Usled jedne povrede koju je zadobio radeći kao mesar, dobio je i gangrenu, što je dovelo do depresije, na momente i alkoholizma.

„Dok smo mi dobijali sve veću podršku, Piter je stajao sam naspram čitave države. Patio je sam“, prisetio se Karlos.

Piteru Normanu su iz Olimpijskog komiteta Australije ponudili posao, baš u komitetu, pod uslovom da osudi potez njegovih kolega, Džona Karlosa i Tomija Smita.

Nije na to pristao.

Zato je cenu plaćao godinama. Decenijama.

Iako je bio i ostao državni rekorder, cenu je platio i 2000, kada uopšte nije pozvan na Olimpijske igre čiji je Sidnej bio domaćin. Poziv za Sidnej je dobio od legendarnog američkog sprintera Majkla Džonsona, olimpijskog šampiona koji je Pitera Normana smatrao uzorom i herojem, a kog je pozvao na svoj rođendan, dva dana pred početak Igara.

„On je celog života plaćao cenu svog izbora“, rekao je Tomi Smit. „Nije to bio samo jedan običan gest kojim nam je pružio podršku, to je bila njegova borba. Njegova. On je bio belac, beli Australijanac, koji je sa dva crna čoveka zajedno stajao u tom pobedničkom momentu. Sva trojica zajedno, u ime istog cilja“.

Šest godina posle sidnejskih igara, 2006, Piter Norman je preminuo usled srčanog udara. Nije dočekao da mu se država izvini za tretman kroz koji je prošao. To je učinjeno 2012. u australijskom parlamentu.

Na sahrani, skromnoj za heroja njegove veličine, kovčeg su nosila dva čoveka koje mnogi koji su se tu zatekli nisu prepoznali. Pitera Normana su na svojim ramenima nosili – Tomi Smit i Džon Karlos.

A onda je Olimpijski komitet Australije Piteru Normanu dodelio najveće odlikovanje, „Za zasluge sportu“. Pedeset godina nakon što ga se odrekao.

Azra Hromadžić: MEŠANJE U TOALETU

Jednog lepog prolećnog dana 2006. godine prilazi mi Amna, krijući iza leđa ruku stisnutu u pesnicu: „Hajmo se miješati“, kaže. Otvara pesnicu i ja ugledam cigaretu.

Hvata me za ruku i odvodi do toaleta na kraju hodnika, daleko od očiju nastavnika. Otvaramo vrata i odjednom smo obavijene dimom, tako gustim da potiskuje miris mokraće.

Zastajem i čekam da mi se oči prilagode na dim. Jedva razaznajem lavaboe pričvršćene za zid, pokrivene pikavcima. Voda iz slavina polako kaplje i pikavci bubre. Žućkasti sunđer jedva održava ravnotežu na ivici drugog po redu lavaboa i kao da strepi za svoju budućnost.

Osećam kako me Amna vuče za lakat. Idem za njom pokušavajući da ne dotičem hladne, vlažne zidove. Čujem glasove, ali ne mogu da odgonetnem izgovorene reči. Ulazimo u drugu prostoriju, koja ima prozor. Konačno mogu opet da dišem. Životu Americi u poslednjih devet godina „oslabio“ mi je pluća pa ne mogu da podnesu dim cigareta, to distinktivno obeležje bosanskih javnih prostora. Amna staje pored Igora, grli i kaže: „Volim da se ‘parkiram’ pored ovih Hrvata. Posjećujem ih češće nego oni mene.“ Pridružuju nam se još tri učenika koji puše. Jedan pita: „Amna, da li bi se udala za Hrvata?“ Odgovara brzo, a glas joj se diže iznad dima: „Naravno, ali bi prvo morao da pređe na islam.“ Damjan kaže: „Nema problema, nauči me neke redove iz Kurana.“ Uplićem se u razgovor: „Marijan je juče rekao da bi se oženio muslimankom.“ Marijan spremno odgovara: „Naravno, ali samo ako je neplodna“. Cela grupa se smeje. Amna i Marijan nežno se grle.

Zvono označava kraj odmora. Učenici žudno uvlače poslednje dimove, bacaju pikavce u lavaboe i napuštaju toalet. Naginjem se kroz prozor i željno udišem svež vazduh koji se spušta s okolnih brda. Nesvesno kuckam prstima po fotoaparatu koji držim u ruci i razmišljam: „Da li je ovaj toalet jedino mjesto u Mostaru u kom danas ima miješanja?“

Na važnu ulogu javnih toaleta u stvaranju identiteta, subjektiviteta i političkih projekata ukazivali su mnogi teoretičari. Inspirisana tim teoretičarima, ovde skrećem pažnju na značaj pušenja – koje je bilo jedan od glavnih vidova međuetničke društvene prakse u predratnoj Bosni i Hercegovini. Primer pušenja u toaletu Mostarske gimnazije povezujem s dugom istorijom mešanja kao oblikom javne društvenosti u zemlji i pokazujem kako sadašnji društveno-politički model ometa nastavak tradicije.

Toaleti se kao prostori namernog mešanja u školi pojavljuju spontano i u njima se često odvijaju zabranjene radnje. Ako proučavamo tu „vanakademsku arhitekturu“ (Devine 1996), verovatno ćemo više saznati o izazovima koje mladi postavljaju prostornom upravljanju nego ako posmatramo život u učiniocima. Mešanje u toaletu potvrđuje da su učenici „članovi“ mešovite zajednice pušača, koji stvaraju zajednički, kolektivni prostor gde se odvija kulturna intimnost i zastupaju lojalnost principima zajedničkog identiteta, kao što je „ratoborno prkošenje autoritetu“ (Neofotistos 2010:303). Većina učenika koji su svesno težili mešanju u toaletu učestvovala je i u malobrojnim zajedničkim aktivnostima u školi, na primer u učeničkom veću i debatnom klubu. I pored ovih zajedničkih aktivnosti, oni su mešanje u toaletu doživljavali kao nešto što ih u većoj meri ujedinjuje. Jedna učenica je, oduševljena sve intenzivnijim mešanjem u toaletu, uzviknula: „Pušenje ne ubija, ono ujedinjuje!“

Na pušenje u toaletu naišla sam slučajno, za vreme malog odmora, nekoliko nedelja nakon početka rada na terenu. Nastavnički toalet bio je uvek zaključan i, kad sam jednom zaboravila da uzmem ključ iz zbornice, odlučila sam da uđem u učenički toalet. Iznenadila su me mnoga poznata lica učenika naslonjenih na vlažne zidove i obavijenih dimom. Kad su me videli, pozdravili su me usklicima i tako pokazali da me prihvataju. Posle te inicijative redovno sam odlazila u taj toalet. Provodila sam mnoge sate udišući dim u jednom od dva toaleta na drugom spratu, u koji su nekoliko puta dnevno, za vreme petominutnih odmora, učenici četvrtog razreda, jedini na tom spratu, dolazili da na brzinu popuše cigaretu. Nijednom nisam videla da u toku mešanja u toaletu koriste ve-ce u svrhe kojima su namenjeni; za vreme odmora učenici su, po pravilu, izbegavali takve radnje. Zadovoljavanje telesnih potreba odlagali su da bi sebi obezbedili taj subverzivni i marginalizovani, ujedno privatni i javni prostor u kojem se mešanje moglo odvijati. Olakšavali su se isključivo izvan odmora; često se dešavalo da mole nastavnike da ih puste s časa da bi otišli u toalet. Pretvaranje toaleta u prostor koji je i „privatan“ i „javan“ omogućavalo im je da, dok puše, eksperimentišu etničkim identitetima i od toaleta stvore jedinstven prostor društvenosti i konzumacije.

Toalet je polako postao glavno mesto za mešanje, što se vidi i iz ove poruke koju mi je poslala jedna učenica:

Gde si? Danas su svi bili tamo ((u toaletu)), Ana, Marijana, Ivan i Jelica i mnogi učenici iz našeg odeljenja… i razgovarali smo s njima i pričali viceve. Bilo je super! Bilo mi je žao kad je zazvonilo. Ve-ce je zakon! Pozdrav iz najbolje škole na svijetu!

Bez odraslih, toalet je postao subverzivno, eksperimentalno, rizično i zabavno mesto. To je bilo jedino mesto u školi gde su učenici mogli da se druže, podele cigaretu, poplave lavaboe, zapuše klozetske šolje i razgovaraju o časovima, modi, muzici i zabavljanju. Ta praksa izrodila je kontingentna i nesigurna osećanja međusobne povezanosti i priznavanja.

Toalet i zabranjeno pušenje u njemu služili su ne samo druženju nego su bili i jedinstven prostor koji je omogućavao eksperimentisanje etnoreligijskim identitetom. Mario je, na primer, na jednom odmoru nosio majicu s natpisom „Hrvatski“ i šaljivo ponavljao redove iz Kurana kojima je Amna pokušavala da ga nauči. Kad sam ga upitala otkud ta kontradiktornost, odgovorio je: „U toaletu se zezam, nije kao da sam to uradio na času ili tako nešto.“ Marginalizovani prostor toaleta omogućavao je eksperimentisanje i zbivanje šala, što se, po Marijevom mišljenju, ne bi moglo dešavati u zvaničnom, etnizovanom okruženju učionice. Toaleti su se pojavili kao izdvojen prostor koji je podsticao inače ograničeno eksperimentisanje sopstvenim identitetom i gde su se učenici ponašali kontradiktorno. Na primer, za vreme odmora jedan učenik, Hrvat i samoproglašeni nacionalista, podelio je cigaretu s učenikom Bošnjakom koji je, godinu dana pre toga, upao u hrvatsku školu i vređao učenike i nastavnike. Kad sam ih pitala šta imaju o tome da kažu, samo su slegli ramenima. To (ne)davanje odgovora podsetilo me je na situaciju iz vremena kad sam radila na terenu u Severnom Belfastu. U martu 2006. godine upoznala sam dvojicu učenika srednje škole koji su se družili u integrisanoj (protestantskoj i katoličkoj) školi, a posle časova su učestvovali u nasilnim upadima preko mirovne linije. Na moje pitanje kako mogu pre podne da budu drugovi, a po podne neprijatelji, odgovorili su da je to „normalno“. Ta osobena kulturna logika odgovor je domaćeg stanovništva na konsocijacijski model koji istovremeno integriše i deli ljude i teritorije. Ona je i upečatljiv komentar o kompleksnosti svakodnevnog potvrđivanja zajedničke istorije i divergentnih društveno-političkih identiteta.

U školskom toaletu udvaranje je veoma često pružalo priliku za eksperimentisanje identitetom. Bošnjakinja koja je pomenula da se nikad ne bi zabavljala s Hrvatom toplo je preda mnom i pred svima drugima zagrlila učenika Hrvata. Kad sam je zamolila da nešto kaže o tome, odgovorila je: „Površno flertovanje ((u toaletu)) je OK, ali ozbiljno zabavljanje ((izvan toaleta)) nije.“ Takav stav odraz je ideja koje sam predstavila u prvoj epizodi iz toaleta, kad je Marijan rekao da bi se oženio Muslimankom, ali samo ako je neplodna. Pored toga što pokazuju kako ideologije prožima društvene agense, ti odgovori ukazuju i na promenljivu prirodu mešanja u Bosni i Hercegovini, gde se ono sve što posmatra kao rizična, subverzivna, a ipak krajnje vidljiva praksa, koju treba stalno nadgledati i regulisati jer krši ili preti da će kršiti političke poretke kulturne čistoće i segmentarne autonomije tri glavne etničke grupe.

Azra Hromadžić, rođena i odrasla u Bihaću, danas je docentkinja antropologije na Univerzitetu u Sirakuzi (SAD). U Americi je 2015. godine objavila knjigu „Citizens of an Empty Nation“, koju je ove godine na srpskom jeziku objavila Biblioteka XX vek pod naslovom „Samo Bosne nema“. Ova knjiga nastala je kao rezultat terenskih istraživanja koja je autorka obavila u Mostarskoj gimnaziji u jesen 2005. godine. To je studija o funkcionisanju društva po etničko-religijskoj osnovi i spontanom otporu nametnutoj segregaciji.

Dnevni list ,,Danas“, 2017.

Tin Ujević: IGRAČKA VJETROVA

Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.

Slobodan Sadžakov: U SUMRAK

Nekad ne znaš da li je trebalo baš tuda proći. Ne znaš da li je trebalo nešto videti.

Raskrsnica. Sumrak. U jednom običnom času, na Salajci.

Dve ulice, svejedno je kojom će se krenuti dalje. Ipak ajde ovom.

K. I. Gałczyński: PJESMA O INGE BARČ

Inge Barč, glumica posle prevrata izgubljena
u tajanstvenim okolnostima…

Ovo je slovo o Inge Barč,
u svoj prostoti,
namijenjeno potomcima.

Tamara Obradović: INSTAGRAM BALJEZGANJA

Ne mogu više. Gledam ih i ne mogu više. Najezda ih je. Roj. Stuštili su se na internet u Srbiji kao neka iskežena pošast. Gurui. Predavači. Razni tipovi i tripovi koji palamude sa svih društvenih mreža jednu izlizanu glupost – budite pozitivni. Neću, sestro.

Vesna Parun: ZA SVE SU KRIVA DJETINJSTVA NAŠA

Izrasli smo sami kao biljke.
I sada smo postali istraživači
Zapuštenih predjela mašte
Nenavikli na poslušnost zlu.

Radmila Petrović: MIRIS ZEMLJE

SAMO ŽELIM NEKOG DA RASKLOPIMO TRAKTOR MOG OCA U TIŠINI

ja sam šmeker-devojka
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru

stavljala sam srce pod hipoteku
htela da gradimo dom
sad nisam sigurna
da li me je iko od tih ljudi voleo

Toza2xKrntija: TO ŠTO VIDIŠ

ALEGORIJA, ALEGORIJA… ALE ŠTA? ALEGORIJA.
OVO JE SRBIJA. PRLJAVA, DEBELA, ZAPUŠTENA KRMAČA KOJU SISAJU VEĆ DECENIJAMA. ALI SVI ZNAMO DA TAMO GDE MOZGA NEMA – TAMO JE POGODNO TLE ZA SISANJE. DAKLE SISAJU JE I NEKA JE SISAJU. KRMAČA TJ. SRBIJA POKUŠAVA… DA PREĐE TAJ NEKI PUT. GODINAMA. ALI NE MOŽE. NITI ĆE MOĆI. JER SU PRASICI TEŠKI. PRETEŠKI. I SISAJU JE. I ONA OSTAJE ZAUVEK ZAROBLJENA TU NA SRED PUTA NI LEVO NI DESNO NI NAPRED NI NAZAD OKRUŽENA PRASIĆIMA A SAMA U VREMENU I KOSMOSU I NADA SE VELIKOM ZLOM KAMIONU CRNE BOJE KOJI ĆE NAIĆI I REŠITI JE MUKA ALI KAMIONA NEMA, A VEKOVI PROLAZE …

Slobodan Sadžakov: CRNOGORSKA INDIJANKA

„raja traži veselo (ko će slušat tuđu muku)“… a instagrami i fejsbuci, znamo, traže lepa tela, manikirane nokte, moćni biceps, beskrajne selfije, slike hrane da slučajno ne ostane tajna šta se, gde se i kad jede… kakve sad babe a još više kakve sad prababe? i to odavno mrtve… mnogo pre instagramskih i fejsbuk vremena… pa ipak, jedna slika, jedna prababa… iz crne gore, iz ljutog krša crnogorskog, modernije rečeno iz vukojebine… u kojoj ostaje samo ko mora… ali gde planine i dalje čuvaju iskone, gde vetar na lice ne nanosi prašinu nego svežinu… gde su ptice na svom i ne pevaju iznemoglo… a ljudi zastanu kad se sretnu i razmene koju reč… kao ljudi…

sliku sam pronašao prošlog leta u prašnjavom sanduku koji decenijama niko nije otvorio… slikano za ličnu kartu… 1951… jedina njena slika koja postoji… što bi se neko slikao ako nije za ličnu kartu…

čudno je gledati u slike predaka… u nekog ko je nestao mnogo pre tvog rođenja, koga nisi video, kome nisi sedeo u  krilu, ko ti nikad nije uputio osmeh, spremio nešto da jedeš…  a opet je neko tvoj, bez koga ni tebe ne bi bilo.. i gledaš tu sliku, to lice stameno i izmučeno, na kom svaka bora svedoči da nije bilo lako… sve samo ne lako… i nema lažnog osmeha, nema fotošopa… samo život takav kakav je, bez foliranja i poze… slikaš se ravnodušno za ličnu kartu i ideš dalje, da čuvas ovce, umesiš hleb, okupiš čeljad… ne čekaš lajkove…

lice: okruglo

kosa: sijeda

oči: smeđe

osobenih znakova: nema

gledaš tu sliku i traziš nešto svoje u nekom čiji si daleki nastavak… i bar se za trenutak prisetiš da „ništa ne počinje sa nama i da se sa nama ništa ne može ni završiti“

Marijan Krivak: Stigla nam je Srbenka

Stigla nam je Srbenka. Uokolo, pa na mala vrata… Nakon nekoliko međunarodnih festivalskih nagrada i uzleta, »aterirala« je i u drago nam kino Europa. (Vrata mu jesu, možda, mala, ali je, bogme, dvorana poprilično velika.) Drugi dugometražni dokumentarac jednog od najuglednijih Restartovaca, Nebojše Slijepčevića, napokon se ukazao i zagrebačkoj publici, po prvi puta u spomenutom prostoru. Je li bilo svečano, glamurozno, s uključivanjem u Dnevnik HRT-a prije filma? Ništa od toga… redatelj i ekipa tog su dana (20. rujna) bili na riječkoj premijeri, a Zagrepčanaca se u velikoj dvorani skupilo oko 50-ak. Logično… Ipak je to film o nečemu, valjda riječkom (?), jer tako neformalno i »javno mnijenje« drži. Zbog čega? Pa u Rijeku to i spada, jer je tamo i održana predstava o kojoj  Srbenka govori. (A, uostalom, i ti Riječani nisu baš »pravi«… znate već tko!?)

Naime, što? Slijepčević je materijale za svoj film snimao tijekom proba za predstavu Aleksandra Zec, redatelja Olivera Frljića i dramaturga Marina Blaževića, u produkciji HKD-a Teatra iz Rijeke. Svojedobno, puno se pričalo o toj predstavi. Doduše, ne o samom umjetničkom postavu, već o »predstavi« koja je odigravala ispred same zgrade u kojoj su glumci igrali. Sjećate li se? Ispred samoga kazališta skupili su se nositelji poruka o potrebi da se igra nešto drugo. Drugo? Da… da, pitanje o onom Drugom od temeljne je važnosti i za ovaj film. Oliver Frljić je u svom dosljednom autorskom habitusu pokušao i – uspio u tomu! – isprovocirati tzv. »hrvatsku javnost«. Pred istu je kazališno iznio slučaj ubojstva 12-godišnje djevojčice i njezine majke kod Adolfovca na Sljemenu. Aleksandra je bila zagrebačka osmoškolka, ali je imala jednu bitnu »manu«. Bila je… hmmm, Srbenka, pardonsrpkinja (apagesatanas). Počinitelji ovog zločina, nakon mučnog i dugotrajnog sudskog procesa nikada nisu bili kažnjeni. Punctum. ??

I što sad? Ovakav scenarij – života, a ne filma! – poslužio je za umjetničku, ali iskoro pa psihoanalitičku seansu autora predstave i njezinih glumačkih aktera. Slijepčević bilježi trenutke njihovih proba, a u svemu tomu zbiva se i dramatski moment suočenja im s vlastitim traumama iz dalje i bliskije prošlosti. Redateljski procedé je klasičan. Uz bilježenje samog zbivanja o kojem je riječ, autor filma nam nudi poetski očuđujuće prizore kazališnog prostora. Kroz osvijetljenu tamu pozornice prolaze zrnca prašine koja u toj vizuri zadobivaju sablasno-estetsku funkciju, a koja otvara prostor-vrijeme i za ono spekulativno.

Glumci u predstavi imali su gotovo kontrapunktualno postavljena vlastita iskustva naspram onih koji igraju u komadu. Jelena Lopatić i Ivana Roščić, tako, kćeri su hrvatskih branitelja, a Igor Kovač jest prognanik iz Vukovara. Najmlađi među njima, Nikola Nedić, zagrebački je glumac, opet, »pogrešna« etniciteta.

Glavni protagonisti su filma ipak sam Frljić sa svojim životnim iskustvima izbjeglice iz Bosne i pitomca Doma u Splitu, no, ponajprije 13-godišnja naslovna junkinja Nina Batinić, riječka osnovnoškolka, koja svoje osobne – etničko sebespoznajne – traume utjelovljuje i u liku iz Frljićeve predstave. Uglavnom, onaj poetski moment kazališnog uprizorenja, ali i Slijepčevićeva filma, vezan je uz dječji doživljaj okrutnosti svijeta koje se obrušavaju na one najnedužnije u njemu.

Dramaturški, Srbenka počiva na vrlo jednostavnim postulatima. Gotovo aristotelovski precizno, kazališna predstava ali i sam film, zasnivaju se na »jedinstvu mjesta, vremena i radnje«. Linearno vođena filmska pripovijest niti jednoga trenutka ne izlazi iz okvira precizno si zadanog idejno-tematskog sklopa. Radi se, doista o katarzično postavljenom komadu i filmu. Služeći se vrlo oskudnim scenskim i filmskim instrumentarijem, Srbenkapozornost gledatelja bazira na vrlo malenim pomacima u gradiranjima pročišćavajućeg se osjećaja. Katarza se događa putem klasičnog kazališno-glumačkog postupka. Iako na samome početku imamo brechtijanski model izravnog obraćanja glumaca publici: »Što ste došli gledati?«, načelo je glumačke izvedbe u stilu čuvene metode Stanislavskog – uživljavanje u gestu i grimasu karaktera. Slijepčević, pak, redateljski sigurnim korakom vodi gledatelja prema poantiranju priče.

Međutim, može li se ovaj meta-umjetnički »projekt« gledati kao »samo to«? Kao »stvar sàma« (tó auto – grč)? Autori su kazališne predstave – i to ne samo poslovični provokator i »protu-hrvatski« zlikovac Frljić – željeli upravo postići to »da nam ne bude ugodno«. (Sviđa mi se da ti ne bude prijatno, glasi naslov albuma prvijenca Kojine Discipline Kičme!) I kao što Giorgio Agamben u svojem tekstu »Što je to suvremenost?«, propituje onu, čestu neugodnu, »istinu tame« o zbilji koja nas okružuje i u kojoj živimo, tako nas i autori Srbenke žele prodrmati iz nezainteresiranosti i tupila u koje najčešće upadamo u percepciji svakodnevlja.

NE… ne smijemo nikada pristati na normalizaciju ili »banalnost zla«. Ne smijemo dopustiti da nas se ne tiče što je nekada tamo negdje zločinački ubijena neka djevojčica srpske nacionalnosti i njezina majka. Ne smijemo se uljuljkati u lažnom prividu kako mi sami, ionako, ništa ne možemo kad već stvari tako stoje. Jer… što je SLOBODA? Koja je njezina stalna pratilja? ODGOVORNOST. DA, mi smo odgovorni za smrt nevina djeteta. DA, mi smo sudionici nelagode u vezi s time, koja pritišće savjest svakog odgovorna/solidarna pojedinca hicetnunc.

Osjećaj nakon gledanja Srbenke bio mi je donekle mučan, a ćutio sam se tužnim. Još mi se tužnijim činio komentar HR-wikipedie, pri kraju teksta o Aleksandri Zec. »Slučaj Aleksandre Zec još uvijek muči DIO hrvatske javnosti« (Ključna riječ je istaknuta VERZALOM!!!)

Dragi mi sugrađanigrada u kojem se rodih i živim, je li ovo doista samo »riječka stvar«? Ima li moj ZAGREB što zahtijevati, osim da promijeni ime kazališnog trga? (Tužan sam i nemoćno bijesan… ali tko još uopće mari za nekog filmskog kritika, koji sebi rogobori u bradu, a često se boji i vlastite sjene?)

 

Marijan Krivak: Samo je kraj svijeta

Da li je čovjek, po prirodi, dobar i doista najplemenitije biće u živome svijetu? Ili je, pak, u bitnome zapravo najzločestiji stvor, namjesnik samoga zla? Nećemo daleko dospjeti s ovim pitanjima. Niti heuristički, niti strožijeznanstveno. Jer, čovjek je sve to: i Bog i Vrag, i dobar i zao… No, nadasve je – čovjek.

Arsen Dedić: STARI VUCI

Opet ona lica znana,
Presvučeni kao glumci,
Opet prete sa ekrana
Jaganjcima stari vuci.

M.Schieritz: Ekonomska politika Donalda Trampa je, pre svega, program za samobogaćenje starih elita

 

Čini se sasvim kao da bi se pod Donaldom Trumpom Amerikanci morali privići na novu ulogu – ulogu žrtve. Iz perspektive novog predsednika ostatak sveta se ujedinio kako bi američkom srednjem sloju „oteo“ blagostanje koje mu pripada i beskrupulozno se obogatio na račun „miliona američkih radnika“.

Marijan Krivak: NOĆNE ŽIVOTINJE (NOCTURNAL ANIMALS)

Što nam donosi… noć? Noć očekivanja, čarolije, snova, uvijek se su-postavlja i uz noć strahova, jeze, tjeskobe. Osim što se dan dijeli na svijetli i tamni dio, takav je i život. Nakon mračnih i beznadnih trenutaka u životu, obično se negdje iza horizonta ipak p(r)omoli sunce, odnosno svjetlo neke nove nade na kraju mračnog tunela. Osim, ako to nije svjetlo vlaka koji će nas zgaziti i konačno satrti!

Zlatko Paković: O JEDNOJ MLADOSTI (SAMOUBISTVO MLADIĆA S.S.)

Otišao je do reke i u šumarku, na topoli, ostavio sav jad tih svojih osamnaest leta i svu prazninu vere u robovsku nadu da će veći deo svog predstojećeg života provesti dostojanstveno.

Daško Milinović: NAJGORE IZ NAŠEG SOKAKA

Šta je novosadski? Nemam pojma i zabole me.

Pre nekoliko nedelja, a to se baš brzo menja, bile su popularne one internet forwarduše koje se sastoje iz nekoliko ilustracija, pa je na jednoj slika kako neko vidi nekog, kako taj vidi sebe, kako taj zaista izgleda i šta zaista radi. I onda se svi nasmejemo i kažemo: jao, stvarno je tako. Evo jedna takva fora sa Novim Sadom…

ALEŠ DEBELJAK (1961-2016)

nikada nije dovoljno: pisati, na granici nesnosno glasnih 
gongova i opasnosti. nikada. to si što je svetlost u kiši. 
to si što pred smrt sanja svako dete, tren pre. – i 
korice putopisa, površno prelistanih za pet minuta. 

Predrag Stojadinović: BAUK ZVANI SEKULARNOST

U jeku bespotrebnih i besmislenih prepiranja povodom neustavnog predmeta u državnim školama pod nazivom “verska nastava”, postaje sve jasnije da skoro niko ne zna šta je to sekularnost. Niti građani, a još manje političari koji bi trebalo da je sprovode. Kako možemo da očekujemo da se poštuje sekularnost u društvu u kome se ne vidi nikakav problem u tome da kruna, krst i molitva budu simboli te države?

Ivan Milenković: BORBA ZA DUŠU

Kada Slobodan Reljić, u raspravi o mestu veronauke u republikanskom poretku („Veronauka ne može biti problem“, „Politika” 28. decembra), politiku zamenjuje dušom, izlaže se nekolikim prigovorima.

Vladimir Marović: PSIHOANALIZA, STRAH I POLITIKA

Strah kao psihološko-društveni temelj vladavine karakteriše autoritarne i totalitarne režime.

A KAD BI CRKVA PLAĆALA POREZ?

Država godišnje izdvaja oko osam i po miliona evra za crkve i verske zajednice. To se uglavnom daje za isplatu penzijsko-invalidskog i zdravstvenog osiguranja sveštenika i verskih službenika. Istovremeno,

Miljenko Jergović: AZRA – MALA ŠKOLA POLITIČKOG MIŠLJENJA

Drug iz školske klupe znao je dobro crtati, kupili smo vodootpornu crvenu boju i dvije bijele majice, i on je, s fotografije radničkih demonstracija u Gdanjsku, savršeno vjerno precrtao logotip Solidarnošći.

Some content on this page was disabled on 7. February 2016. as a result of a DMCA takedown notice from Zivan Panic. You can learn more about the DMCA here:

https://wordpress.com/support/copyright-and-the-dmca/

Arsen Dedić: LIJEPE PROVINCIJALKE

Stigle su lijepe provincijalke
na Glavni kolodvor
Kornatom i Marjan ekspresom
raznim slavonskim i bosanskim vlakovima,
probijajući se kroz prvu
rujansku maglu oko Novske.

Nicholas Carr: DA LI NAS GUGL ZAGLUPLJUJE?

„Dejv, stani. Stani, hoćeš li? Stani, Dejv. Hoćeš li stati, Dejv?“ Tako superkompjuter HAL preklinje neumoljivog astronauta Dejva Boumana u čuvenoj i neobično dirljivoj sceni pri kraju Stenli Kjubrikove Odiseje u svemiru 2001. Nakon što ga je neispravna mašina zamalo usmrtila šaljući ga u duboki svemir, Bouman smireno, hladnokrvno isključuje memorijska kola koja upravljaju njenim veštačkim mozgom. „Dejv, moj um nestaje“, očajno kaže HAL. „Mogu to da osetim. Mogu to da osetim“.

Vladimir Marović: MEDIJATIZOVANA SLOBODA MIŠLJENJA

Postavka koja govori da svako ima pravo na svoje mišljene je, formalno, gotovo samorazumljiva tekovina modernog doba. U njemu se susrećemo sa moralno-etičkim fenomenom, koji svoju stvarnost zasniva na pravu na pojedinačno (subjektivno) znanje i uverenje, jer moral je individualan, što dalje podrazumeva lično vrednovanje i prosuđivanje ljudskih činova.

Sećanje na profesora Ljubišu Rajića: SPC JE ZGODNA ZA POLITIČKO SLUĐIVANJE NARODA

U oktobru je održan popis stanovništva u Srbiji. Vi ste na tribinama i u izjavama za medije izražavali neslaganje sa načinom popisivanja nacionalnosti i veroispovesti. Da li mislite da će pitanje o veroispovesti i sam proces realno odgovoriti na pitanje o broju vernika u Srbiji?

Milan Kangrga: ŠVERCERI VLASTITOG ŽIVOTA

Plemenski čovjek je naivno, fino zaštićen od svake odgovornosti jer je odgovoran samo hrvatstvu ili srpstvu. Znači, ako ubije drugoga